Popriste kolektivne ironije

Buduci da nema istorijskog grada u Evropi, pa ni na Balkanu, koji nije proizvod interkulturalizma i multietnicke koegzistencije, takav grad kao otelotvorenje raznovrsnosti biva prepreka u ostvarenju mononacionalnog drzavnog projekta i mora biti zrtvovan. Glavni protagonisti pomenutog projekta bile su republicke politicke elite i brojni ideolozi unutar intelektualnih elita

Isidora Sekulic

Sociologe je oduvek interesovala tamna strana drustvenog zivota. Imajuci u vidu nasu mucnu, surovu i bescasnu svakodnevicu, reklo bi se da imaju pune ruke posla. Stvar, medjutim, stoji malo drugacije. Umesto da naucno relevantnim argumentima tumace ovo zlo koje nas je zadesilo i tako sebi ali i neukima predoce istinu o vlastitom drustvu, jedan broj sociologa se opredelio da podupre "srpsku sociolosku misao" "te tako odlaze sva nezgodna pitanja o odgovornosti vlastite politicke i intelektualne elite. Ozbiljne analize ustuknule su pred nebuloznim ali efektnim floskulama poput onih o nebeskom narodu, gubitnicima u miru, ostacima zaklanog naroda, o srpskim grobovima. Njih, doduse, nisu stvarali sociolozi ali su ih neki od njih "naucno" interpretirali.

U Vasoj knjizi grad i rat su teme koje stoje jedna naspram druge, prozimaju se i na nesrecu postaju jedno u urbicidu. Zasto ubijamo gradove?

- Pretnje smrcu od gladi i oruzja bile su se nadvile nad zivotom i slobodom gradjana u svim nasim naseljima, a u gradovima narocito. Gotovo cetiri godine mnogi su prezivljavali u klaustrofobicnoj senci rata, u stanju produzenog stresa, zbog rata u neposrednom susedstvu, a mnogi su prosli mnogo gore usred samog rata. Medjutim, i u toj situaciji najmanji broj gradjana je debelo profitirao i to od samog rata. Jedino je za profitere u ludilu gradjanskog rata bilo sistema. Kao neko ko se profesionalno bavi urbanom sociologijom i kao intelektualac nisam mogao a da se ne zapitam zasto gradovi tako i toliko stradaju. Moje interesovanje za urbano pitanje u sadasnjoj jugoslovenskoj ratnoj drami imalo je tragican povod: retko vidjene oblike i zestinu u stradanju gradova - od preimenovanja, etnickog ciscenja (posrbljavanja, kroatizovanja...), "delozacija", pljacke, opsade, gladi, snajperizma, pogibije i zlostavljanja civilnog stanovnistva, "spomenickog ciscenja", do urbicida i nekropolisa (Vukovar, Mostar...). Tesko je pobrojati sve djavolske nacine stradanja gradova.

Osnovni uzrok "ubijanja" gradova, po mom misljenju, pociva u rivalitetu, pa i zestokom sukobu izmedju drzave i grada kada se u okviru etnonacionalistickog programa nacionalna (etnicka) i politicka jedinica (drzava) podudare. Granice nacije u tom slucaju, dakle, jesu granice jedne drzave. Svi pripadnici jedne nacije treba da zive u istoj drzavi. Drzave ne treba da prihvate pripadnike drugih nacija. Drugim recima, drzave treba da budu etnicki ciste. Buduci da nema istorijskog grada u Evropi, pa ni na Balkanu, koji nije proizvod interkulturalizma i multietnicke koegzistencije, takav grad kao otelotvorenje raznovrsnosti biva prepreka u ostvarenju mononacionalnog drzavnog projekta i mora biti zrtvovan. Ta zla sudbina je zadesila izrazito etnicki i kulturno mesovite gradove kakvi su, izmedju ostalih, Vukovar, Sarajevo i Mostar. Cilj je bio unistiti dusu i naneti smrt tim gradovima, suzbiti kulturne znakove neprijatelja. Glavni protagonisti pomenutog projekta bile su republicke politicke elite i brojni ideolozi unutar intelektualnih elita.

U jednom od prvih ogleda u knjizi, bavite se svakodnevicom. Sta zapravo znaci taj pojam i da li on predstavlja validan test za procenu uspesnosti nekog sistema?

- Recju, svakodnevni zivot je splet veza i postupaka pojedinaca u okviru profesionalnog zivota, porodice i dokolice. Promene u globalnom drustvu, promene drustvenog sistema i njegovih institucija imaju smisla ako dovode do promena u svakodnevnom zivotu, tj. ako doprinose njegovoj humanizaciji ili smanjenju njegove alijenacije i reifikacije. Ovakav cilj drustvenih promena bi mogao da se odredi kao kvalitet svakodnevice koji je u znaku slobode i zivota, odnosno "jednake slobode za sve" i "jednakih zivotnih sansi za sve".

Prihvatio sam ideju da je stepen i karakter brige o svakodnevnom zivotu pouzdan test za valjanost jednog drustvenog poretka i njegove ideologije. U XX veku doslo je, kako veli Andrej Mitrovic, do dominacije istorije nad svakodnevicom. Dve vladajuce totalitarne ideologije - nacifasizam i staljinizam - postavljaju "nadciljeve" realnom zivotu. Prema prvoj ideologiji covek treba da zivi novi mit i samim tim se ukida vrednost svakodnevice i stvarnog covekovog zivota. Druga ideologija je deklarativno humanisticka, ali uzdize apstraktnog coveka, dok konkretan covek gubi pravo na stvarni zivot. Obe ideologije potcenjuju vrednost obicnog svakodnevnog zivota. Slicnu sudbinu pojedinci dozivljavaju i pod plastom nove komunitarne ideologije etnonacionalizma iznikle kod nas krajem osamdesetih godina koja, takodje, postavljajuci "nadciljeve" prezire svakodnevicu i, sto je gore, tezeci konacnom resenju proizvodi nasilje.

Stereotipe o velikom gradu stvaraju vladajuce oligarhije. Neretko smo bili svedoci generalizacija kao sto su one o izdajnickom, nepatriotskom Beogradu. Da li u domacoj folkloristici, pre svega u drustvenoj misli postoje idejni koreni negativnih stereotipa o velikom gradu?

- Zanimalo me je da li su i kako, u sirem deterministickom spletu spoljasnjih i unutrasnjih razarajucih cinilaca, korisceni stereotipi, osobito etnicki stereotipi vezani za grad u ideoloskoj pripremi za fizicko i duhovno razaranje gradova spolja i iznutra, kao i za opravdanje takve prakse. Drugim recima, namera mi je bila da pokazem sta znace odredjene ideje gospodara rata i nacionalnih ideologa kada se materijalizuju.

Devedesetih godina mnogim nasim vidjenijim intelektualcima zasmetali su u gradovima, narocito u Beogradu, multietnicka koegzistencija, multikulturalizam, etnicka heterogamija, kosmopolitizam, mondijalizam, mirotvorstvo, zapadnjastvo, jugoslovenstvo... Primera radi, Beograd je oznacen kao "antisrpski kontejner".

Indikativno je da se naucnici u XIX i pocetkom XX veka, oni koji su se bavili proucavanjem srpskog drustva, kasnije nazivaju "nasim starim ruralistima". O "nasim starim urbanistima" ni pomena. "Ruralisti" su proucavali nasu preovladjujucu seosku stvarnost, a na gradove su gledali kao na nesto "tudje i strano". Njihova gledista o gradu i gradjanstvu su cesto obelezena prezirom, odbojnoscu, negativnim stereotipima ili, pak, ambivalentnoscu. Primerice, za Cvijica, seljaci su, nasuprot stanovnicima grada, simbol fizickog i duhovnog zdravlja i najbolji cuvari narodne duse. Gradsko zlo su videli u tome sto je gradjanstvo otudjeno od naroda, zaboravilo je "srpski misliti", carsijska inteligencija je "sitnog morala, ogromnog egoizma, skroz izopacena", intelektualci skolovani na stranim univerzitetima su "skolovani primitivci", umno i moralno pokvareni, kao i u tome sto je varoska kultura jednostrana i nastrana i sto "mehanizira zivot i radja onaj suvise prozaican i racionalan pogled na svet koji se naziva ciftinskim duhom". Idejni koreni negativnih stereotipa o gradu, osobito o velikom gradu, postoje, ali ih je epska masta nedavnih gospodara rata nadmasila iskazima o Sarajevu kao "zmijskom vratu", o Dubrovniku kao "srpskoj slezini" i njima slicnim.

Po popisu iz 1991. godine kod nas tek 53 odsto stanovnistva zivi u gradovima sto je, u poredjenju sa Evropom, vrlo nizak procenat. Da li je, s obzirom na to, moguc politicki i kulturoloski uticaj Beograda na blize i sire okruzenje? Ili je kod nas na sceni obrnuti proces?

- Tek je 1996. godine od 5,2 biliona stanovnika sveta polovina zivelo u gradovima. Mi smo, dakle, po stepenu urbanizacije na nivou svetskog proseka. Ali u poredjenju sa evropskim zemljama, narocito zapadnim, nasa stopa urbanizacije je na zacelju liste. Jedan od kljucnih uzroka nase nedovrsene i deformisane urbanizacije i isto takve modernizacije jeste diskontinuitet u gradskom razvoju i razvoju gradjanstva, koje je bilo malobrojno, kratkotrajno i nemocno i kao takvo sve do danas nije moglo da se konstituise kao znacajan akter drustvenih promena. Stabilan i razvijen gradjanski sloj, srednja klasa, jeste preduslov gradjanske javnosti, autonomnog politickog subjekta, politicke kulture pa i demokratizacije. U tom kontekstu Beograd kao nas jedini velegrad u pravom smislu, kao srce i mozak ove zemlje ima znacajan gravitacioni uticaj. Uprkos svemu, Beograd je bio i ostao grad istorijske inicijative, mesto gradjanskog demonstriranja svojevrsne strasti drustvene akcije, grad koji stremi ka slobodi. Njemu su se prosle zime u tome pridruzili najveci gradovi Srbije. Upotrebom policijske drzave i propagandom, rezim i stranke krajnje desnice nastoje da potisnu i poniste probudjeni demokratski potencijal Beograda i nasih najvecih gradova. Oni se trude da metropoli nametnu provincijalni politicki ekstremizam u vidu duha palanke. Posebno je na udaru beogradski "krug dvojke". U izvesnom smislu, rec je o suparnistvu izmedju znatnog dela nepismene i polupismene "duboke Srbije" i saveza njenih slobodnih gradova u kojima je koncentrisan domaci intelektualni kapital.

Od sposobnosti udruzivanja demokratske opozicije, od njene odlucnosti da brani opsti interes zavisi da li ce drustveno-politicke promene ici u pravcu demokratskog razvoja ili u pravcu stvaranja zavisnog poluperiferijskog drustva usporene ili cak blokirane tranzicije koja pociva na sivoj ekonomiji.

Moze li se u atmosferi opsteg "etnickog ciscenja" govoriti o multikulturalnosti, o toleranciji i ljudskim pravima kao pretpostavkama urbaniteta?

- Urbanitet shvacen kao plemenito gradsko ponasanje obrazovanih ljudi cije su osnovne vrline dijalog, tolerancija i empatija jeste ideal kome treba teziti. Retka su srecna vremena i gradovi u kojima su se gradjani priblizili tom idealu. Naravno da je u situaciji etnicke diskriminacije, verbalne i fizicke agresije, odsustva prakse mirne regulacije drustvenih napetosti i sukoba tesko govoriti o urbanitetu. Ali upravo se tada, ma koliko to izgledalo utopijski, mora govoriti o uljudnosti i o tome da covek treba da brani sebe od drugog, ali i drugog od sebe. Dakle, i u vreme moralne erozije neophodno je stalno podsecati na univerzalne kulturnoeticke vrednosti i moralne imperative. Neophodno je znati da je urbanitet vise od puke pristojnosti, druzeljubivosti, on je zapravo izvesna otvorenost, raspolozivost da se sretnu drugi ljudi i prihvati neocekivano.

Moderni drustveni pokreti i grupe samoorganizovanja, odnosno tzv. alternativa nastaju u velikim gradovima. Da li zbog toga mozda rezim nevoljno gleda na njih?

- Veliki gradovi jesu rodno mesto modernih drustvenih pokreta: ekoloskog, mirovnog, feministickog, kao i raznih udruzenja i akcija gradjanske neposlusnosti. Nezadovoljni delovanjem klasicnih politickih i drugih institucija (politickih partija, sindikata, crkve...) zbog njihove birokratizacije i oligarhizacije, gradjani stvaraju nove oblike drustvenog, politickog i kulturnog organizovanja koji znace demokratsku participaciju i svojevrsno traganje za identitetom. Razni oblici samoorganizovanja gradjana i gradjanske inicijative su "hleb i vino" savremene demokratije. Zbog toga sto je raznolik, tajnovit, sto ima veliki broj alternativnih pokreta i udruzenja koje se tesko mogu kontrolisati, velegrad je, osobito u ocima autoritarne vlasti, subverzivna tvorevina. Akteri pomenutih pokreta i udruzenja su najcesce pripadnici raznih prelaznih drustvenih slojeva gradskog stanovnistva i trn su u oku despotske vlasti koja tezi da ukine prelazne slojeve izmedju vlastodrzaca i podanika. Kada ne moze da ih ukine ona se trudi da ih marginalizuje. Ali cim gradjani uspeju da formiraju znatan broj pokreta i udruzenja despotska vlast odbrojava poslednje dane.

Zimus ste Beograd nazvali pokretnim praznikom, ambijentalnim teatrom. Krije li se, osim zelje za politickim promenama, kod Beogradjana zelja za praiskonskim osvajanjem ulica i trgova?

- Najuocljivije obelezje gradjanskog i studentskog protesta 96/97. je bila svojevrsna "smehovna i karnevalska kultura". Beograd do zimus nije imao karnevalsku tradiciju koju imaju nasi primorski gradovi. Po misljenju Mihaila Bahtina "karnevalskom osecanju sveta" je svojstveno da se odnos prema stvarnosti dozivljava kao jedna vrsta inverzije, sklonost da se ukinu jasne granice izmedju "gore" i "dole", da se uspostavi "vesela relativnost", dijalogicnost, tj. groteskni spoj fantasticnog i realnog. Sve to je doslo do izrazaja u toku zimusnje karnevalizacije politicke kulture na ulicama i trgovima Beograda. Pripadnici srednje klase i njihova deca studenti su na taj nacin ostvarili svoje pravo na javne gradske prostore, prisvojili su trgove kao "enterijere pod vedrim nebom", rehabilitovali su ulice kao produzetke pozorisnog mesta (kao u gradovima XVII veka), kao scene, specificna mesta za oblikovanje misljenja, izrazavanje sudova, ukusa, kao poprista kolektivne ironije. Zbog toga sam zimusnji Beograd nazvao pokretnim praznikom i ambijentalnim teatrom. Tom prilikom probudjena je do tad kod nas nevidjena demokratska energija, koja je bila splasnula, pa se pre desetak dana, poput ponornice, ponovo pojavila i nadam se da nece presahnuti.