Polemika americkog spoljnopolitickog establismenta o prioritetnim nacionalnim interesima

U polemici izazvanoj jubilarnim brojem casopisa "Foreign Affairs", Kisindzer tvrdi da ce americka politika u Bosni sigurno doziveti poraz, Hantington da SAD imaju nerealne planove za ceo svet, a Bzezinski da ce bez americkog vodjstva svet pasti u anarhiju

Dragan Bisenic

Jedan od najcuvenijih americkih drzavnih sekretara Henri Kisindzer nikada nije verovao u potrebu i uspeh americkog angazovanja u Bosni, niti je odobravao politiku koja je od sukobljenih strana trazila ujedinjenje u novu zajednicu. Od pocetka jugoslovenske krize, Kisindzer je obrazlagao stanoviste da je u Jugoslaviji, a narocito u Bosni, rec o gradjanskom ratu, a ne o agresiji, kako je to ocenjivala zvanicna americka doktrina. Nikada on, medjutim, nije bio izricit u svojoj oceni kao ove jeseni: "Americko angazovanje u Bosni, neminovno ce doziveti poraz", tvrdi on.

Tokom svih godina jugoslovenskog sukoba, americka administracija nije stupala u polemiku s neoficijelnim stanovistima, pa makar ona dolazila od predjasnjih najvisih drzavnih funkcionera. Ovoga puta, ucinjen je ogroman izuzetak. U polemiku se ukljucio savetnik za nacionalnu bezbednost Samjuel Berger, a nakon toga i Ricard Holbruk. Ne oklevaju ni drugi zvanicnici administracije.

Reklo bi se da je i ovog puta u pitanju "staro vino u novim mesinama", odnosno tradicionalna rasprava o americkim nacionalnim interesima nakon kraja "hladnog rata". Poodvano je jasno da ce sve sto se bude desavalo u Bosni, prvenstveno zavisiti od Amerikanaca, i da ce, stoga, promene u Bosni ukoliko ih bude, istovremeno biti posledica u shvatanju americkih spoljnopolitickih zadataka u administraciji. Obnavljanje debate na ovako znacajnom nivou proisteklo je povodom obelezavanja 75 godina izlazenja casopisa "Foreign Affairs". U posebnom izdanju za tu priliku "The American Encounter", gledista o buducoj spoljnopolitickoj orijentaciji izlozio je citav trust americkih spoljnopolitickih autora: Zbignjev Bzezinski, Dzordz Kenan, Henri Kisindzer, Samjuel Hantington, Ricard Pajps, Volter Lipman, Margaret Mid, Pol Krugman, Irving Kristol, Artur Slezindzer Mladji i drugi.

Dva najznacajnija protivnika sadasnje orijentacije americke spoljne politike, autor "Sukoba civilizacija" Samjuel Hantington i Henri Kisindzer veoma uverljivo su izrazila svoje stanoviste. Odmah do njih, stoje pogledi Zbignjeva Bzezinskog, nekadasnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera, koji se moze smatrati predstvnikom i braniocem stavova administracije.

Njihova gledista razlikuju se u nekoliko odlucnih tacaka: odnosu prema Rusiji, prosirenju NATO-a, partnerima u Evropi i americkim vrednostima.

Bzezinski razmatra "Geopolitiku Evroazije" sa svim pratecim vokabularom koji prati klasicno geopoliticko stanoviste ("Hartland" ili "Mainland"). Evroazija pretendent na poziciji globalne sile. Posle SAD, sest najsnaznijih vojnih i ekonomskih potrosaca, nalaze se u tom podrucju. Tu je 75 odsto svetske populacije, 60 odsto bruto nacionalnog dohotka i 65 odsto energetskih potencijala. "Sila koja bude dominirala Evroazijom imace odlucujuci uticaj u dva od tri najproduktivnija svetska regiona", veruje Bzezinski.

Na "zapadnoj periferiji" Evroazije, glavnu ulogu igraju i dalje Francuska i Nemacka. S njima Vasington mora tesno da saradjuje. Izbor izmedju njih ne moze se smatrati temom, jer bez njih nema Evrope, a bez Evrope ne postoji ni "transevroazijski sistem".

On nigde ne pominje tradicionalnog americkog partnera, Veliku Britaniju. Za razliku od njega, Hantington, ovakve globalne seme smatra nerealisticnim i nepotrebnima za americku spoljnu politiku. Umesto takvih ambicija, Amerika bi trebalo da se vrati vlastitim uzroima, zemlje koja je uzor slobode, a ne svetski serif. Krajem hladnog rata, nestalo je americkog neprijatelja koji je bio faktor unutrasnje kohezije americkog drustva, posrednik u identifikaciji vlade i gradjana. Ukoliko se ta kohezija razrusi, hoce li onda podmetanje bombe, poput u Oklahami, biti stalna pretnja americkoj vladi?

"Centralno americko pitanje jeste moze li pravo individua, biti supstituisano pravom kolektiva, definisanom u smislu rasne, etnicke ili polne pripadnosti", pita se Hantington, ukazujuci da je predsednik Klinton, prvi predsednik koji promovise nacionalnu diversifikaciju, a ne nacionalno jedinstvo. U istom smislu, SAD sve vise postaju politicka arena u kojoj se spoljne zemlje bore za uticaj, a sve manje akter koji utice na politiku drugih zemalja. "Izbori u Severnoj Dakoti 1996. vise su bili izbori izmedju Indijanaca i Pakistanaca, a manje demokrata i republikanaca", zakljucuje Hantington.

Kisindzer, Maknamara, Hantington i jos pedsetak licnosti americkog spoljnopolitickog establismenta potpisalo je pred ovogodisnji Madridski sastanak na kojem se odlucivalo o sirenju NATO, peticiju protiv tog poteza. Direktor u Savetu za nacionalnu bezbednost predsednika Busa, Ricard Has, insistiranje na sirenju NATO-a vidi kao poslednji ostatak hladnog rata.

Polemika koja se vodi na ovako visokom nivou ubrzana je jos dvema cinjenicama. Blizi se druga godina Klintonovog mandata koja koincidira sa odlukom o daljem americkom angazovanju u Bosni. Klintonov poraz ili znacajnije greske, republikancima mogu ojacati obeshrabrujuce pozicije. Osim toga, kontinuirano se najavljuje vojna akcija Amerikanaca u Bosni s ciljem hvatanja Radovana Karadzica. Administracija zbog toga pokazuje da je uverena u ispravnost svojih ciljeva kada vec preliminarno odbija prigovore izazvane svecanoscu najslavnijeg svetskog spoljnopolitickog casopisa.

Kao i Bzezinski, ona veruje da je jedina realna alternativa americkom vodjstvu u svetu - anarhija u svetu.