ESEJ

Dusko Bogdanovic "Zidovi i ljudi", Prometej, Novi Sad, 1997.

Bosko Kovacevic

Knjigu "Zidovi i ljudi", Dusko Bogdanovic ispisivao je tri godine, od 1993. do 1996. Ispisivao je citajuci prethodno pretezno grafite sa novosadskih ulica, zidova i trgova. I kada je pravio izlete, vracao se svom gradu. U plediranju na gospodstvo, na postojanost, u traganju za onim sto Novi Sad cini gradom, za onim sto traje i sto grad cini uspravnim - posegao je za grafitima, za porukama koje su drsko, plakatski i obesenjacki ispisane po zidovima i koje grad cine ruznim i neurednim. Jesu li uprkos svemu grafiti novi nacin komuniciranja i slanja poruka u ovom otuznom svetu i vremenu? Autor je razgrtao i pomno selektovao mnostvo poruka ispisanih na zidove. Napor vredan postovanja.

U grafitima kao svedocanstvu o ruznoci, o prolaznosti i drskosti jednog vremena, Bogdanovic ipak nalazi postojane poruke, britke komentare svakodnevice, ali nalazi povod i inspiraciju da ozbiljnije, opominjuce progovori o ljudima i ovom vremenu.

Sa neminovnim reminiscencijama i izletima u proslost, sa poentiranjima vrednog i znacajnog u memoriji grada, autor sa ne malom malicioznoscu ispisuje i svedoci u ovom nasem vremenu.

Ima u ovim tekstovima sete, opomene, ima u ovim tekstovima snage kojom se traje duze i od grafita. Poruke ovde sluze najcesce kao povod, kao pocetna inspiracija da se progovori o onome sto u stvari jesmo i sta bi mogli, trebali da budemo. Autor poziva na uocavanje neprolaznog u ovoj sumi dnevnih artefakata, u ovoj sumi simulkruma, poza i surogata, odnosno jeftine dopadljivosti. Smenjuju se vedete i kreature nasih dana, prolazni akteri koji umisljaju da svet pocinje od njih, da su oni vecni i neprolazni, da samo oni pisu istoriju. Njihova bagatelnost i neuverljivost postaje talog koji se brzo marginalizuje i zaboravlja.

Ulozen je golem trud pred praznom stranicom hartije da se odstrani ono sto je zabluda, ono sto je poza dnevnosti i da se uhvati pojavnost koja ostavlja traga. Zidovi odolevaju vremenu, jednako kao i ljudi koji se ne povijaju i oko kojih se njihovom snagom kristali zivot duzi od "hic et nunc". Autorova britkost i pocesti sarkazam, da ne kazem prezir prema onome sto je nepostojano, kao da pledira i zaziva vrednosti koje grade nove zidove i druge ljude.

Dusko Bogdanovic polazi od tog dnevnog, pulsirajuceg, najcesce ruznog i nekulturnog, trazeci i artikulisuci, nadajuci se da prezivljava sve ono sto je decenijama izdrzalo sud vremena. "Zidovi i ljudi" su upravo takav napor, dakako vredan knjige, jer se preseljava sa novinarskog stupca u literaturu, esej, glosu u knjigu koju vredi procitati.

U ovom razorenom drustvu podosta je toga devalvirano do gazenja i sunovrata. Autor pokusava da spasi ono sto nas cini uspravnim, ono sto ogoljuje lazi i obmane svakodnevice, ono sto je maska, poza i najcesce jeftina javna superiornost. Ovde se razgovara sa gradom i ljudima u njemu, koji ga cine postajanim, upravo da bi se spasavalo ono sto je zatomljeno, sto je potisnuto. Rusitelja ima svuda oko nas, neuporedivo vise nego graditelja. Neki to rade namerno, svesno, neki iz neznanja, neki vodjeni golim dnevnim interesima.

Ova knjiga poziva na predah, poziva da odmislimo ponekad i ponegde, da uocavamo i sudimo nase i tudje postupke neovisno od namera. Bogdanovic daje podrsku graditeljima, podstice ih i afirmise zarad njega, zarad nas, zarad neke gordosti i opstajanja u ovom vremenu koje jedu neki novi skakavci.

Ima neke sete, nekog prebiranja po memoriji kada se citaju tekstovi u ovoj knjizi. Ona jeste novo/starosadjanska jednako kao i svih drugih gradova u kojima postoje ljudi koji vide dalje od sebe i kojima pupak nije srediste sveta.

Mnogi ce se upitati "otkud oni zajedno", ne samo kao tim, vec i kao Vojvodina, kao tolerantna i dijaloska cinjenica, sira od geografije i politickih (zlo)upotreba. U Vojvodini, to autor dobro zna, ne prihvataju se olako dnevni damari, u njoj se prvo odmisli i odmeri, a potom prihvati i zavoli. Mogu se lepiti razne etikete prolazne naravi, moze se na nju atakovati na razne nacine, ali ostaje ono sto je trud, sto je vrednost, lepota, raznovrsnost, razumevanje i solidarnost. U ovim koordinatama ispisani su tekstovi koji cine knjigu "Zidovi i ljudi".

Ovu knjigu vredi imati u rukama, vredi je citati. Time cemo bar za trenutak posumnjati u pojavno, bar za trenutak razgrtati naslage profanosti i oslobadjati se banalnosti i opstih mesta.

Ovi tekstovi su zavredili da budu knjiga i izdavac je to osetio. Zato i jeste pred nama.

Bosko Kovacevic