Domaca izdanja

Aleksandar Diklic: "Moja Aleksandrija"

Aleksandar Diklic: "Moja Aleksandrija"

Taman kad sam pomislio da ce Bjesovi ostati usamljeni na svom putu ka Svevisnjem, eto Aleksandra Diklica sa CD-om pod miskom: i on je preziveo pola veka komunizma, pa kupio Roland sinti, isekao prvih Pet tonova tzv. "Balkanskog mola", pa navalio da ih baca po klavijaturi, na radost trake koja slabo trpi bogatije matrice i mog racunara kome se slovo PPPPP zaglavilo od Prasine. Primitivno Pretpostavljajuci da tih Pet tonova (C-D-Es-Fis-G) Potpuno Podrazava Pojanje Predkosovsko/Pokosovskih Pevaca, Diklic Pozva Milosa Pavlovica, da se Pozabavi Produkcijom. Citaj: da na Pocetku svake Pesme baci Par efekata (vetar, gromovi i munje, koraci u tami, "dim iz cigarete, plavicasti trag" - ziveli sempleri!) a onda da neodlucnost (ili nesposobnost?) autora da okonca svoje komade Prekrati lakim Potezom (k sebi), Po regleru miks Pulta.

Diklic, ipak, nije naivan: svestan da "Moja Aleksandrija" nece proci na prostorima na kojima iskrene etno reference krasi duboka emocija (a koje ovde nema ni za lek!), on prevodi nazive svojih devet komada na engleski jezik (prodaje maglu, naravno: "Fog of Kosovo" bi valjda trebalo da bude "Kosovski (Fileas) Fog", a ne "Kosovska magla"), ne bi li prevario strane partnere, koji su se slavljenjem Ofre Haze vec pokazali kao skloni a priori prihvatanju svega sto ima prizvuk Istoka - kako god stupidno to bilo uradjeno. Cudeci se, medjutim, sto se nije odlucio da prevede i svoj umetnicki credo, nudim ga za vezbu: "Muzika koja je pred Vama je 'nesto iz nas', zapis i pokusaj priblizavanja u iskrenoj igri tonova. Aleksandrija simbolizuje grad koji neunistiv opstaje pred licem Vremena. Mesto rodjenja, prebivaliste i skloniste svega zvanog tradicijom, neprekinutim trajanjem, ono nazvano Verom - pogledom ka Nebu. 'Moja Aleksandrija' je istovremeno ideal zene, trud na putu ka ljubavi, prilazenje ljudima u nadi da ce nasa muzika pronaci mesto i u Vasim trazenjima." (nekorigovano, op. a.)

Iznese, dakle, Diklic svog Osmog putnika iz sebe, njegov tajni adut u priblizavanju voljenoj dragoj - kao da iko drugi uopste moze da pozeli dragu cije je "Moja Aleksandrija" ideal, pa se oko ljubavi sa istom treba truditi iz svih semplera kosookog Rolanda, svim neparnim kombinacijama drum masine i svim lelecima pospane Brankice Vasic.

Statisticki: na devet pesama (jednu vise od Bjesova) Diklic je potrosio pola minuta manje trake od Bjesova, ali pokazao slabu efikasnost - Bjesovima je bilo dovoljno samo mesec dana u studiju "O" da ucine isto sto A.D. za cetiri godine u studiju "Blue Velvet". Kooautore Stoleta i Brankicu Vasic treba, pak, pohvaliti za lekovitu umerenost u gledanju ka nebu (uostalom, po omotu, njih dvoje vec "tamo", a Diklic pusi cigaretu nad sarenim jajima u tami manastira): njihove tri pesme "Kosovska magla", "Manastir" i "Gora", traju ukupno 6 minuta i 6 sekundi, taman koliko je prosecno trajanje ostalih sest Diklicevih kompozicija. U tom smislu najbolja je "Gora" - samo minut i osam sekundi Brankicine kuknjave na sinti strajh Dikliceve elektronske zurle!

Razapinjuci Hrista nad balkanskim krsem, dizajnerski tandem Lucija & Vanja potrudile su se da dostojno zvucnom sadrzaju opreme Diklicev debi. Da ga lakse zaobidjete...

Van Gogh: "Live: No Comment"

Van Gogh: "Live: No Comment"

Zabelezen, kako je simbolicno Djule istakao na omotu, 23. i 24. januara HODAJUCE 1997. godine, zapis "No Comment" predstavlja odlican dokument o (izneverenim) nadama jedne generacije, na tri/dve noci od pada kordona iz Kolarceve. Kilometar dalje - u sali SKC - Van Gogh je zagrejavao nocnu smenu izvanrednim rokenrolom, na sopstvenoj promociji u No. 1 band aktuelnog BG trenutka. Hrabro je, iz danasnjeg ugla gledano, bilo u to vreme organizovati bilo kakav heppening na nekom drugom mestu od onog koji je simbolizovao inat studenata. Djule evidentno nije pogresio: umesto aplauza je dobio pistaljke (koje se dobro cuju sa nosaca zvuka), ali i egzaltiranu masu koja kljucne pesme peva poistovecujuci se sa svojim herojima.

Sve to je, u uobicajeno briljantnom maniru na traku zabelezio g. Vlada Negovanovic: izdanje zvuci istovremeno i cisto (pocetak "Neboplave - ili bi to V. Divljan nazvao 'Nebeske'? - teme") i prljavo (Stones/Stereo MC's finale iste teme), okrepljujuce prazno (kad ekipa stvara jednostavno okruzenje za Djuletove rifove) i zvucno prepunjeno, kad band zapne iz sve snage pred sutkom u sali. Vokali su u prvom planu, ali ne predisponirani: Djule peva cisto i leprsavo (hej, pa refren "Cinober teme" se prvi put klati razgovetno!), Ceca i Goca pravi su prateci tandem, posebno efektan kad ojka (da, to se tako zove!) u lickom maniru ("Crna"/Hodajuca i izvrstan kraj rearanzirane stare "Modroplave teme"). Prednost live snimaka je u mogucnosti sagledavanja momenata koji u guzvi i dimu ostaju u drugom planu pred hitovima: uzivam analizirajuci a kapela kanon u "Narandzastoj temi", gde se vokalno eksponira ritam masina Srba&Aca. U "Ljubicastu temu" uvodi zestoki ulicni poklic publike, a onda je Djule suvereno u frontu, svestan sta mu se desava (koliko u takvim situacijama misli na svoje irske idole, ili na Milana Mladenovica?).

Sve u svemu, ovo izdanje treba postaviti u ravan sa najboljim tvrdim live albumima stare/nove Jugoslavije - prvim live Stulicem, "Bracom i sestrama" (El. Org.) i dva live EKV-a. Snimljeno 10-15 godina kasnije, tonski je kvalitetnije, pa je, ipak, vise od obicnog dokumenta o kraju jedne uspesne turneje, posle jednog dobrog albuma: odlican Greatest hits banda koji ce u buducnosti, izgleda, hoditi mnogo mirnije (ako je suditi po njihovom jesenjem BG koncertu).

Vojislav Pantic