MOGUCE SU RAZNE OPICIJE, ALI SAMO JEDNA NIJE: DA SRBIJA I SR JUGOSLAVIJA USKORO KRENU NA PUT DEMOKRATSKE TRANSFORMACIJE

Laslo Sekelj

Skupstinski i predsednicki izbori u Srbiji zavrsili su se porazom demokratske opozicije i trijumfom SRS i Vojislava Seselja. Socijalisti su doziveli prvi direktni poraz u jednom izbornom okrsaju (Lilic protiv Seselja), a sama stranka nije ponovila uspeh sa proslogodisnjih saveznih izbora. Izborni zakon je ponovo onemogucio prodor programskih stranaka u skupstinu, a to sto je Nebojsa Covic (a ne Demokratska alijansa) usao u republicki parlament govori samo o njegovoj licnoj popularnosti i o tome da po ovim pravilima igre samo lokalne, regionalne i etnicke stranke imaju sansu da iz van-parlamentarnog predju u - veoma organiceni - parlamentarni status. Pod uslovima koje su prihvatili ucesnici izbora - 29 izbornih jedinica, mandati vlasnistvo stranackog vodje a ne izabranog pojedinca i opstim pravilima politicke igre u Srbiji - ovi izbori nisu ni mogli da unesu neku bitnu promenu u politicki zivot Srbije. Ukratko, ovo su, u svakom pogledu, bili izbori kontinuiteta.

Radikali su sasvim ocekivano ponovili uspeh sa proslogodisnjih saveznih izbora i povratili svoje glasacko telo iz 1992. godine. Stavise, njihov lider je naneo prvi izborni poraz socijalistima na republickom nivou. Tajna Seseljeve izborne pobede je sasvim jednostavna: on je pobedio kao opozicioni kandidat. Tako se u kristalno jasnim bojama pokazala sva beda srpske opozicije: za sedam godina ona nije uspela da iznedri niti jednu ubedljivu politicku licnost. "Lideri" koji su vodili svoje stranke iz izbornog poraza u novi izborni poraz i nadalje ostaju na celu svojih stranaka da bi svedocili o potpunoj nesposobnosti artikulisanja stvarne i politicki relevantne alternative Milosevicu i socijalistima od strane stranaka i lidera tzv. "demokratske opozicije" (SPO, DS, DSS, GSS, DC). U takvoj situaciji, kada ostaje suocen sa bledim i neubedljivim kandidatom socijalista, Seselj - sto je sasvim logicno dobija novih 400.000 opozicionih glasova - jer on sada, za razliku od 1992. nastupa kao opozicionar. To sto opozicija nije uspela da stvori niti jednog drugog uspesnog protivkandidata Milosevicu i SPS, najbolje govori o njenoj bedi, nemoci i nesposobnosti njenih lidera, ali i o cinjenici da nedemokratski ustrojene stranke ne mogu da predstavljaju demokratsku alternativu niti da sprovedu demokratizaciju drustva i drzave.

Rezultati svih proteklih visestranackih izbora jasno pokazuje da su socijalisti oduvek bili najjaca, a radikali najjaca opoziciona stranka u Srbiji i da su na saveznim izborima prosle godine stranke koalicije "Zajedno" dozivele, kao i na ovim izborima, katastrofalan poraz. Doduse, SPO govori o velikom uspehu, a zaboravlja da je taj "uspeh" placen davanjem legitimnosti izborima, potpunim rascepom koalicije "Zajedno", marginalizacijom kako stranke tako i njenog lidera, ali i definitivnom nemogucnoscu stvaranja jedne siroke antimilosevicevske ili antiseseljevske koalicije. Vuk Draskovic je svojim izbornim i postizbornim ponasanjem sebe definitivno izbacio iz kruga politicara koji mogu biti deo jedne siroke demokratske koalicije za demokratizaciju Srbije i izvlacenje Srbije iz mraka nacionalizma i medjunarodne izolacije. Sa druge strane, bojkot izbora je doziveo potpuni fijasko i politicku propast Zorana Djindjica, u poslednji cas, sprecio je Vuk Draskovic, odnosno formalno Milan Bozic, smenjivanjem sa funkcije gradonacelnika Beograda i pretvaranjem NTV Studio B u partijsku televiziju. Na taj nacin omoguceno je Djindjicu da politicki poraz (neuspeh bojkota) pretvori u moralnu pobedu. Da li i politicku, videcemo. Naime, da li ovaj politicar apsolutne politicke nedoslednosti moze da bude ubedljiv u svojoj najnovijoj demokratskoj transformaciji, ostaje otvoreno pitanje. U svakom slucaju, Demokratska stranka je ostala jedina postojeca stranka sa necim sto podseca na organizaciono-politicku infrastrukturu a da je okrenuta ka modernizaciji drustva, ekonomije, politike i drzave.

Uspon Seselja i radikala u odnosu na proslogodisnje izbore rezultat je upavo toga sto su antipod Djindjica i Demokratske stranke. Naime, Seselj i SRS su dosledni u svom populizmu, nacionalizmu, autoritarizmu i simplifikovanju, ukratko u svom mracnjastvu. Upravo na tome su uspeli da namaknu jedan deo glasova SPS, ali i DSS, DS i SPO. Naime, u pogledu nacionalnog programa izmedju onog dela Demokratske stranke koje je olicavao Milan Paroski, ili citav niz nacionalistickih intelektualaca, odnosno cin potpisivanja nacionalisticke peticije o genocidu nad srpskim narodom ili podrska Karadzicu (i Biljani Plavsic kada je bila nosilac ekstremizma u Republici Srpskoj) i SRS razlika nije ni postojala. Slicno se moze reci i za nacionalnu orijentaciju V. Kostunice i DSS. Ne sme se takodje zaboraviti zajednicki cetnicki imenitelj SPO i SRS, odnosno Draskovica i Seselja koje pored kumstva spaja i autoritarizam i ideja o restauraciji jedne pre-moderne etnonacionalne, antidemokratske i militaristicke drzavne ideologije.

Na kraju, treba ukazati i na cinjenicu da iako izbore nije dobio, Milosevic sa njima nije ni puno izgubio. Stvorena je, pre svega, potpuna konfuzna situacija, a kao sto pokazuje dosadasnje iskustvo, to je upravo milje u kojem se aktuelni predsednik SRJ snalazi kao riba u vodi. Naime, po Ustavu, pozicija parlamenta u Srbiji je slaba, za razliku od predsednika. S druge strane, ustavno je funkcija predsednika SRJ sasvim slaba funkcija sa stanovista moci, ali s druge strane, stvarna vlast je tamo gde je Slobodan Milosevic. Cinjenicna situacija je bila do sada da je Srbija bila jaca u odnosu na Federaciju i ona se poklapala sa normativnom. Sada je cinjenicna situacija - kada je u pitanju Srbija - obrnuta. Milosevicu je potrebno da cinjenicno stanje pretvori u normu. Za to nema bolje situacije od nepostojanja predsednika Srbije. Otuda je veoma moguce da novih predsednickih izbora u Srbiji ne bude, pod uslovom da Milosevic uspe da svog coveka postavi na funkciju v. d. predsednika, to jest predsednika Skupstine. Moguce je i da trguje sa radikalima, pa da Seselj postane predsednik republike ali biran od strane parlamenta i sa znatno suzenim ovlascenjima. Dakle, da promeni Ustav Srbije ali i SRJ uz podrsku radikala, koji ce to podrzati jer Seselj sebe vidi kao naslednika svih Milosevicevih fotelja. Moguce su i razne druge opcije, ali samo jedna nije: da Srbija i SR Jugoslavija uskoro krenu na put demokratske transformacije.

U tom pogledu svi oni kojima nije u interesu da Srbija i SRJ izadju iz medjunarodne izolacije - a to je dobar deo vladajuce politicke i ekonomske elite - dobijaju vaznu pomoc i od strane vlade SAD. Za razliku od Evropske unije, politika administracije SAD, a njen odlucni zagovornik je drzavni sekretar spoljnih poslova, je da se SRJ ne dopusti pristup u medjunarodne finansijske i multinacionalne organizacije. Na taj nacin odrzava se postojece nenormalno stanje u Srbiji u kojem nije moguce stvoriti takvu privrednu i politicku situaciju da glasac, kao u Madjarskoj, Bugarskoj ili Poljskoj, razmislja o svom ekonomskom interesu kao onom sto odlucuje o tome da li ce i za koga da glasa na izborima. Sve dok traje dodatni zid sankcija, nista u SRJ - ekonomija, mediji, zdravstvo, sudstvo, skolstvo, socijalne sluzbe, policija, armija - nece funkcionisati na nacin primeren drustvu koje je u procesu izgradnje trzisne ekonomije i demokratskog politickog poretka. U takvoj situaciji, politicari i stranke koje zagovaraju izgradnju takvog poretka nemaju niti ce imati pravu priliku da konkurisu mracnjastvu nacionalizma i mentalitetu samoupravnog socijalizma.

(Autor je sociolog iz Beograda)