SRBIJA ULAZI U SERIJU USTAVNIH I POLITICKIH KRIZA

Stevan Lilic

Da bi na slikovit nacin opisao stanje institucija sistema svog vremena, Sekspirov Hamlet kaze: "...nesto je trulo u zemljici Danskoj". Neki nas danasnji Hamlet ne bi morao da putuje na daleki saver.

Prakticni smisao predsednickih izbora je da se izabere predsednik republike. Sustinski smisao izbora je u tome da se ostvari funkcionisanje politickog i pravnog sistema, a u okviru toga posebno nacela podele vlasti. Protekli predsednicki izbori u Srbiji kao da su imali suprotni cilj. Ovo iz razloga sto su protekli neuspesni predsednicki izbori u Srbiji otvorili vise pitanja nego sto su resili. Krajnja koncekvenca ove situacije vodi ka uznemiravajucem zakljucku da ce u narednom periodu Srbija uci u zonu izuzetno jake politicke i socijalne turbulencije cija ce osnovna karakteristika biti serija ustavnih i politickih kriza, koji ne iskljucuju i otvorene socio-politicke konflikte i sukobe (Kosovo, Crna Gora, Sandzak, Vojvodina, Republike Srpska).

Predsednicka kriza u Srbiji zapravo je otvorena defektnim izborom Slobodana Milosevica za predsednika savezne drzave. Prema Ustavu Srbije, kao i prema saveznom ustavu, predsednik republike ne moze istovremeno sa predsednickom funkcijom obavljati i drugu javnu funkciju ili delatnost. Medjutim, u trenutku izbora Milosevica za predsednika savezne drzave ovaj uslov nije bio ispunjen. Kako je nekoliko dana po izboru za saveznog predsednika Milosevic i zvanicno bio predsednik Srbije, to je dovelo u pitanje ne samo legalnost njegovog izbora, vec i legitimitet novoraspisanih predsednickih izbora u Srbiji. Iako su sveznajuci pravnici na recima zacas resili ovaj problem, ostala je ipak jedna "nezgodna cinjenica" da Milosevicu mandat predsednika Srbije nije okoncan na regularan nacin: umesto da podnese ostavku na funkciju predsednika Srbije, Milosevic je samo "obavestio" predsednika Narodne skupstine da je preuzeo novu duznost.

Medjutim, i ako se zanemari ova okolnost, ostaje niz drugih pravnih pitanja u vezi sa predsednickim izborima u Srbiji koji dovode u pitanje redovnu izbornu proceduru. Pitanje se posebno dramaticno postavlja u situaciji kada drugi krug predsednickih izbora u Srbiji nije uspeo. Kako stvari stoje ponovljeni izbori za predsednika republike u Srbiji umesto da rese ovu kriznu situaciju, otvorice vrata jos vecim i tezim krizama, kako proceduralno, tako i sustinski. Dakle, pravno posmatrano, neuspeli predsednicki izbori u Srbiji otvorili su mnoga pitanja ne samo izborne procedure, vec i same sustine visepartijskog demokratskog sistema podele vlasti. Izmedju ostalog.

Pre svega, sta u pravnom smislu znaci "drugi krug glasanja" za predsednika republike. Kao sto je poznato Zakon o izboru predsednika republike (Srbije) predvidja da je za predsednika izabran onaj kandidat koji dobije vecinu glasova upisanih biraca, odnosno ukoliko u prvom krugu nijedan kandidat ne postigne tu vecinu, predsednik republike postaje onaj kandidat koji je dobio vecinu glasova u drugom krugu, pod uslovom da je na izbore izaslo najmanje polovina upisanih biraca (cl. 6. u vezi sa clanom 9. Zakona). Osim sustinskog defekta ove zakonske solucije (jer omogucava izbor predsednika republike sa svega 25 posto glasova biraca, tj. polovina od polovine plus jedan), postoji i jedna bitna jezicka nejasnoca u formulaciji ove zakonske odredbe. Tako, clan 9. Zakona o izboru predsednika republike predvidja da je u drugom krugu izabran onaj kandidat koji je dobio "vecinu glasova biraca", pod uslovom da je za njega "glasalo najmanje polovina upisanih biraca". Nejasnoca ove formulacije sastoji se u tome sto nije precizno odredjeno, niti se prema tekstu moze odrediti, da li se pod "izborima" podrazumevaju svi krugovi glasanja ili svaki krug glasanja istovremeno predstavlja "izbore". Jedno tumacenje kaze da su izbori visi pojam od glasanja, tj. da mogu obuhvatiti dva (eventualno i tri) kruga glasanja, dok drugo tumacenje kaze da se i drugi izborni krug takodje ima razumeti kao "izbori". Problema ne bi bilo da je u Zakonu umesto formulacije "izasli na izbore" upotrebljena formulacija (u drugom krugu) "glasalo" najmanje polovina upisanih biraca.

Drugo, sta u pravnom smislu znaci "predsednicki izbori se ponavljaju". Prema clanu 1. Zakona o izboru predsednika republike, na predsednicke izbore se "shodno" primenjuju odredbe Zakona o izboru narodnih poslanika. Prema ovom Zakonu (glava X) ponovljeni izbori se sprovode najkasnije u roku od 15 dana (a u nekim slucajevima najkasnije u roku od sedam dana) od dana odrzavanja izbora koji se ponavljaju (cl. 104-105). Osim toga, potrebno je da se donese i posebno resenje o ponavljanju izbora (od strane izborne komisije). Situaciju u pogledu rokova dalje komplikuje clan 5-a Zakona o izboru predsednika republike koji propisuje da se "predlog kandidata za izbor predsednika dostavlja (...) najkasnije u roku od 20 dana pre dana odredjenog za odrzavanje izbora". Konacno, u igri je i ustavna odredba koja propisuje da se predsednicki izbori moraju odrzati "najkasnije u roku od 60 dana od dana prestanka mandata" (dotadasnjeg) predsednika republike. Zbrka u pogledu rokova je ovde ocigledna, a pravnici svojim tumacenjima ne doprinose resenju ove zavrzlame iz prostog razloga sto se tako vazna stvar za jednu naciju kao sto je izbor sefa izvrsne vlasti ne moze svesti samo na interpretaciju proceduralnog karaktera. U obzir se mora uzeti i tzv. duh Ustava koji predvidja podelu vlasti kao fundamentalni princip funkcionisanja drzave.

Trece. Postavlja se pitanje ko je ovlascen da raspise ponovljene izbore za predsednika republike. Zakon o izboru predsednika republike (cl. 4) izricito navodi da ove izbore raspisuje predsednik Narodne skupstine. Na prvi pogled ovde nema problema. Medjutim, ako se ima u vidu da je sadasnji predsednik parlamenta istovremeno i vrsilac duznosti predsednika republike, postavlja se pitanje u kom svojstvu takvo lice raspisuje predsednicke izbore (ako ih ono i raspise). Naravno on ce se na odluci o raspisivanju predsednickih izbora potpisati kao predsednik Narodne skupstine. Medjutim, problem je veci nego sto izgleda jer je time sustinski povredjen princip podele vlasti, s obzirom da predsednicke izbore prakticno raspisuje sam predsednik republike. Konacno i ovde moze doci i do jedne "nemoguce" situacije prilikom konstituisanja novog saziva Narodne skupstine. Prema vazecim propisima, prvoj tzv. konstitutivnoj sednici parlamenta predsedava najstariji poslanik. Posto nema predsednika republike, to znaci da se ovlascenja vrsioca duznosti predsednika republike automatski prenose sa dosadasnjeg predsednika parlamenta na predsedavajuceg konstitutivne sednice, koji se prakticno pojavljuje u dvostrukoj "v. d." ulozi: sa jedne strane kao privremeni ("pro tempore") predsednik skupstine (do izbora novog predsednika skupstine), a sa druge kao privremeni ("pro tempore") vrsilac duznosti predsednika republike (do izbora novog predsednika republike). Kako se vrsilac duznosti po definiciji javlja samo kao vrsilac "duznosti", a ne i kao ovlasceno lice da vrsi "privilegije" (tj. prava) parlamenta, dovodi se u pitanje ne samo legitimitet, vec i legalitet njegove eventualne odluke o raspisivanju predsednickih izbora. Ustavni horor postaje jos veci ako na konstitutivnoj sednici iz nekog razloga (na primer bojkota ili opstrukcije odredjenih poslanika) ne dodje do izbora novog predsednika parlamenta. Ko onda raspisuje izbore - gradjanin Dragan Tomic kome je zvanicno prestala funkcija predsednika parlamenta, ali koja "de fakto" jos zivi jer nije doslo do izbora novog predsednika parlamenta.

Cetvrto. Koji kandidati zapravo imaju prava da ucestvuju na ovako ponovljenim predsednickim izborima. Da li samo ona dvojica koji su ucestvovali u drugom (neuspelom) krugu predsednickih izbora, ili svi oni koji su ucestvovali i u prvom krugu, ili, jos komplikovanije, da li se mogu javiti i novi predsednicki kandidati.

Konacno, "majka svih ustavnih pitanja" (da parafraziramo Sadama) u vezi sa predsednickim izborima je pitanje da li u situaciji kada nije izabran predsednik republike (na primer ukoliko se ponovljeni predsednicki izbori zvanicno zakazu posle konstituisanja novog parlamenta), lice koje je vrsilac duznosti predsednika republike moze legitimno (valjano) poveriti mandat kandidatu za sastav nove republicke vlade. Na ovo pitanje vecina pravnika je sklona da odgovori da problem nije veliki, jer vrsilac duznosti obavlja sve one duznosti koje obavlja i sam predsednik republike (pa prema tome i poverava mandat kandidatu za sastav nove vlade). I dok na prvi pogled ovakva tumacenja efikasno resavaju ovu malu pravnu tehnikaliju, ona zapravo u biti razaraju samu sustinu nacela podele vlasti, tog temeljnog principa svake iole demokratske drzave. Ukoliko se ova granica kod nas prekoraci, a sve govori da ce do toga i doci, duh principa podele vlasti, (i zajedno s njim i ono malo preostale demokratije) bice definitivno slomljen, a ustavi i zakoni, kao mrtva slova na papiru, bice nepotrebni balast koji svaki vestiji pravnik moze bez muke i po svom nahodjenju da pretvori u sentecu eksperta. Razaranje principa podele vlasti je veoma ozbiljan problem: bez podele vlasti na snazi je jedinstvo vlasti, a sa jedinstvom vlasti vraca se sistem politickog monopola. Nema potrebe podsecati da su politicki monopol i diktatura sinonomi.

Situacija sa kojom smo suoceni, medjutim, ne samo da otvara navedena i druga pravna i proceduralna pitanja oko izbora predsednika republike, vec ukazuje i na jednu drugu, sustinsku cinjenicu. Radi se o tome da su kao posledica sistematske manipulacije osnovnih izbornih principa i pravila od strane vladajuceg rezima potkopani sami temelji vitalnih pravnih (ustava i zakona) i politickih (fer izbori) institucija sistema Srbije. Stavljajuci stranacke i licne interese iznad opsteg interesa nacije, u Srbiji su zapravo razorene sve kljucne institucije javnog drustvenog zivota. Izlaz iz ove situacije, naravno, postoji i svodi se na konsensualni dogovor svih relevantnih politickih subjekta o prihvatanju tzv. pravila politicke igre. Medjutim, kako stvari stoje "proces se izmakao kontroli" i sirom otvorio sumornu perspektivu perpetualnih ustavnih i politickih kriza od kojih koristi mogu imati samo ekstremni antidemokratski faktori i neskrupulozni demagozi. Slucaj "izbornog" uspeha radikala najrecitiji je dokaz tome. Zato i ovom prilikom nije na odmet podsetiti na jednostavnu mudrost velikih politickih mislilaca da je i najgora demokratija bolja i od "najbolje" diktature.

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu).