ZASTO SU DESNICARI SVE POZELJNIJI MEDJU POKRADENIM STANOVNISTVOM

Jasna Sakota-Mimica

Ako iko treba da bude zadovoljan nedavnim parlamentarnim i predsednickim izborima u Srbiji, onda su to gradjani koji su ove izbore bojkotovali. Pa iako ovo zadovoljstvo trenutno ne prelazi granice ravnodusnosti, buduci da ne pociva na stvarnom ispunjenju gradjanske apstinentske volje ili na toboznjoj osvescenosti najprimitivnije i u Srbiji preovladjujuce populacije, ima nade da ce se razmere tog zadovoljstva vremenom uvecavati na racun svih ostalih cije ce se zadovoljstvo postepeno smanjivati.

To samo znaci da srbijanska mudrost sazeta u zajedljivoj izreci o crknutoj komsijskoj kravi, ne mora uvek da bude naopaka i zlonamerna. Za pocetak boljeg politickog stanja u Srbiji dovoljno je vec i to sto je levicarska karijeristicka druzina toliko ugrozena da ce se odsad pa nadalje teskom mukom boriti za svoj opstanak i sve teze potkradati ovu zemlju i njene stanovnike. I naravno da nije cela istina sadrzana u onoj prici koja pripoveda da su desnica i njen vodja pobedili lopove leve orijentacije iskljucivo zato sto su ponudili fasistoidne ideje koje ce ponizene Srbe dici s kolena na noge.

Stvari stoje mnogo manje uzviseno i mnogo prizemnije nego sto bi i desnicari i levicari zeleli. Ovi izbori, naime, pre svega pokazuju da srpski zivalj (kao i svaki drugi, uostalom) ne prasta zavlacenje tudje ruke u njegov dzep, da se ovaj narod, koji se, inace, ni u jednu ideologiju ne razume, zapravo i ne pita za ideolosku maglu svojih izabranika, vec glasajuci za njih najpre izrazava svoje protivljenje otvorenoj i beskrupuloznoj institucionalizovanoj kradji srpske levice, bas kao i sitnom lopovluku kojem je sklono najintimnije okruzenje jos u prvom krugu propalog predsednickog kandidata. Takva cinjenica, dakako, bice opomena i nauk onom delu opozicije koji na ove izbore nije izasao, a to je, moramo priznati, veliki dobitak za one koji na tim izborima nista nisu izgubili.

S druge strane, pak, najnezadovoljniji proteklom izbornom farsom svakako su oni koji su dosad na njoj pobedjivali. Pod svetlom njenih rezultata, samozvani levicari bi najradije da nikakvih izbora nije ni bilo. Ili, ako ih je vec moralo biti, da niko od onih koji ih vole na njih nije izasao. Jer, nesreca novodemokratskih soc- julovaca nije samo u tome sto ce morati da dele plen koji su otimacinom osvojili, nego i u tome sto im se partije raspadaju zbog razlicite vizije neophodnog koalicionog partnera, dakle, zbog razlicite procene lopovskih sposobnosti drugih partija i njihovih lidera. Savez s desnicom je gotovo neisplativ, s obzirom da je sasvim izvesno da njen vodja nece zalud cerdati ono jedino sto se o njemu u ovom narodu sa simpatijom prica, a to je da nikad nije previse krao ili, pak, da je krao toliko vesto da u kradji nije uhvacen, sto se kod radikalskog birackog tela izjednacava s postenjem. Koalicija s demokratski nastrojenim monarhistom takodje nije pozeljna, jer radi se o coveku ciji amaterizam ne garantuje podobnost za organizovan kriminal kakav mu leve snage u Srbiji nude. Istina, druzbenici ovog celnika, a pogotovo njegova druzbenica, vec su uveliko zaglibljeni u novcane, stambene i ostale afere koje ce tek ugledati svetlost dana. To, medjutim, samo znaci da ce se, bas kao i socijalisticka, i ova partija rascepiti. Razlika je iskljucivo u tome sto ce se prva, koja vec ima izgradjen koncept o kradji kao jedinom izvoru licnih prihoda, rasturiti zbog razlicitog vrednovanja lopovskog talenta mogucih saveznika, dok ce se druga, buduci da spada u partije koje su tek na pocetku ozbiljne vladavine, raspasti usled razlicitog odgovora na sustinsku dilemu srpske politike: krasti odmah ili malo kasnije. U svem tom rasturanju, cini se da ce jedinstvena ostati samo desnica kojoj nije do jeftine i brze kradje vec do one vlasti u kojoj se lopovluk vremenom pocinje smatrati privilegijom uspesnih vladalaca. I buduci da ce se njihova uspesnost meriti zestinom raskrinkavanja onih koji su narodni kazan gotovo sasvim ispraznili, tesko da ce isti narod iza tog raskrinkavanja primetiti radikalsko preotimanje onoga sto su njihovi prethodnici kradjom prisvojili. Zato ce se za takve u Srbiji glasati svaki put iznova. Zato ce desnicari medju pokradenim stanovnistvom biti sve pozeljniji.

Svetlom oreolu desnicarskog politickog fronta svakako doprinosi i cinjenica da gubitnistvo toboze levo usmerenih seze mnogo dalje nego sto su izgubljeni izbori. Zastitni znak njihovih partija - ujedinjujuci element njihove razjedinjujuce grabezljivosti - vise nije upotrebljiv. Gospodin Milosevic je, u to nema nikakve sumnje, promenom funkcije izgubio nekadasnju harizmu, a s njom i znacaj koji je imao medju obicnim svetom. (Sasvim razumljivo, ako se uzme u obzir da prostodusan covek ceni samo onu licnost cija snaga izlazi iz jakog, vrhovnim zakonom garantovanog polozaja). Slucaj preko noci izbledelog vodje ujedno pokazuje da vecina u Srbiji mari za Jugoslaviju taman onoliko koliko i ostali svet - da je smatra necim sporednim, samo na recima vazecim, necim od cega se ne zivi. A hoce li se takvo gledanje na SRJ promeniti, to, dakako, ne zavisi ni od njenog sadasnjeg predsednika, ni od levih ili, pak, desnih snaga u Srbiji, vec od predsednika one Republike s kojom je Srbija dosad bila u laznoj federaciji. I upravo je ta relativnost realnost Srbije. Zbog toga su sve oci uprte na crnogorske a ne na ovdasnje izbore. Jer, svake oci vide da nekadasnji predsednik Srbije, u kome je ova zemlja bila olicena, vise nije u stanju da bilo sta uradi sam, da u svojim potezima zavisi od drugih, narocito od onih koji nece da se pod okriljem savezne drzave lovina jedne federalne jedinice otima od strane one druge. Ono, dakle, sto nam ni Zapad ni Istok nisu uspeli docarati, a to je cinjenica da Srbija nije sama, poslo je za rukom bratskoj Crnoj Gori.

Mozda zato sto s bracom delimo isti jezik - ako vec ne jezik demokratije ono barem jezik novcarki. Mozda zato sto ni Srbi ni Crnogorci nemaju nista protiv kradje kao takve, jos manje protiv one koja puni njihov vlastiti dzep, ali se, upravo zato sto im fenomen lopovluka nije stran, zestoko i znalacki opiru tudjoj ruci na sopstvenoj lisnici.

(Autor je predavac Filozofskog fakulteta u Beogradu).