Politicke z(m)urke

Oni koji su zimus vikali policajcima "Idite na Kosovo" sada su u (ne)prilici da osete posledice sopstvenih reci; ne toliko zato sto su policajci otisli na Kosovo, koliko zato sto je Kosovo doslo ovde...

Teofil Pancic

Reci su mnogo skuplje nego sto ljudi, skloni njihovom olakom troskarenju, to vole da misle. Koliko zimus, na kijametu i lapavici, neki od demonstranata su na ulicama pobunjenog Beograda, ko zna zasto, uzvikivali ukordonisanim policajcima: "Idite na Kosovo!" Ovi ih nisu poslusali, nego su i dalje stajali ukopani naspram njih (dok su im ovi prinosili ogledala, ne sluteci da prosecan kordonas misli da bas sexdz izgleda s onim pancirom i vizirom...), a zatim ih i entuzijasticno marisali gde god su stigli, kad god bi dobili odgovarajucu naredbu, da ne kazemo dozvolu.

Proslo je nekoliko meseci od tada, neki su se u medjuvremenu prestrojili i stali s druge strane pendreka (sto je moglo da iznenadi samo nepopravljive ljubitelje gusala), a ona strasna poruka nekih demonstranata - hajde da verujemo da su to bas oni kojih sada nema na ulici - ovaplotila se na najperverzniji moguci nacin. U novoj sezoni jesenjih beogradskih demonstracija (koje ce, izgleda, postati tradicionalne kao Sajam knjiga) niko vise nece vikati policajcima da spakuju svoje krpice i pokupe se u juznu pokrajinu, jer su oni, zapravo, vec tamo! Sto ih ne sprecava, protivno banalnim zakonima fizike, da budu i ovde! Opremljeni i natrontani kao malerozni ruski kosmonauti sa stanice "Mir", a naoruzani kao Pobesneli Maks iz nastavka koji tek treba da bude snimljen, bezbrojni policajci Miloseviceve Pretorijanske garde i u Beogradu i u Pristini jednako lemaju pa rasturaju; pri tome ne pitaju ni za mlado ni za staro, ni za musko i zensko, a kamoli za to ko je Srbin, a ko, da prostite, Albanac. Ne prave ljudi pitanje, nisu oni nacionalisti kao neki iz opozicije... Logisticku podrsku daju im "civilne vlasti" i ekscentricni komentatori "Borbe" i slicnih listova (za izvesnog Ivana Pajdisa svakako vredi sluzbena ocena "Posebno se istice", sto valjda nece biti zaboravljeno na Dan bezbednosti) koji, nadaleko cuvenom silinom, ali istovremeno i suptilnoscu svoje argumentacije, dokazuju "spregu spoljnog i unutrasnjeg neprijatelja", "saradnju opozicionara i separatista po nalogu njihovih inostranih gazda", "koordinaciju takozvanih studenata iz Beograda i Pristine" (gradovi, za sada, nisu takozvani) itd.

Oni koji su prizivali djavola uspeli su, dakle, da ga prizovu, i pitam se da li im je sada lakse; da li im rane od bliskih susreta sa pendrekasima brze zarastaju dok gledaju, negde "na satelitu" - jer Beograd je ponovo bez slobodne televizije - kako ti isti likovi pod pancirima raspamecuju od batina kosovske studente? Da li im je sladje bauljanje po tvrdom asfaltu pod udarcima jos tvrdjih cokula Milosevicevih terminatora iz kojih isijava najjezivija moguca mrznja, dok znaju da kolege tih batinasa u istom trenutku odvaljuju bubrege "prokletim Siptarima"?

Naravno, nisu oni sve to bas tako zamisljali. Ideja parole "Idite na Kosovo" je u vaspostavljanju etnicki selektivne demokratije, u kojoj Brat Srbin u uniformi nece ni hteti ni smeti da udari na Brata Srbina u civilu samo zato sto se ovaj potonji buni protiv Brata Srbina na kanabetu; umesto toga, svi oni ce se skoncentrisati na Nebrata Siptara i ostalu Nebracu koja vrsljaju po Nasoj Srbiji i nesto se bune... Problem je, medjutim, takoreci tehnoloske prirode: etnicki selektivna demokratija ne postoji jerbo je nemoguca, kao sto nema ni cinjenja onih nestasnih stvari bez da nekom udje (u teritorijalni integritet), da prostite na b(r)ezobrazluku mog poredjenja. Onog trenutka kada jednim demonstrantima dozvolite da se bune i manifestuju gradskim ulicama, trazeci bilo sta pod kapom nebeskom, ponestaje vam argumenata da zabranite to isto nekim drugim demonstrantima, koji zahtevaju nesto drugo (pa taman zahtevali da se prizna da je planeta Zemlja ravna ploca koju drze tri dzinovske kornjace, da Dzulija Roberts zna da glumi, ili da je "Fljamurtari" iz Djakovice evropski sampion, sasvim svejedno). Dakle, drustva se u tom smislu mogu podeliti na demokratska i ona koja to nisu, a samo medju nedemokratskim drustvima moguca su poredjenja i gradacije u smislu: koliko su nedemokratska... Zbunjeni i sludjeni stanovnici balkanskog potkontinenta, a u dobroj meri i drugi stanovnici bivsih "SEV-skih ostrva" - kako zemlje s pogresne strane gvozdene zavese onomad nazva lucidni madjarski pesnik Djerdj Petri - to jos uvek tesko uspevaju da razumeju, sto se lepo vidi u Juznoj Slovackoj, Transilvaniji, Moldaviji i na mnogim drugim neuralgicnim tackama vesele postkomunisticke geografije. Uostalom, Istvan Bibo je o tome jos pre pola veka napisao briljantnu studiju s recitim naslovom: "Beda malih istocnoevropskih drzava"...

Mali i bedni istocnoevropski malogradjanin uvek, dakle, doceka da mu se ispuni njegov "vekovni san", a ipak je uvek i posle toga nezadovoljan, iako ni sam ne zna sta mu nedostaje. Taj malogradjanin je, u srpskoj varijanti, onaj koji svojim sunarodnicima-batinasima toplo i bratski porucuje: Ne tuci mene (Nas), tuci njega (Njih); hrvatski malogradjanin psuje hrvatsku vlast, ali suti i tiho seiri dok ta ista vlast tokom rata maltretira i delozira njegove sugradjane srpske nacionalnosti, albanski malogradjanin ce celom svetu obznanjivati patnje svog naroda, ali ni pred Strasnim sudom nece priznati da je ikada ijedan Albanac, iz sovinistickih motiva, ucinio nesto nazao nekom Srbinu - uvek je bivalo samo obrnuto... Nevoljan i nesposoban da operise ozbiljnim kriterijumima i da izvlaci krajnje konsekvence iz onoga za sta se zalaze (npr. ako vredi "Svi Srbi u jednoj drzavi", onda vredi i "Svi Albanci - Madjari, Turci, Tunguzi, Marsovci... - u jednoj drzavi"), mali i bedni istocnoevropski malogradjanin povazdan je u stanju povisene razdrazenosti ili, cak, gneva, ljut na ceo Veliki Svet sto streberski doslovno tumaci pojmove i priznaje drugima prava koja pripadaju samo njemu. Ako postoji pravo na demonstracije i izrazavanje svog misljenja, onda ono vazi za sve, a ne samo za Gradjane Viseg Reda, svojevrsno Novo plemstvo (potpuno je irelevantno da li se pripadnost Visem Radu ustanovljava na etnickoj, verskoj, ideoloskoj, finansijskoj ili bilo kojoj drugoj bazi).

Tako vam je to sa demonstracijama i slicnim prigodama za radni susret vlasti i plebsa: na jednoj strani uvek stoje amateri, a na drugoj profesionalci. Ovima potonjima je, u osnovi, sasvim svejedno koga lemaju, bitno je da svaki novi zamah pendrekom hrani belim hlebom njihovu sitnu decicu; gradjani-amateri, strasni zastupnici neke politicke ideje, misle da im, jakako, nesumnjiva ispravnost toga za sta se zalazu - jer da nije ispravno, ne bi se zalagali... - daje izvesna prava koja nadilaze prava drugih. Oni su, dakle, Dobri Demonstranti, i nemaju nista sa Zlim Demonstrantima, te zahtevaju adekvatan tretman kao sto se Dobro Dete obraca "tati" upiruci prsticem na Lose Dete koje je pokvarilo igracku. A "tata" bije li, bije, ne pita ko je ko i sta je sta. I tako ce biti sve dok to politicko, moralno i civilizacijsko "dete", taj dezorijentisani istocnoevropski malogradjanin, ne odraste kao osvesceni gradjanin i ne shvati da treba ukinuti ideju - a samim tim i praksu - batina, a ne nadvikivati se oko pravilne distribucije istih. Da sam policajac i da mi vicu da idem na Kosovo, odgovorio bih: "Nema potrebe: Kosovo je ovde!"...