Neplanirani problemi pregovaracke grupe

Aspiracije i srpske i albanske delegacije, kao sto se vidi i u ovim razgovorima, kao krajnji cilj imaju jednostavnu pretpostavku - da li ce na diplomama i svedocanstvima stajati pecat Srbije ili Kosova kao drzave

Bahri Cani

Predstavnici albanske (Fehmi Agani, Abdulj Rama i Redzep Osmani) i srpske (Ratomir Vico, Dobrosav Bjeletic i Goran Percevic) delegacije u grupi "tri plus tri", o implementaciji Dogovora Milosevic-Rugova, i normalizaciji skolstva na albanskom jeziku, u cetvrtak su razgovarali citavih deset sati. Nekih sat vremena pre pocetka novog dana su se razisli. Nisu se dogovorili nista. Nisu mogli, cak, da se usaglase ni oko zajednickog protokolarnog saopstenja za javnost. Jedini dogovor koji je "pao" bio je da se razgovori nastave i to odmah sutradan, to jest, juce u Beogradu.

Posle desetocasovnih razgovora Ratomir Vico je kratko izjavio "pitajte njih zasto se nismo nista dogovorili". Fehmi Agani, s druge strane, takodje kratko, rekao je da sada nailaze ne "neplanirane probleme". Koje to "neplanirane probleme" mora da rese albanska i srpska delegacija - zvanicno se ne zna. Iz veoma pouzdanih izvora, medjutim, saznajemo da je srpska delegacija insistirala da se zajedno sa povratkom albanskih srednjoskolaca i akademaca u zvanicne skolske objekte "rese" jos neka pitanja. To se odnosi pre svega na prihvatanje planova i programa Republike Srbije. Sto se Univerziteta tice, nasi izvori kazu da je srpska strana predlozila formiranje nekih komisija i radnih grupa koje bi konkretizovale detalje oko povratka albanskih studenata, kao i drugih pitanja. Albanska strana je, pak, insistirala na sprovodjenju samo onog sto su predsednik Milosevic i Rugova potpisali pre vise od 13 meseci - povratak u skole, a kasnije bi se resili i ostali problemi, koji su, zapravo, mnogo veci i slozeniji od ovog prvog zadatka. Slozeniji su jer zalaze u domen politike. Kao sto je poznato, Albanci vec vise od sest godina rade po svojim planovima i programima koje nije "aminovala" Srbija. I ovaj segment zivota, uklapa se u sve ostale - neprihvatanje Republike Srbije kao svoje drzave od velike vecine kosovskih Albanaca. Aspiracije i srpske i albanske delegacije, kao sto se vidi i u ovim razgovorima, kao krajnji cilj imaju jednostavnu pretpostavku - da li ce na diplomama i svedocanstvima stajati pecat Srbije ili Kosova kao drzave.

Kosovo u predizborne svrhe

Najveci gubitnik je upravo potpredsednik SPS, Zoran Lilic, zajedno sa svojom partijom. Nije mu pomoglo ni to sto je imao veoma jako zaledje. Verovatno je izgubio svaku sansu da se uopste nadje u trci za predsednicko mesto. Utisak je da bi neki malo "veci mangup", uz preduslove koje je imao kandidat jedinstvene liste, mogao da "oduva" prpotivkandidate za predsednicko mesto. No, to je problem samog Milosevica i socijalista. Ipak, brze bolje su se dosetili da za neuspeh drugog kruga optuze drugog, Djindjica i ostale bojkotase, koje su strpali u isti kos s Rugovom, Ugljaninom i ostalim "neprijateljima" Srbije.

Dokazalo se da na hijerhijskoj lestvici harizmaticnosti u SPS prvo mesto zauzima Milosevic. Slede desetak praznih mesta, pa tek onda dolaze ostali. Milosevic i njegov rezim su ocigledno namerno isli na varijantu da se problem skolstva na albanskom, jedan od onih koji demantuje Lilica, ne otovri pre izbora. Racunica je bila jednostavna, da osvoje ono sto su bili naumili, apsolutnu vecinu u parlamentu i predsednicko mesto, pa da se "na miru" posvete, izmedju ostalog, resavanju "nepostojeceg" kosovskog problema.

Nije im tada smetalo sto "seperatisti" i ostali "neprijatelji" bojkotuju izbore, jer su socijalisti jedino preko bojkota Albanaca i mogli da racunaju da ce na svoju aktivu ubeleziti apsolutnu vecinu. Sve predizborne racunice, odnosno njihova interna istrazivanja, ukazala su na to da ce levicari na Kosovu osvojiti tridesetak poslanickih mesta. Zasto to nije ispalo tako, najbolje znaju sam Milosevic i njegov rezim.

Cekao je "nepostojeci" kosovski problem dugo, Sloveniju, Makedoniju, Hrvatsku, Bosnu... Cekao je zahvaljujuci strpljenju i mudrosti. Mnogi su predvidjali, a neki i pozeleli, da sukobi prvo pocnu na Kosovu. Na srecu, do sada ih nije bilo, bar masovnih. Cekalo se da prodju jedni, pa drugi, treci, cetvrti... izbori. Bez daljnjeg, obrazovanje na albanskom jeziku je tokom proteklih sest godina podnelo najvece zrtve. Nije naodmet pomenuti da su neki albanski akademici dospeli i iza resetaka, samo zato sto su imali diplome paralelnog univerziteta.

Cutanje nije odobravanje

Dogodilo se da po prvi put neko na Kosovu ne poslusa Rugovu u tako krupnim stvarima. Sugerisao im je Rugova da (i dalje) budu strpljivi, da cekaju da prodju izbori u Srbiji, da se otvori kancelarija Evropske unije u Pristini, da zazivi americko-nemacka inicijativa...

Neka cudna generacija, nece da poslusa svog predsednika, nego hoce da se normalno skoluje. Nisu poslusali sugestije nego su izasli na ulice, i rekli da nece odustati od protesta sve do ostvarivanja svojih ciljeva. U prvoj rundi, dobili su dosta batina. Nezasluzeno. Kasnije su i pojedini albanski politicari - koji su tog prvog oktobra sedeli u svojim kucama - hteli da se malo "omrse", izasli kao pobednici.

Istovremeno, rektor Pristinskog univerziteta Radivoje Papovic ovih dana je obelodanio da na Pristinskom univerzitetu trenutno studira oko 18.000 studenata, uglavnom Srba i Crnogoraca. S Kosova je samo 4.000 studenata, ostatak je dosao iz unutrasnjosti Srbije. Albanski izvori pak tvrde, sto na neki nacin potvrdjuje i ovaj podatak, da veliki broj zvanicnih prostorija Univerziteta zvrji prazno. Da ne sluze nicemu.

Svejedno, albanski studenti su izgleda poprilicno izgubili strpljenje. Predstavnici Organizacionog odbora Nezavisne unije studenata i Rektorat posle tolikog cekanja, "nelegitimnim" su proglasili i albansku trojku u pregovorima oko Dogovora Milosevic-Rugova. Najavili su da ce proteste da nastave, bez obzira na ishod (jucerasnjih) razgovora. Odredili su i datum, 15 oktobar.

Hoce li tako i biti, ipak i dalje zavisi od azurnosti i pre svega sposobnosti predstavnika i jedne i druge strane da se dogovore. Ali dogovor treba da se postigne i to veoma brzo, ukoliko se zeli da se situacija koliko-toliko dovede u neke normalnije tokove. Dok nije kasno.