Dobra vest: Poljska je uspesna

Cetvorogodisnja vladavina levih saveza znacila je kraj nostalgicne ceznje za narodnom Poljskom; mozda ce jedna vlada solidarnosti doneti kraj misticnom, iako besmislenom verovanju u "nacionalno-katolicku" drzavu, kojom upravljaju antikomunisticki lovci na vestice. To bi bio, napokon, znak da je i Poljska postala normalna evropska, demokratska zemlja.

Pise: Adam Mihnik

Izbori u Srbiji i u Poljskoj bili su istog dana. U Srbiji je pobedila Miloseviceva partija. U Poljskoj je pobedila demokratija. Pocetkom 80-tih godina Beograd je bio grad u kojem je rodjena ideja o mirnoj evoluciji od komunizma ka demokratiji, Varsava je tada bila simbol komunisticke diktature. Sta se od tada dogodilo?

U Beogradu je pobedila etnicka ideja drzave. Komunizam je postao velikosrpski sovinizam. I taj sovinizam je porodio krvavi rat.

U Poljskoj je okrugli sto, jos pod vlascu Komunisticke partije, legalizovao demokratsku opoziciju, a izbori u junu 1989. godine omogucili su formiranje prve nekomunisticke vlade. Komunisticka diktatura je bila likvidirana, a da nije polomljeno nijedno prozorsko okno. Ovde, u Varsavi pocele su plisana revolucija u Cehoslovackoj, rusenje Berlinskog zida i cuveno Prolece naroda.

Danas, osam godina posle, imamo opet dobru vest za svet: Poljska je uspesna, Poljska postaje normalna evropska zemlja, zemlja koja je dosadna stranim novinarima. To me kao publicistu brine, a kao gradjanin se tome radujem.

Cesto nas pitaju: sta su razlozi tako radikalnog zaokreta poljskih biraca? Zapravo, nije bilo nikakve radikalne promene. Broj glasova koje su ovoga puta dobili "Solidarnost" i nacionalisti iz Pokreta za obnovu Poljske (ROP) je otprilike jednak birackom telu desnice pre cetiri godine.

Podsetimo se: u septembru 1989. godine stvorena je prva demokratska vlada sa premijerom Tadeusem Mazovjeckim na celu. Vlada je sprovela istorijsku transformaciju poljske privrede. Poljska je od satelitske postala suverena drzava.

Ona vlada je imala mnogo neprijatelja: milione ljudi koji nisu bili dorasli zahtevima trzisne privrede i bankrotu svojih preduzeca i nezaposlenosti. Radnici iz velikih drzavnih preduzeca, obicno tvrdjava "Solidarnosti", osecali su se prevarenima. Oni su bili ti koji su velike promene prizvali strajkovima, a sada su postali zrtve reformi. Junaci su postali prosjaci ili nezaposleni.

U tim ljudima su se probudile frustracije i ceznje koje su se razvijale u dva pravca: jedni su tezili za socijalnom sigurnoscu narodne republike, a drugi su zeleli ostro kaznjavanje i ponizavanje naslednika komunisticke diktature.

Prvu frustraciju su iskoristili postkomunisti za sebe; drugu, pripadnici "Solidarnosti", koji su se zalagali za temeljno ciscenje od komunizma i za "rat protiv onih gore", koji je proglasio Leh Valensa. Valensa je najpre dobio ovaj rat, da bi ga zatim protiv levice izgubio - na predsednickim izborima, koje je dobio Aleksandar Kvasnjevski i koji su Valensu pretvorili u penzionera.

Povratak partije postkomunista na vlast 1993. godine gurnula je politicare "Solidarnosti" u paniku, sirili su se katastroficni scenariji o povratku komunista, prizivalo se vaskrsenje narodne Poljske. Ali, nista slicno se nije dogodilo. Naprotiv: postkomunisticke grupacije, koje su krenule na izbore sa populistickim parolama cetiri godine kasnije su dosle do saznanja da samo nastavljanje Balceroviceve privredne politike moze da donese blagostanje sirokim slojevima.

U poslednje cetiri godine su porasle realne nadnice i raspolozenje se smirilo. Broj strajkova je opao i sve se redje desava da se drustveni konflikti iznose na ulice. Isto tako, mirno, protekla je i sadasnja izborna kampanja, sto je dovelo dotle da su snage ekstremizma i poljskog folklora gotovo sasvim eliminisane. Zbog toga mi izgleda gotovo nemoguce da promena vladajuceg tima, ovoga puta, donese temeljne promene Poljskoj. U tom pogledu sam optimistican, iako ne potcenjujem opasnost. Ali, danas niko ne sumnja u to da ce leva koalicija, koja mora da prizna poraz, postovati pravila demokratije. Promena vlasti izvrsena je po normalnom, evropskom modelu.

Izborna akcija "Solidarnost" (AWS) sa Marjanom Ksaklevskim i Unija slobode, sa Lesekom Balcerovicem, ali i predsednik Aleksandar Kvasnjevski stoje pred velikim izazovom. Moze li predsednik lojalno da saradjuje sa vladom koju vode njegovi protivnici? AWS stoji pred zadatkom da izabere strateskog partnera - Uniju slobode ili Seljacku partiju (PSL), ili ROP. Nema sumnje da je Poljskoj pre potrebna koalicija "Solidarnosti" i Unije slobode, ali je, takodje jasno da su vodje AWS blize Seljackoj partiji i ROP-u, nego Balcerovicu, koga su godinama okrivljavali da je unistio poljsku privredu. Ni Uniji slobode nece lako pasti da udje u koaliciju sa "Solidarnoscu", koja se u izbornoj kampanji nije libila demagogije i, jos je uz to iznutra nejedinstvena i otuda neproracunljiva.

Prirodni biraci AWS bi mogli odbiti koaliciju sa Unijom slobode; prirodni biraci Unije slobode su sigurno nepoverljivi prema pripadnicima arhikatolickog "Radio Marije" unutar AWS. Jer, osnovna izborna poruka AWS bila je siroki, negativni antikomunizam, dok je Unija slobode sledila pozitivno shvaceni program, ciji je cilj bio dovrsavanje preobrazaja drzave.

Neki publicisti, koji su povezani sa desnicom, pisu sasvim otvoreno da bi koalicija "Solidarnosti" i Unije slobode donela sa sobom ozbiljne opasnosti. Kao jednu od tih opasnosti vide mogucnost da privreda i spoljna politika dospeju u ruke Unije slobode, koja "ne garantuje uspesnu odbranu poljskih nacionalnih interesa". Po njihovom misljenju tada preti sprecavanje otkrivanja proslosti.

Ksaklevski danas stoji pred istom dilemom pred kojom je, pre cetiri godine, stajao Kvasnjevski: treba li on da odrzi izborna obecanja, ili da ostvari reforme koje su drzavi potrebne? Ako izabere drugi put mogao bi postati tvorac i vodja moderne desne stranke zapadnoevropskog stila. Ako izabere, naprotiv, prvu opciju, politiku pateticnih fraza, postace poljsko izdanje Zan-Mari Lepena.

Cetvorogodisnja vladavina levih saveza znacila je kraj nostalgicne ceznje za narodnom Poljskom; mozda ce jedna vlada solidarnosti doneti kraj misticnom, iako besmislenom verovanju u "nacionalno-katolicku" drzavu, kojom upravljaju antikomunisticki lovci na vestice. To bi bio, napokon, znak da je i Poljska postala normalna evropska, demokratska zemlja.

(Ovaj tekst Adam Mihnik, glavni urednik varsavskog dnevnika "Gazeta Viborsca" napisao je za nemacki nedeljnik "Der Spigl").

Preveo B. M.