Opcinjenost "jakim" licnostima obicno je Srbiju nagradjivala ulogom parije u svetskoj zajednici

Ukoliko socijalisti, pre svih ostalih, ne budu shvatili da su odlucna borba protiv kriminala i korupcije u drustvu i radikalno otvaranje prema svetu uslovi njihovog daljeg odrzanja na vlasti, radikali ce nametnuti "demokratiju" protokomunistickog egalitarizma

Pise: Branislav Milosevic

Izbori u Srbiji obavljeni su do pola. Nekako se naslo 250 novih poslanika, ali se stari predsednik pokazao nezamenljivim. Ako ni sledeci izbori ne daju rezultata, jedne od dve drzave, Srbije ili Jugoslavije, moracemo se odreci da ne bismo doveka imali dve drzave, a jednog predsednika, odnosno domacina, kako sad govore srpski politicki new primitives.

Kad je o predsedniku rec, Srbija se neckala izmedju coveka od slame i coveka od celika, uprskanog krvlju istorijskih dusmana, i zamalo se opredelila za ovog drugog. Ta opcinjenost "jakim" licnostima, iza kojih, obicno, stoje batinasi, u civilu ili u uniformi, dodelila je onomad Srbiji ulogu parije u svetskoj zajednici, ali to ponizenje nije nicemu naucilo najbolje Srbe. Kao sto smo upravo saznali, ovde ima gotovo dva miliona ljudi koji misle da se citav svet moze srediti kao Zemun. S njima nema polemike jer ce vam dokazivati da je tako uredjeni Zemun centar sveta u koji nisu krocili, a ne predgradje zapustenog i musavog Beograda.

Pre jedno sto pedeset godina, mudri Tokvil pisao je kako "samo Nemci u Evropi imaju narocit dar da se zagreju za nesto sto shvate kao apstraktnu istinu, ali ne odmere njene prakticne posledice". Nije Tokvil poznavao Srbe, a jos je manje mogao naslutiti da ce Srbe zadesiti tzv. demokratska opozicija koja ce se zagrejati za ideju bojkota izbora, ali ce propustiti da proceni posledice ove "apstraktne istine" kojom se htela dokazati autoritarna priroda rezima u Srbiji. Sad, kad raspolazemo posledicama, mozemo konstatovati ogroman uspeh nacionalnih ekstremista, koje americki supervizor za ovo podrucje, Gelbard, bez ustrucavanja naziva fasistima, i tiho, unutrasnje sagorevanje opozicije koja je, pre nego sto se podelila i pre nego sto ce se potrositi na parnicenje po sudovima, mogla postati demokratska. Da bi inventar izbornih rezultata bio potpun i ne sasvim nepovoljan, treba registrovati da su vladajuci socijalisti izgubili skupstinsku vecinu i mesto predsednika Srbije, s malim izgledima da oboje ikad vise povrate. S cime, opet, bojkot izbora nema nikakve veze.

Ako je tacno da je "radikalska lavina" posledica ceznje obicnog Srbina za socijalistima iz njihovog najboljeg, gazimestanskog, predratnog perioda, onda je situacija zaista ozbiljna jer nas izborni rezultati opominju da je trecina Srba opet zeljna kavge. Malo ce ko, doduse, priznati da Srbi hoce rat ili bar organizovano nasilje drzave, i da je u Srbiji, danas, moguca neka vrsta fasizma, kao sto gotovo niko nije bio spreman da prizna kako su, juce, bili moguci logori po Bosni, pokolj u Srebrenici i suludo razaranje Vukovara. Ali, ako radikali i nisu srpska inacica italijanskog fasizma ili nemackog nacizma, mada se elementi i jednog i drugog mogu naci u radikalskom programu, politickom ponasanju i retorici, oni jesu odgovor srpskog pretpolitickog folklora na izazove modernizacije. Zazor, pa i strah od radikala, narastao je tek posle izbora jer je tek tada pucanstvu puklo pred ocima da se, gotovo niko, tokom dvomesecne kampanje, nije umeo argumentovano suprotstaviti agresivnom radikalskom demagoskom mesijanstvu. Dva meseca su najbolji srpski muzevi oslobadjali Srbiju od nepoznatog neprijatelja, nadmetali se u strogoci prema Albancima na Kosovu i u aktivnom otporu logicnim zahtevima medjunarodne zajednice. U sve tri obavezne predizborne politicko-retoricke figure, radikalski prvak pokazao se umesnijim i okretnijim od svojih takoreci rivala i zato je nagradjen cak i obilnije nego sto je njegovo umece zasluzivalo. Dodamo li tome cinjenicu da sledbenici aktuelnog predsednika Crne Gore, koji se onako samopregorno bori da sacuva Jugoslaviju, nose po ulicama Podgorice, uz poster svoga kandidata, sliku radikalskog prvaka, izlazi da su srpski radikali neka vrsta vezivnog tkiva ove Jugoslavije i da, samim tim, ne mogu biti daleko ni od njenog formalnog sefa. Kad sve to imamo na umu, onda, bojim se, nema vise dobrog i jednostavnog odgovora na pitanje: kako s radikalima u 21. vek?

Cini se, na prvi pogled, da se radikali mogu najefikasnije zaustaviti ako se ukljuce u neki buduci politicki raspored, u nomenklaturu vlasti. Ovakva strategija neutralisanja "radikalske lavine" polazi od pretpostavke da danasnji visok rejting radikala u birackom telu pociva na dvema dobro odabranim ulogama: oni su za sebe prigrabili ulogu organizovane savesti drustva u raspadanju, ali se pojavljuju i u ulozi pravobranioca ponizenog i uvredjenog malog coveka, koji je upucen da uzroke svojih frustracija trazi u niskoj moralnoj i politickoj verodostojnosti aktuelnog politickog establismenta. Ako bi, zarad ucesca u vlasti, radikali pristali na licemerje tog establismenta, oni bi, pre ili kasnije, manje ili vise, poceli (sa)ucestvovati u preraspodeli drustvene moci koja pociva na kriminalu i korupciji i svakojakim,naoko bezazlenim ili sasvim grubim, manifestacijama politickog voluntarizma i bezakonja.

Saradnja s radikalima u vlasti podrazumeva, medjutim, nepotrebno (?) izlaganje riziku dalje izolacije zemlje. Vec sad ima dovoljno znakova da svet nema ni simpatija, ni razumevanja za stranku koja je aktivno ucestvovala u ratu i jos odlucnije odbila mirovni sporazum kojim je taj rat okoncan. Nemoguce je, zapravo, naci dobre argumente koji bi ubedili medjunarodnu zajednicu da eventualno ucesce radikala u vlasti moze biti doprinos stabilnosti Srbije, Jugoslavije i citavog regiona. Malo je verovatno da bi bilo koja partija, pa cak i na vlast pohlepni socijalisti, pristala, zbog relativnog "mira u kuci", na rizik dugotrajnog pogorsanja odnosa sa svetom, koje bi moglo ukljuciti i ponovno uvodjenje nekog oblika sankcija. Mada, u isti mah, ne treba zaboraviti ni da, u samom tom politickom establismentu ili tik uz njega, postoje ljudi za koje posast sankcija znaci blagodet novog "biznisa" i da takvi verovatno misle da je Seselja poslao sam Bog koji ne da da propadnu najbolji medju Srbljima.

Iz ove ovlasne skice odnosa politickih snaga i interesa u Srbiji moguce je, valjda, zakljuciti da su danasnje prednosti radikalske demagogije retoricki solidno fundirane, ali su, po svojoj politickoj sustini, privremene. One se relativno brzo mogu ponistiti, ali to zavisi, gotovo iskljucivo, od politicke volje, morala i pameti socijalista i njihovih, eventualnih, buducih koalicionih partnera izvan tzv. leve koalicije. Ukoliko, naime, socijalisti, pre svih ostalih, ne budu shvatili da su odlucna borba protiv kriminala i korupcije i radikalno otvaranje prema svetu uslovi njihovog daljeg odrzanja na vlasti - jer s ovom gospodom ispada pateticno razgovarati o nacionalnom interesu - radikali ce ih, u bliskoj perspektivi, zameniti i nametnuti svoja resenja: "demokratiju" protokomunistickog egalitarizma, pravednu raspodelu bede, za sta im, zaista, nece biti potrebna nikakva saradnja sa svetom.

Govoreci o revoluciji u Nemackoj 1848. godine, cuveni istoricar A. J. P. Tejlor kaze kako je Nemacka dosla do prekretnice u svojoj istoriji i nastavila - pravo dalje. Nesto slicno se danas moze reci za Srbiju: i ona je na prekretnici, na kojoj jedan puteljak vodi u demokratiju i u svet, a drugi - pravo dalje. U mracnu neizvesnost, najblaze receno, koja se, u drustvu radikala na vlasti ili uz nju, moze, vrlo brzo, pretvoriti u nacionalnu katastrofu najsirih razmera.