31. BITEF - EPILOG

"Pukotina" u izvodjenju Igracke kompanije Margaret Dzenkins iz San Franciska. Koreografija i rezija: Margaret Denkins i Eli Klop

Epilog 31. Bitefa odigran je u Sava-centru u kojem je pred gledalistem s dosta praznih mesta (iste veceri u Beogradu su muzicirali brat i sestra Serdar, a u Narodnom pozoristu je gostovala Pekinska opera) nastupila trupa Margaret Dzenkins, koja je izvela dvodelno igracko delo "Pukotina" odnosno "Raselina", sto bi bio adekvatniji prevod naslova s obzirom da se radi o geoloskim metaforama.

Koreografska i rezijska ideja Margaret Dzenkins i Eli Klop, opsirno izlozena u programu predstave, pomogla je da se jasnije sagledaju osnovne namere ovog plesnog komada u kome kultivisani igracki pokret ima glavnu ulogu. Sama leksika igre nije gotovo ni u jednom segmentu nova. Ona najvise podseca na postavke Pola Tejlora, a nesto manje, ali uocljivo, na Mersa Kaningama i druge savremene americke koreografe. No, jezik igre je znalacki i zanimljivo komponovan u igracke celine, koje, posebno u drugom delu predstave, imaju poeticnost koja je u biti sasvim suprotna razarajucoj snazi moguceg zemljotresa.

Ako je neko u predstavi "Raselina" ocekivao snazne sudare, zaglusujuce zvuke, kataklizmu u scenskom prostoru - morao je odmah odustati od svojih nadanja. Jer, osnovna ideja ove predstave jeste u metafori tektonskih poremecaja, tako prisutnih u zivotu San Franciska, grada koji podrhtava (a iz kojeg trupa stize), mada su to podrhtavanja u predstavi shvacena kao rezonanca u socijalnom, politickom i licnom stavu. Radi se o igrackim slikama bez naracije, koje imaju za cilj da impresijama pokreta stvore, pre svega, atmosferu uzrocno-posledicnih medjusobnih odnosa igraca. Do nje se dolazi postupno (na sceni je najpre samo jedna igracica, kojoj se sporo prikljucuju ostali u parovima, tercetima, sekstetima) da bi se u plesu cele trupe osetio beskonacan protok vremena, geoloskih milenijuma, u kojima promene nastaju gotovo neprimetno, ali izuzetno radikalno. Stoga se prvi deo "Raseline" i odnosi na vizuelno kazivanje njenih geoloskih aspekata: neprekidno odbijanje i naprezanje, raznovrsnost pravaca pruzanja, nestabilna ravnoteza, koja predstavlja mogucnost brze i neocekivane promene. Ono sto je zanimljivo to je da do te promene u predstavi ne dolazi, ona se samo naslucuje.

Ta mogucnost poremecaja se ocekuje na miran nacin u drugom delu komada, kroz solisticke deonice i duete prefinjeno postavljene i odigrane. To je, moglo bi se reci, pasionirano istrazivnje fosila u segmentima zemljine koze uz mastovito improvizovanje raznih prica iz njihovog davnog bitisanja.

Iako poznajemo veoma razlicite odnose muzike i igre u jednoj igrackoj predstavi, "Raselina" je dopunila nase znanje u tom pogledu. Muzika koja je koriscena veoma je neobicno priredjena. Njeni autori su dva kompozitora koji, bilo je to veoma "slusljivo", rade na razlicite nacine. Dejvid Lang je proizveo skor sa elektronskim akusticnim instrumentima i gudacima, dok je Alvin Kuren komponovao muzicke kolaze na traci. Njegove zvucne teskture su uklopljene u Langov skor, tako da ono sto prati igru na sceni je istovremeno plod njihovog individualnog i zajednickog rada. Zvucne matrice se ukrstaju, smenjuju i veoma neobicno zvuce. Svidelo se to nekome ili ne, cinjenica je da na tako sacinjenu zvucnu osnovu devet igraca trupe Margaret Cenkins demonstrira sjajnu savremenu igru u kojoj se individualnost svakog od njih izuzetno istice. To, medjutim, ne znaci da oni ne deluju veoma homogeno u zajednickim plesovima, u cijem koreografisanju su i sami ucestvovali.

Vizuelna impresivnost njihovih pokreta, ceto zaustavljenih u vremenu i prostoru, dobijala je na intezitetu zahvaljujuci i veoma osmisljenoj scenografiji i dizajnu osvetljenja, ciji su autori Dejvid Vel i Aleksander Nikols. Gigantske geoloske formacije date su u apstraktnom vidu u prvom, da bi u drugom delu predstave dobile prepoznatljive oblike u projekcijama, koje su na odredjeni nacin sudelovale u pokretima igraca.

Veoma razliciti po svom igrackom obrazovanju, svi izvodjaci "Raseline" su upravo zbog toga i u skupnoj igri isticali svoje licne osobenosti - sto u ovom slucaju podvlaci odnos prema raselini, na kojoj mozemo dugo opstati trazeci ravnotezu, koja ne mora biti samo seizmickog porekla. Mnogo vise takvih raselina nosimo u nasem duhu, porucuje nam, iako ne eksplicitno, predstava Margaret Dzenkins, Eli Klop i njihovih vrsnih saradnika.

Milica Zajcev