BiH IZMEDJU FEDERACIJE I REPUBLIKE SRPSKE, BEOGRADA I ZAGREBA, ISTOKA I ZAPADA

Ko je trazio obaranje komunizma u bivsoj Jugoslaviji i sta su lideri govorili pred rat? Je li petokraka mogla trajno da zaprete nacionalno, otkud na ovim prostorima toliko zelje za rusenjem i potpuno odsustvo mere i postovanja vrednosti?

"Zapad je od nas trazio da oborimo komunizam i da izvedemo narod na izbore. Mi smo to ucinili", rekao je za "Oslobodjenje", 5. septembra pre dve godine Stjepan Kljuic povodom "prvih posleratnih, pa jos demokratskih izbora", kako se najcesce govorilo za narodno odlucivanje provedeno pre sedam godina.

Radovan Karadzic, u istom listu, 2. oktobra 1990. godine izjavljuje: "Srpski narod se sporo laca oruzja, ali ga vrlo sporo i ostavlja... Mi smo odlucni u tome da cemo se baviti politikom, sve dok je to moguce. Kad se ne bude mogla voditi politika, srpski narod ce nam se zahvaliti i sam voditi rat. Stranka nece voditi rat, ako do njega dodje, vec citav narod".

Alija Izetbegovic porucio je sa mitinga "Krajina za SDA - SDA za Krajinu", odrzanog u Velikoj Kladusi 15. septembra 1990. godine. "Sa punom odgovornoscu kazem ovdje - muslimanski narod oruzjem ce braniti Bosnu. Moram da kazem tako ozbiljnu stvar, jer postoje gora rjesenja - da nam zametnu gradjanski rat ovdje, da nas podijele i uniste drzavu koju imamo. Mi to ne mozemo dozvoliti".

"Bojim se da je iracionalizam vec prevladao, da su izvrsene sve pripreme kako bi narod glasao - protiv sebe" (Jovan Miric, Novi sukobi, stare mrznje - "Oslobodjenje", Sarajevo, 7. septembra iste godine) i tako je u BiH, ono sto je manje-vise poznato, moglo da otpocne.

Sada, nakon smirivanja ratnih tenzija u Bosni i Hercegovini se, gotovo istovetno na sve tri njene strane, mogu cuti tvrdnje, sto posebno zele da naglase gradjani potpuno izvan politickog angazmana, da je nekad sredisnja jugoslovenska republika jos jednom platila ceh unapred odredjen od "bratskog okruzenja". Jedni pominju Micu Ljubibratica i jos jednu avanturu i zavodjenje u korist prekodrinske sabrace, dok se u Federaciji iz istorijskog zaborava izvlaci sporazum Cvetkovica i Maceka, a koji se priziva s jedinom namerom da se izjednaci s novim, navodno postignutim izmedju Slobodana Milosevica i Franje Tudjmana. Na stetu Bosne i Hercegovine, koja je, dakako, imala i boljih zemana.

Poslednja bosanska celina (nakon Drugog svetskog rata) puskom je stvorena. Povesni odgovor ZAVNOBIH (da je Bosna i srpska i hrvatska i muslimanska) je nalagao, prema tadasnjim predvidjanjima je jos koju deceniju "rata u miru" kako bi se receno u Mrkonjic-Gradu potvrdilo u narodu. Kasnije ce i Rato Dugonjic, politicar koji slovi kao najzasluzniji sto je u jugoslovenski grb usla i sesta, bosanska baklja, reci da nije dobro sto se na zastavama vijore samo petokrake. "Nacionalno pitanje ne moze ostati zapretano", govorio je Dugonjic duboko svestan dileme pod kakvu bi se to zastavu svrstali Bosnjaci. Ali valjda su mostovi, putevi, pruge i fabrike sve (vecina je mislila za svagda, a ispostavilo se samo privremeno) odgurnuli u stranu. Sve do dana kada su se balkanska plemena pobunila i na tlu BiH uhvatila za vratove i zakrvila do neslucenih granica, a evo jos i ne pomisljaju na pomirenje.

Sve je danas drukcije. Ne samo u Sarajevu nego i u okruzenju. U Zagrebu i Beogradu je, recimo, vec poduze nezamislivo da se na dan Prvog maja vidi ono sto se tom prigodom priredjuje u Italiji ili Francuskoj. U Hrvatskoj, delu BiH pod kontrolom HDZ narocito, deca se u skoli uce otprilike da su ustase, uslovno receno, bile kao partizani i obrnuto. U Srbiji je na cudan nacin obavljeno "izmirenje" partizana i cetnika. Partizani nisu vise omiljeni ni u Bosni. Nigde se u svetu, kao na ovim prostorima, nije srusilo vise spomenika iz vremena bivseg rezima. Pocelo je ideoloskim preimenovanjem ulica (u Beogradu se svi secamo kako su se radikali verali na zdanja od Terazija prema Slaviji da bismo se resili Tita) i svi su se odjednom setili svojih zaboravljenih velicina, koje ce, prvom prilikom, sledeci vlastodrsci skinuti. Tokom 1992. godine u Visegradu je miniran spomenik Ivi Andricu, u Bosanskoj Krupi Branku Copicu, u Banjaluci nije ostao miran ni Veselin Maslesa, neko je pokusao (testerom) da Petru Kocicu otkine ruku sa spomeniku u glavnom gradskom parku. U Drvaru je minirano obelezje Mariji Bursac, u Bosanskoj Gradisci Lepoj Radic. Zasmetao je spomenik na Mrakovici, onaj na Sutjesci (Tjentiste) takodje, Aladza, Ferhadija, Stari most u Mostaru, manastir Zitomislic...

Bilo je toga veoma mnogo u Hrvatskoj, srpskom delu BiH, Sarajevu takodje. Skolski programi postali su, kako rece jedan beogradski profesor sve je to "jako neozbiljno i problem je jedino ako potraje".

Prevareni, osiromaseni, ali istovremeno i veoma posvadjani Bosanci i Hercegovci ne mogu, ili nece, da poveruju da je rat, zapravo, bio samo igra u koju su ih uvukli oni koji su od ovog sukoba nesto ucarili. Sada je vecini kao jasno sta bi valjalo uraditi, ali svi cekaju da to neko drugi uradi umesto njih. U Banjaluci, koja je poslednjih meseci sinonim necega sto se (donekle) razlikuje od paljanske ideologije, moze se cuti da je jedino povratak zajednistvu dobro za narod, koji se jos jednom potvrdio kao najbolji platisa za sve pokuse i promasaje "baraba i diletanata" na vlasti. Ipak, ne radi se o opstem misljenju, jer ono sto je sada u narodnim glavama (mrznja i resenost da nema zajednickog zivota), nije doslo preko noci. Mediji su se, kazu najpre u Beogradu i Zagrebu, potom na Palama, u Mostaru i na kraju u Sarajevu, dugo trudili da to postignu. Valja sada, kazu u Banjaluci, sto cesce "iskljucivati televizor, a ukljucivati mozak".

(nastavlja se)

Dragan Banjac