POZORISNE PREMIJERE

Z. B. P. Molijer "Tarif", rezija Laslo Babarci, scenografija Boris Maksimovic, kostimi Ljiljana Dragovic, kompozitor Zoran Obrenovic, produkcija Narodno pozoriste Beograd

Svojom najnovijom predstavom Narodno pozoriste Beograd povlaci potez dvostrukog karaktera. Na jednoj strani, dobili smo predstavu za djake, dok je na drugoj rec o scenskom uoblicenju Molijerovog "Tartifa" neobicnog za nase prilike.

Reditelj Laslo Babarci, u svedenoj scenografiji Borisa Maksimovica, vrsi preciznu "instalaciju" Molijerovog komada drzeci se scenskog redosleda, njihovog rasporeda i gradacije. Predstava, dakle, pocinje lagano, cak prilicno usporeno da bi, kako se dogadjaji redjaju postigla konacno ubrzanje koje ce na kraju, zahvaljujuci pre svega igri glumaca, dostici konacan cilj, srecan kraj.

Istovremeno, sto je i jedan od nedostataka predstave, Babarci ne insistira na razvijanju pojedinih, narocito pocetnih scena, propustajuci priliku da do kraja razvije jedan od mogucih i u ovoj predstavi naznacenih nacina citanja "Tartifa", farsicnu liniju, cime je u prvi plan izbila izvesna stilska nedoslednost rediteljskog postupka.

Na drugoj strani, pak, ceo projekat biva usmeren ka konacnom cilju i osnovnom rediteljevom motivu - zavsnoj sceni u kojoj ce Tartif biti sustignut rukom pravde i gomilom njenih eksponenata olicenih u obliku dece-baletskih igraca - inscenaciji Tartifa nasih dana. Najednom se, naime, ispostavilo da Tartif nije "samo" licemer, pokvarenjak i koristoljubiv covek vec pritajeni ubica koji davi decu kako bi postao vlasnik tudje kuce.

Druga linija koju Babarci sledi je ona o kojoj je najbolje govoriti iz pozicije glumackih osvarenja u ovoj predstavi. Dolazeci kao vuk u stado ovaca, Tartif Bogdana Diklica je u pocetnoj prednosti, koju ovaj glumac vesto koristi diskretnim izrazavanjem. Gotovo zaljubljen, praznoglavi i dosledno realizovan Orgon Predraga Ejdusa, nije ni blizu mogucnosti da uvidi opasnost u kojoj se nalazi. Njegova majka Madam Pernel Olivere Markovic, kao predstavnik trece generacije sve do poslednjeg trenutka, cak i kada je Orgonu sve jasno, nece posumnjati u Tartifa dok je jedino mladi Damis, koji je u interpretaciji Andreja Septkovskog nedotupavni dizelas, osetio potrebu da se pobuni. Ovim nizom, koga dopunjava dicni Kleant Radoslava Milenkovica, Babarci cini ociglednom generacijsku spremnost, odnosno nesklonost sluzenju i sposobnost ili nesposobnost da se snagom licnog uma odupre manipulaciji. U toj stvari stariji su, naime, nepopravljivi. Za njih je Tartif drugi dnevnik televizije u predizbornoj kampanji, to jest sudbina.

Ovom nizu treba pridruziti ostvarenja Nade Blam, koja se ulogom Dorine, zene zmaja, na najbolji nacin vratila u formu, kao i bravuru Jasne Djuricic Jankov u ulozi Elmire, savrsene "krtice" u Tartifovim redovima sa kojom je predstava dobila osnovno ubrzanje.

Za kraj valja reci da je jos jedan nedostatak ove predstave - govor glumaca, koji je povremeno bio na granici razumljivosti, tesko oprostiti, pogotovu sto je rec o komediji fransez, u kojoj stih ima veliki znacaj.

Sve u svemu, ispostavilo se da smo, kao i u slucaju kakve iscenacije Sekspira, dobili Tartifa kakvog smo i zasluzili.

Zeljko Jovanovic