Sta nas sutra ocekuje

Stevan Lanji

Zagnjureni u dnevno-politicki praktikum, retko ko od usmerivaca nase sudbine ozbiljnije, i analiticki, razmislja o buducnosti, tj. malo dalje od neposredne sutrasnjice. Hteli mi to ili ne, inatili se koliko god hocemo, prkoseci celom svetu - mi smo njegov nezradvojni deo. Cak i da se SRJ nalazi na Grenlandu, ili na nekom od bezbrojnih ostrva razasutim po Tihom okeanu, danas, kada je nasa planeta postala "globalno selo", ne bismo mogli da se izdvojimo od svetskih zbivanja i da zivimo po nekom svom cefu - a kamo li ovako, kada smo pupcanm vrpcom vezani za Evropu, i preko nje sa celim svetom koji se nalazi u procesu burnog razvoja.

Istorija nas uci (a mi skoro nista od njenih nauka ne prihvatamo), da ono sto se zbilo, zbilo se jednom za svagda, i da pripada proslosti. Nepovratno. Valja, dakle, pronalaziti nove staze kojima cemo krenuti napred. Komunizam (ili "socijalizam"), kao drustveni ideal, pokazao se kao neostvariva utopija, pogotovo onakav kakvog smo imali pred sobom u ovom stolecu. Ni kapitalizam, onakav kakav se rodio, ne bi se odrzao da se nije neprekidno menjao i prilagodjavao vremenu i okolnostima. Resenje je, ocito, negde "izmedju", u simbiozi dvaju sistema. (Mudri Kinezi su to vec otkrili, ali ce potrajati dok ostvare svoj naum).

Kakva je slika savremenog sveta, tog polazista ka buducnosti?

Do nedavna, u periodu koji se nesuvislim eufemizmom nazivao "hladnim ratom", postojale su dve velesile: SSSR i SAD. Pokazalo se, medjutim, da je Sovjetski Savez bio samo vojna, a ne i ekonomska velesila, sto i jeste bio pravi uzrok njegovom urusavanju, a ne nestanak Partije kao kohezione snage. Ona je bila samo represivni faktor, a na tome se ne moze graditi trajniji poredak. Naravno, ni Zapad nije imun od ekonomskih boljki, niti od trusnih politickih pojava, sto se jasno vidi u cestom smenjivanju "radnickih" i konzervativnih stranaka na vlasti. Nesto, dakle, i tamo "vri", na putu ka onom "izmedju": kapitalizmu sa jos vecim stepenom prave demokratije i daleko naglasenijom notom socijalne brige.

Tvrdoglavo istrajavanje aktuelne vlasti u SRJ (tacnije, u Srbiji), na ocuvanju "drustvene svojine", moze da bude samo instrument trenutnog ocuvanja politicke moci, ali ne i polaziste za buducnost. Sama licna zainteresovanost i inicijativa predstavljaju motor razvoja - sto je nepotrebno posebno dokazivati, jer su rezultati pred nasim ocima. Cilj je: proizvodnja profita, a ne gubitaka, jer profit sluzi za nova ulaganja koja ce ponovo donositi profit, koji se dalje oplodjuje - i tako u nedogled, u tom lancu novih naucnih, tehnickih i tehnoloskih dostignuca, ciji smo svedoci u poslednjih pedeset godina.

Ali, taj "bum" neverovatnih dostignuca jos uvek "lebdi" u drustveno praznom prostoru, jer ga ne prate i adekvatne politicke promene, u smislu dublje demokratizacije socijalne pravde, ravnopravnosti naroda i stvaranju institucija, primerenijh tendencijama vremena u kom se sve to odvija. Jos uvek smo svedoci plemenskih sukoba, politickih vodji - cak i u onom razvijenom delu sveta - motivisani anahronim, sitnim egoizmom, opiru se ocitom trendu globalne integracije i nestanku prevazidjenih institucija, kao sto su kraljevi, ljubomorno cuvanje drzavnih granica i snobovsko raslojavanje drustva. A sutrasnji svet je svet demokratije i sporazumevanja!

Tek srastanjem tih dveju tendencija (koje se neumitno namecu!) - tj. fantasticnog razvoja proizvodnje dobara, tehnike, nauke i tehnologije, sa drustvenim ustrojstvom, svetu predstoji prava buducnost. Otpori postoje, oni usporavaju tu neumitnost, ali je trend ka takvom svetu sutrasnjice vise nego jasan. Raskorak izmedju onog sto "lebdi" iznad bezmalo svih drustvenih zajednica, i njihove, jos uvek u prevazidjene forme zivljenja zaglibljene svesti, preti novim, nerazumnim sukobima i retrogradnim nastojanjima da se zakoci napredovanje, zarad nekog sitnog egoisticnog cara. Najrecitiji primer takvih teznji je uprvo nasa zemlja.

Umni ljudi, koji vide dalje od svog nosa, i kojima je vec jasno sta nas sutra ceka, obelezni su kuznom recju "mondijalisti", a njihova teznja da Saveznu Republiku Jugoslaviju ukljuce u svetske integracione tokove, proglasava se za izdaju. Zlonamerna je i neistinita tvrdnja nasih sitnosicardzijskih vlastodrzaca, da je takvih ljudi u nas malo. Zaglupljujuca indoktrinacija i rogobatna, bucna propaganda, kojom se nastoji nadjacati njihov glas, nema mnogo izgleda na uspeh, jer sutrasnjica, ipak, njima pripada. I mladi ljudi sadasnjice, a i buduce generacije, gledaju napred; njih interesuje vreme u kom ce ziveti. A to vreme, taj sutrasnji svet, sasvim sigurno, ne pripada onima koji - zaglibljeni u dnevno-politicki praktikum - tvrdokorno nastoje da nas odvoje od sveta, da nas pretvore u pusto ostrvo, jer im nedostaje pamet za viziju buducnosti. Kada bi ga imali, shvatili bi da su svi njihovi napori efemerni, jer se tocak napretka nikakvim klipovima ne moze zaustaviti.

(Autor je TV reditelj iz Novog Sada)