Uzaludna opomena

Mihal Ramac

Na danasnji dan pre devet godina Novi Sad je bio najpijaniji grad u tadasnjoj Jugoslaviji. Pobeda nad tzv. "foteljasima" zalivana je gajbama vinjaka i lozovace te kamionima piva, pa se vezivanje 6. oktobra 1988. za bezazleni jogurt moze smatrati ozbiljnom uvredom pomenutih pica. Iako nije rec o "okrugloj" godisnjici, po sredi je jedan od datuma koji ostaju crnim slovima zabelezeni u novijoj istoriji ovoga podneblja i podsecanje na njega nikad nije suvisno.

Novosadski oktobar bio je pripremljen Osmom sednicom i serijom mitinga koji su u leto te godine organizovani sirom Vojvodine i Srbije. Pored putujuceg "cvrstog jezgra" sastavljenog pretezno od grupa iz Kosova Polja te Nove Pazove, na mitinzima su se okupljali uglavnom radnici velikih preduzeca ("Jugoalat", "Novkabel", "Jugodent"), koji su za te prilike vozeni, hranjeni i pojeni o trosku firmi, te Titovi kolonisti i njihovi potomci.

Vojvodjansko partijsko rukovodstvo, a za njim i rukovodstva Socsaveza, Subnora, Sindikata, Omladine na svim nivoima - od Pokrajine do mesnih zajednica - palo je pred nadmocnim protivnikom zato sto nije imalo niti je trazilo uporiste medju stanovnistvom. Uz to, mnogi su se nadali da njegovo rusenje donosi pocetak kraja komunizma u zemlji.

Ko je tog 6. oktobra uspeo da hladne glave posmatra razularenu masu iz svih krajeva Srbije kako baca kamenje na zgradu Banovine i peva ratnicke pesme, mogao je da shvati kako ta parada pijanstva i kica nece izaci na dobro. Kad je, koji mesec kasnije, svojom voljom otisao s vojvodjanskog partijskog vrha Bosko Kovacevic, jedan od tada najliberalnijih komunista, bilo je jasno da je djavo odneo salu. Vojvodina postaje poligon za raspirivanje medjunacionalne mrznje i podgrevanje bojovnog raspolozenja. Milosevicevi jurisnici Kertes, Pankov, Scepancevic, Sipovac i drugi ce narednih godina, pod plastom borbe za jedinstvo, razbiti kompartiju, a posle nje i drzavu. Metod je od pocetka isti: osvajanje javnih glasila, pozivanje na volju i interese naroda, bacanje kletve na svakog ko misli drugacije, prikrivanje stvarnih ciljeva iza slatkorecivih parola - uz istovremeno "pozadinsko" delovanje izuzetno razgranatih i delatnih sluzbi za rad u senci.

Kad je Milosevic ovladao kompartijom - u njoj su ostali samo njegovi istomisljenici iz dve republike. Kad je zagospodario Jugoslavijom - od nje su mu preostale samo Srbija i Crna Gora. Vladanje njima vise je mucenje nego uzivanje. Vojvodina je nepromisljeno krenula za Vodjom i to ju je skupo kostalo. Izgubila je ne samo autonomiju, vce i medjunacionalnu ravnotezu izgradjivanu tokom mnogih desetleca i relativno visoki standard zivota. Kosovo se najduze opiralo, takodje uz strasnu cenu. Oni koji su pre devet godina prolivali jogurt usred Novog Sada, a kasnije krv sirom Hrvatske i Bosne, u medjuvremenu su se od "omeksanog" Vodje okrenuli onome koji izigrava Vojvodu, sve verujuci da ima hleba bez motike, da Narod i Drzava mogu da nadomeste ne samo materijalna dobra nego i sve moralne vrednosti.

Oktobarsko pijanstvo iz 1988. jos traje - tacnije, teski mamurlik nakon njega. Ne samo u Novom Sadu i Vojvodini, svedenoj na geografski pojam, vec i u celoj Srbiji. Protekli izbori su jos jedna opomena kuda vodi mamurluk.