Univerzitet kao Alajbegova slama

Drzava ne moze bez univerziteta, ali ne zeli da mu dozvoli da ostvari svoj zadatak, jer tipu primitivne diktature kakav mi imamo, ne odgovara nista sto nije pod kontrolom

Pise: Prof. dr Ljubisa Rajic

Odgovor na pitanje ciji je univerzitet glasi: uglavnom niciji, Naravno, ako hocemo pravnog titulara vlasnistva, onda je jasno da je vlasnik, na primer, Univerziteta u Beogradu drzava Srbija, vlasnik Univerziteta "Braca Karic" Kompanija Karic, a alternativnog albanskog univerziteta u Pristini alternativna vlast kosovskih Albanaca. Medjutim, ako nas zanima ko odgovara za univerzitet, onda on stvarno jeste i niciji i svaciji, to jest ima status Alajbegove slame.

Rec je pre svega o skoro potpunom nepostojanju bilo kakve obrazovne politike u zemlji, a posebno politike univerzitetskog obrazovanja. Upravljanje univerzitetom zahteva pre svega jasno odredjenje toga kakva je institucija univerzitet. Naime, nesporno je da se na univerzitetu izvodi nastava, da se ljudi bave naukom i da servisiraju odredjene drustvene potrebe, ali problem pocinje kada se zapita kakvom nastavom, kakvom naukom, koje potrebe treba da servisira, kako ce se meriti kvalitet toga rada?

Od toga kako se shvati prvenstvena uloga univerziteta zavisi nacin kako ce se on organizovati i koji ce biti osnovni unutarnji ideali rada. Zadrzimo se samo na drzavnom univerzitetu. On moze biti shvacen kao kulturna institucija. U tom slucaju, univerzitet proizvodi znanja radi znanja, a za to mu je potreban visok stepen spoljnje i unutarnje slobode, sami nastavnici kontrolisu sebe, a drzava kontrolise samo kvalitet proizvedenog znanja. Shvacen kao upravni organ, univerzitet proizvodi prvenstveno birokrate za drzavnu upravu i drzavna preduzeca, strogo je hijerarhijski ustrojen, bitna je lojalnost na gore, a drzava kontrolise rukovodstvo.

Shvacen kao preduzece, univerzitet proizvodi robu u obliku visokoobrazovanih kadrova i naucnih rezultata, on se organizuje po ugledu na slozena preduzeca, stroga je kontrola kvaliteta rezultata, ali se organizacionim jedinicama daje visok stepen unutarnje slobode kao uslova za kreativnost. Shvacen kao element regionalnog razvoja, univerzitet treba da bude pre svega sredstvo za resavanje socijalnih, politickih i ekonomskih problema i po pravilu je pod strogom kontrolom drzave.

Poenta citave ove price je da, kada u jednoj drzavi postoji politika rada i razvoja univerziteta, sto se naziva upravljanjem univerzitetom, onda su i svrha, i ciljevi, i uloge, i organizacija univerziteta i mnoga druga pitanja relativno jasni i moze se voditi rasprava o njima. Kada tog upravljanja nema, kada ne postoji takva politika, onda je sve nejasno i prepusteno haosu. I to je upravo ono sto se dogadja kod nas. Nas univerzitet nije ni slobodan ni neslobodan, on je haotican i ono dobro sto se na njemu postigne u nastavi i nauci, dobro je uprkos tome sto se ostvaruje na univerzitetu. Ako zelimo da teramo mak na konac, onda mozemo reci da studenti diplomiraju uprkos tome sto su studirali na univerzitetu i da nasi naucnici sticu ugled u nauci uprkos tome sto su zaposleni na univerzitetu.

Nalicje citave price je u neverovatnoj usredsredjenosti drzave na rukovodjenje univerzitetom, to jest na samo jedan segment, ne nevazan, ali ne i najvazniji za uredjen univerzitet. Medjutim, ako drzava zeli potpunu politicku i finansijsku kontrolu nad univerzitetom, a ne zanima se ni za nastavu ni za nauku, onda je rukovodjenje jedino sto je za nju zanimljivo. Naime, ona ne moze bez univerziteta - cak je i nasoj prilicno primitivnoj novoj eliti politicke i ekonomske moci potreban lekar, potreban inzenjer, potreban arhitekta - ali ne zeli ni da mu da da ostvari svoj osnovni zadatak na zadovoljavajuci nacin, jer tipu primitivne diktature kakav mi imamo, ne odgovara nista sto nije pod kontrolom, sto moze poceti da misli ili proizvodi ljude koji misle. Zato nasi univerziteti, fakulteti i instituti imaju savete koji drzavi (citaj: vlastima) daju potpunu kontrolu nad izborom (citaj: imenovanjem) dekana i direktora, a njima daju ogromna i samovlasna ovlascenja direktora preduzeca i sefova drzavnih upravnih organa.

Univerzitet je kod nas zakonom definisan kao javna sluzba. Cilj je da univerzitet ne pravi nikakve politicke probleme i da kosta sto manje, a da se sredstva koja mu se daju, sto bolje usmere ka institucijama i pojedincima koji su deo vlasti ili u sprezi sa vlastima. Sve ostalo je nebitno i zato nema nikakve kontrole rada, kvaliteta, prohodnosti, nema kontrole nicega, cak ni sanitarne kontrole. Nas se univerzitet ne uklapa u ovom trenutku ni u kakav koherentan model, vec je svoj sopstveni model autarhicnog i haoticnog razvoja na osnovu prethodnih modela koji su vazili od njegovog osnivanja do raspada Jugoslavije, kada je poslednji put imao bar neki referentni sistem.

Najkrace receno, u Srbiji ne postoji upravljanje univerzitetom u smislu politike razvoja i rada univerziteta, a postoji upravno rukovodjenje ciji je cilj ne poboljsanje rada univerziteta, nego politicka i finansijska kontrola nad univerzitetom. Zato je on istovremeno niciji i svaciji. I upravo zato je njegova sudbina najvise u rukama nas koji radimo na njemu, ali uopste nisam siguran da smo svesni toga i da medju nama postoji volja da nesto ucinimo povodom toga. Ali to je sasvim druga prica.