Uoci izbora na Beogradskom univerzitetu

Odnos aktuelne vlasti prema univerzitetu je kristalno jasan, to je nesto sto njima pripada, jer drzava - to su oni. Da li ce se nesto promeniti posle parlamentarnih izbora tesko je poverovati, uprkos nesto izmenjenom odnosu snaga u parlamentu

Olga Nikolic

Da je Srbija raspolucena definitivno se potvrdilo na predsednickim i parlamentarnim izborima, a deobe, stvarane po principu zatvorenih krugova, nisu mimoisle ni univerzitet. Raskoli su, kako i dolikuje instituciji sa nacionalnim predznakom, izazvani citavom paletom razloga, medjusobno isprepletenih, ali nikad "prostih" neslaganja. Ako bi se pravila gruba skica, moglo bi se reci da se nastavnici i saradnici dele na one koji se bore za autonomiju, smatrajuci da je sloboda ozbiljno ugrozena teznjom rezima da sve drzi pod kontrolom i na kolege koji smatraju da je sasvim prirodno ako drzava kao osnivac naglasenije demonstrira pravo vlasnistva, mesajuci se bez pardona u osetljive upravljacke funkcije.

Osim ljudi sa univerziteta, veoma bliskih vladajucim krugovima, na visokoskolskim ustanovama rade i oni koji zele da se bave samo naukom, uprkos desavanjima u spoljnom svetu, ali usporeni dotok novca odredjuje istrazivacki tempo i podstice na snalazenje kojima naucnici u svetu nisu vicni. Daljom kategorizacijom ne mogu se zaobici ni univerzitetski krugovi nastali dugogodisnjim odabirom kadrova po principu negativne selekcije. Ovom delu visokoskolskog staleza najvise smeta kad ih neko uznemirava u njihovoj akademskoj zabokrecini.

Upliv JUL-ovske energije

Studentski protest '92. "naceo" je do tada neprikosnoveni princip organizovanosti studenata, a SP '96/97. potpuno je izmenio strukturu povezivanja visokoskolaca - jer je iz zimskog visemesecnog bunta izraslo nekoliko novih organizacija, koje su se mahom okupile u Studentskom parlamentu. U prvi plan njihovih aktivnosti isticana je zastita studentskih interesa, ali i pravo reagovanja na pitanja koja nisu strogo akademska. Izmedju postojecih saveza studenata i organizacija izraslih iz studentskog protesta ne postoji ni labava komunikacija, a od surevnjivosti nisu ostali imuni ni clanovi okupljeni u novim akademskim asocijacijama.

Kad se posmatra odnos vlasti prema univerzitetu i tu dolaze do izrazaja ambivalentni stavovi. Dojucerasnja vladavina SPS pocela je da hlapi pred naletom JUL-ovske energije, sto se najtransparentnije videlo u julu, kad je na sva zvona objavljeno osnivanje Univerzitetskog komiteta Jugoslovenske udruzene levice na Beogradskom univerzitetu. Rezim je odvajkada na ovdasnjim prostorima nastojao da se kao vrhovni cenzor uzdigne iznad svega, a narocito iznad univerziteta - kao stozera intelektualne elite - zeleci da ga kontrolise, "umrtvi" i spreci da "talasa".

Vlast se vazda svojski trudila da marginalizuje univerzitet i pretvori u svoju "produzenu ruku" i to je na duze staze i uspevala. Ali, bez obzira na pritiske i nastojanja, nikad nije unistena klica bunta, koja u odredjenom momentu prerasta u sveopsti protest protiv postojeceg poretka stvari. To se dogodilo '69, '92, '96. Posle svake pobune koja je ugusivana intervencijom onih koji su delovali sa pozicija moci, cuvari partijsko-drzavnih interesa smisljali su nove oblike zastite, da bi se izbegla bilo kakva dilema u odgovoru na pitanje "ciji je univerzitet?" Pored kriterijuma moralno-politicke podobnosti, preuzetog iz stare politicke nomenklature, cesto su aktivirani citavi mehanizmi kojima je skretana paznja sa desavanja na sirem socio-politicko-ekonomskom planu.

Ukoliko profesori, asistenti, saradnici i istrazivaci ne bi "legli na rudu" angazmanom na dobro placenim projektima, dodelom medjunarodnih stipendija ili kakvim drugim pogodnostima u radu, vlast se starala da sacini takve paragrafe koji joj daju potpuno "odresene ruke" u resavanju problematicnih situacija na univerzitetu. Ako bi se, pak, pokazalo da ni Zakon nije dovoljno precizan u zastiti osnivackih prava, najavljivale bi se, kao sto je to slucaj, izmene i dopune starih normi.

Odnos aktuelne vlasti prema univerzitetu je kristalno jasan, to je nesto sto njima pripada, jer drzava - to su oni. Da li ce se nesto promeniti posle parlamentarnih izbora tesko je poverovati, uprkos nesto izmenjenom odnosu snaga u parlamentu. Rezim je do sada ostajao neprikosnoven kad je univerzitet u pitanju, uz izvesna "iskakanja" na najstarijoj visokoskolskoj ustanovi. Ulogu kontrolora ostvarivao je i ostvaruje preko svojih ljudi, cuvara drzavnog trezora i onih koji su uz njihov blagoslov birani na funkcije rektora, dekana, predsednika saveta fakulteta i univerziteta... Profesor Momcilo Grubac smatra da su postojeca pravila na univerzitetima u Srbiji takva da ni Nikola Tesla ne bi mogao da bude dekan Elektrotehnickog fakulteta, ukoliko prethodno nije postao clan jedne od vladajucih partija.

Pretnje reformama

Finansije su takodje sredstvo uticaja establismenta na rad univerziteta u Srbiji. Materijalni status akademskog staleza nikada nije bio sjajan, ali poslednjih godina visokoskolsko obrazovanje spalo je na prosjacki stap i svelo se na kukumavcenje da se isplati bar ono sto univerzitetu pripada. Obecanja su naprasno, uoci izbora, pocela da se ispunjavaju - istina na kasicicu, ali novcu se u "zube" ne gleda, pogotovo u situaciji kad je fakultetima i institutima "dogorelo do nokata" ukidanjem sredstava za kupovinu stranih knjiga i casopisa. Uzbuna je izostala narocito posle ucestalih pretnji da ce se obistiniti dugo najavljivana reforma visokoskolskog obrazovanja. Ova strepnja nije bez osnova, jer u Srbiji postoji sest drzavnih univerziteta, sa preglomaznim aparatom koji u svom sastavu ima 81 fakultet sa oko 15 hiljada zaposlenih (devet hiljada nastavnika i saradnika plus sest hiljada administrativnog osoblja) i 130 hiljada studenata.

Po statistikama iz Ministarstva prosvete, na jednog profesora "dodje" 1,5 diplomiranih studenata, sto nije zabelezeno nigde u svetu. Dok domaci univerzitetski poslenici rade u proseku 2,8 casova dnevno, svetski standardi su duplo veci. Odavno se zna da je politika demetropolizacije stvorila golemo univerzitetsko telo u Srbiji - na primer, samo univerzitetski kompleks u Kragujevcu drzavu kosta 100 miliona dolara - koje ne bi mogla da izdrzava ni mnogo bogatija belosvetska drzava. Pred tom cinjenicom se, medjutim, zmuri sve dok nema "talasanja" koja mogu da ugroze ljude na vrhu piramide vlasti.

Prema misljenju dela akademske javnosti, "sloboda i autonomija na univerzitetima u Srbiji danas su ozbiljno ugrozene zbog nastojanja vladajuce partije da podvrgne samo politicki i ceo akademski zivot Srbije svojoj vladavini, sto je ostvareno na osnovu Zakona o univerzitetu iz '92". Ovaj stav nasao je mesto i u Povelji univerziteta Srbije koju su srocili clanovi Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije. Po misljenju ovih clanova, odredbe aktuelnog zakona, koji je ostao na snazi uprkos peticiji od 28 hiljada potpisa, pruzile su pravni osnov za potpunu kontrolu univerziteta. Smatra se da je sloboda i autonomija univerziteta ugusena sve dok se ne promene sporne odredbe dokumenta kojim se uredjuje akademski zivot u Srbiji. Sa ovakvim konceptom, medjutim, ne slazu se kolege bliske vladajucim krugovima. Za ovu struju na Beogradskom univerzitetu ponudjeni model je "prevazidjen i utopijski".

Neslaganje postoji i oko definisanja drustvene uloge univerziteta. Dok jedni negiraju tvrdnju da univerzitet ne sme ostati po strani od kljucnih politickih procesa u drzavi, clanovi Udruzenja smatraju da "univerzitet ne moze da bude oslobodjen odgovornosti za zbivanja u drustvu u kome deluje". Prva teza ide u prilog onima koji deluju sa pozicija vlasti, jer ne dovodi u pitanje tron na kome se nalaze vladajuce partije.

Prica o depolitizaciji univerziteta zasnovana je na cetvrtom clanu zakona kojim se "zabranjuje politicko, stranacko i versko delovanje na univerzitetu". Ovo pisano pravilo obavezuje sve partije, ali ga "zaobilaze" partije na vlasti, koje imaju svoje organizacije na Beogradskom univerzitetu. Univerzitetski profesori, clanovi SPS-a vec nekoliko godina nesmetano lobiraju za interese svoje partije, a iz centrale su dugo pristizale pristupnice kojima se diskretno apelovalo na uclanjenje. Dok je SPS to radio polujavno, JUL je reagovao bez ikakvih ograda. Formiranje Univerzitetskog komiteta na BU objasnjeno je zeljom da se 'popuni praznina nastala u politickom zivotu Univerziteta... jer se vladajuca partija nije u dovoljnoj meri bavila studentima, sto su iskoristile opozicione patije'. Ovom akcijom mladi ljudi "stite se i od konzervativizma, nacionalizma i kvislistva...".

Po recima sekretara UK JUL, Borka Draskovica, komitet ce se programski zalagati za zastitu sistema obrazovanja od "svakog politickog i pogotovo stranackog uticaja, a narocito od centara moci izvan Jugoslavije". Ovakve izjave i delovanje pokreta koji pretenduje da spase univerzitet od njega samog i od zla koji je u njega unela desnica, sto se desilo zahvaljujuci slaboj budnosti SPS - jedva da su komentarisane u akademskoj javnosti, a bez ocene je ostalo i zalaganje za reforme i sirenje uticaja pokreta koji nosi "jedno lepo, letnje, suncano i pobunjenicko ime". Jugoslovenska levica je obecala i pomoc studentima - levicarima da od Beogradskog univerziteta ponovo naprave "najlepse mesto na svetu".

U korpi JUL, prepunoj poruka, nasla se i ona koju je na promotivnom skupu uputio dr Milovan Bojic, novoizabrani predsednik UK JUL i clan vladinog dela Saveta BU, koji ce u ponedeljak 6. oktobra birati novog rektora najstarije visokoskolske ustanove u drzavi. On je obecao da ce JUL i blok levih snaga "uciniti sve da stvori ambijent da uspe trajna akcija pod parolom "Svoje znanje, svojoj zemlji" i da "zajedno sa mladima Srbija u pokretu postane lepsi deo sveta".

Sve poruke JUL-a zasigurno su stigle i do mladih, obrazovanih ljudi, koji su devedesetih godina poceli masovno da odlaze iz zemlje, kupujuci kartu samo u jednom pravcu. Medju njima je bilo i dosta strucnjaka, asistenata, profesora i istrazivaca. Nema mesta dilemi u odgovoru na pitanje da li ce ih ova obecanja JUL - i vratiti u zemlju.