Nedelja, 05. oktobar 1997. |
Covek moze samo na sebe da racuna, i dok to ne shvati, bice rob.KALUDJERI NA FAKULTETU
Mozda ne bi bilo lose da drzava prepusti sve univerzitete crkvi, pa da na njima predaju samo kaludjeri-isposnici. Bile bi ostvarene ogromne ustede na platama, ukinuli bi se svi fakulteti koji nisu u skladu sa biblijskim ucenjem (Jos usteda! Koliko para za... ma znate vec), a i popovi bi dugo, dugo bili suvise zauzeti da bi nekom smetali.Trijumf ekonomske logike nad principom nezavisnosti Univerziteta i korak dalje u prvobitnoj akumulaciji kapitala sa ljudskim likom.
Pise: Srdjan Vujica
Petak 26. septembarPoslednji put sam dnevnik pokusao da vodim u jesen 1991. Tada je - ako nista drugo - bilo mnogo dogadjaja koji su glasno trazili da ne budu zaboravljeni. Sledecih nedelju dana, naprotiv, izgleda kao da ce proci krajnje monotono, i u mom zivotu, "a i sire". Ono sto je ostalo isto je teskoca postizanja ravnoteze izmedju privatnog i javnog.Na primer, da li citaoce Nedeljne Nase borbe zanima da saznaju sta meni majstori rade u stanu i sta ja s njima pricam? Narocito posto uopste ne pricamo o politici. Koga zanima sta bilo ko misli o izborima koji kod nas izazivaju podjednako uzbudjenje kao i trinaesto kolo druge malezijske lige u hokeju na travi? Ne kazem da je nuzno dobro, ali je tako. A ko tek zeli da cuje rezime upravo zavrsenog ispitnog roka, cak i ako je bio zanimljiviji od nasih izbora, ili od prvenstva Malezije (naravno da je bio)? Samo mudre misli i/ili uzbudljivi dogadjaji, nikako sve ono drugo sto je nasa jeziva stvarnost. Hdzpocrite lecteur, mon semblable, mon frere. "Pokazacu vam nesto razlicito od vase senke koja se u suton dize ka vama / Pokazacu vam strah u saci prasine". Ko to zeli da vidi? Ko zeli da cita Dnevnik jedne sobarice? Greska! Uvece sam gledao Kosakovog Autsajdera, ukupno drugi novi film iz ex- Jugoslavije koji sam video od pocetka rata. Prethodni je u vidu kurioziteta neko doneo na video kaseti: bio je to hrvatski domoljubni film cije sam ime u medjuvremenu zaboravio, nepodnosljivo patetican, dosadan i lose napravljen. Autsajder je iz sasvim druge price. Ipak, osim par antologijskih fazona, sumnjam da cu ga pamtiti. Isti slucaj kao i sa romanima Vladimira Arsenijevica: slazem se, ispravno je i posteno, ali kao umetnicko delo nije bogzna sta.
Subota 27. septembarRadovi u stanu se nastavljaju. Milioni milijardi obaveza cekaju. Neka vrsta perverznog odmora posle kojeg cu zasigurno biti jos umorniji.Odvratno vreme otkazuje rostilj zakazan kod mojih roditelja. Misteriozni virus obara skoro sve ljude s kojima sam se dogovorio da idem na koncert Vlade Divljana. Ako bude kao dosad, moracu da sacekam sledecu priliku godinu dana. Vreme prolazi u ocekivanju objave kraja radova, nadam se da nece trajati isto toliko. Kad ponestane tema, tu je uvek neka od umetnosti. Recimo, knjizevnost. Evo zgodnog naslova: Subotom uvece, nedeljom ujutro, roman Alana Silitoua iz 1958, jedno od znacajnijih dela iz generacije poznate kao "Gnevni mladi ljudi". Jesam cesto ljut, kao i relativno mlad (narocito po ovdasnjim merilima), te, u skladu s tim, mogao bih - kao i glavni junak ovog romana - da izadjem i da se napijem, ali - za razliku od njega - ne radim u fabrici bicikala i ne zabavljam se sa dve rodjene sestre. Ne moze covek imati sve. Umesto toga, vodim Miroslava i Branka (jos prekrivene prasinom od netom zavrsenih radova) kod Zorana da dogovore novi posao. Tamo sedi jos ljudi, dogovor se grana i traje do kasno u noc. Najlepsi detalj: Branko pominje da je sinu kupio mini liniju, ali pod uslovom da ne pusta selotejp. Osamucenom isparenjima laka za radijatore, trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je rec o narodnoj muzici, ali onda nisam mogao da prestanem da se smejem. Nedelja 28. septembarSunce. Izvanredan dan za jucerasnji rostilj. Posto oni koji su obicno u uroti protiv mene jos uvek ne upravljaju vremenom, bice da je u pitanju tek besciljna gadost prirode. Sedmodnevni pomen najdemokratskijim izborima, samo se niko nije setio. Knjizevnost opet priskace u pomoc. Umesto Silitouovog mamurluka, zraci sunca u sobi prizivaju pesmu Volasa Stivensa "Nedeljno jutro", ostroumno razmatranje ljudske ceznje za bozanstvom i promenljivih predstava o njemu. Nekoliko stihova ce vise reci od svake parafraze; prevod, Hamdija Demirovic:
Jov se u oblaku rodio, neljudski. Covek moze samo na sebe da racuna, i dok to ne shvati, bice rob. Poezija mi je najmanje omiljena vrsta knjizevnosti, ali ponekad pozelim da je ljudi pazljivije citaju.
Ponedeljak 29. septembarMuzika: "Ne volim ponedeljke", Boomtown Rats. Ni Garfild ih ne voli. Zvuci banalno, a ionako svakog dana radim, ali ovaj simbolicni pocetak nedelje uvek donosi nesto neprijatno. Danas, recimo, glasine o plati. Koju je lepo - cak i prirodno, ako smo zaboravili - primiti, ali je neprirodno da polunagovestaje iz trece ruke tumacimo kao da su delfijsko prorocanstvo. Mozda ne bi bilo lose da drzava prepusti sve univerzitete crkvi, pa da na njima predaju samo kaludjeri- isposnici. Bile bi ostvarene ogromne ustede na platama, ukinuli bi se svi fakulteti koji nisu u skladu sa biblijskim ucenjem (Jos usteda! Koliko para za... ma znate vec), a i popovi bi dugo, dugo bili suvise zauzeti da bi nekom smetali.Trijumf ekonomske logike nad principom nezavisnosti Univerziteta i korak dalje u prvobitnoj akumulaciji kapitala sa ljudskim likom.Uvece gledao Vrisak, kao da preko dana nema dovoljno zastrasujucih stvari. Kraj filma podseca da je zlo uvek brojnije nego sto nam se cini. Dobri pobedjuju? Na filmu. Kod kuce, na vestima, cujem stvari koje nagovestavaju da ova nedelja mozda i nece biti tako dosadna. Kasnije, proveravam e-mail. Od Vese i Ivice, koji znaju da vodim dnevnik za NNB, dobijam saljive verzije jedne nedelje u mom zivotu. O! Uzas! Aaa! Tek sad vidim sta prijatelji misle o meni - pohlepni radoholik opsednut pomeranjem zidova. Koristim i ovu priliku da ih toplo pozdravim filmom A. Kaurismakija Unajmio sam placenog ubicu. Salim se momci, suvise je to skupo. Mada, moram priznati da je bilo vrlo duhovito.
Utorak 30. septembarZovem sekretara katedre da proverim glasine o plati. Aleksandar se samo slatko nasmejao. Ili je bilo gorko? Neko je ocito pogresno procitao pticije iznutrice. Uzgred, Aleksandar je i autor najtacnijeg objasnjenja zasto Univerzitet nikada nece strajkovati, ali to nije za stampu.Da li sam ja stvarno pre neki dan napisao da mi je zapalo da vodim dnevnik nezanimljive nedelje? Studentske demonstracije u Pristini. Gradska skupstina Beograda i Studio B - kao ekspres kasa u zapadnim samoposlugama. Mozda je to deo projekta priblizavanja Srbije svetu? I u Titovo vreme (sada toliko omrazeno) ove su predstave duze trajale, a i bile zanimljivije. Cak ni Osma sednica nije zavrsena za dan. Ni zimus nisu sednice zakazivane bez Covica. Posto je kod nas (bar sudeci po nekim proslogodisnjim polemikama) postmodernizam nedavno otkriven, dopusticu sebi jedan autocitat (doduse, savest me ne grize, posto je ova polurecenica ispala iz teksta objavljenog pre nekoliko meseci): "ovako dobre savete o nacinu da se pomogne vlast, sve hineci veliko suprotstavljanje S...C mogao je dati samo g. Seselj". Milica kaze, sve je to od teskog viska slobodnog vremena; da svi ti ljudi nesto korisno rade, ne bi im preteklo vremena za ovakve bedastoce. Uvece, protest; masa ljudi zvizdi na pomen Vuka Draskovica. Kasnije, policija tuce te ljude. A nekada je tukla Vuka Draskovica. Ja sam protiv nasilja, ali oni koji nisu sigurno ce uskoro reci da ga nisu dovoljno tukli. U masi demonstranata vila se zastava Ferarija; nas nekoliko koji stojimo zajedno zakljucujemo da nam je sad mnogo lakse, kad znamo da Ferari nije uz Vuka. I u ovoj gadosti, ipak, ima potencijala za smesno. Recimo, nova partija ili koalicija na vlasti bi se mogla zvati Socijalisticki pokret obnove ili Srpski pokret socijalista. Iz razloga ekonomije. Jezicke. Ozbiljna strana: stvoren je jos jedan objekat mrznje, za trenutak oslabljena stranka na vlasti opet je dobila predah. Knjiga za danas: 1984, roman Dzordza Orvela. Lekcija za danas: vulgarna dnevnopoliticka upotreba knjizevnog dela. To nikada nemojte ciniti, ali evo kako to moze da izgleda: dvomisao u Srba (A. Trpkovic: "SPO je i dalje za koaliciju Zajedno"); serija "Okeanija je uvek bila saveznik Evroazije, a neprijatelj Istazije" (V. Draskovic: "Sta ja mislim o g. Milosevicu je moja privatna stvar"); drug O'Brajen u Srba (covek sistema cija je uloga da glumi protivnika, ne bi li zaveo pravu opoziciju).
Sreda 1. oktobarProveravam telefonom, dobili smo platu. Zapleti u toj seriji su cesto neverovatniji nego u "Kasandri", "Dinastiji" ili nekom od slicnih proizvoda za globalno zaglupljivanje. A i cilj im je sigurno isti. Onaj ko je smislio marketinski kredo "Misli globalno, deluj lokalno" valjda nije mislio na ovo.Iduci prema fakultetu, prolazim u parku pored statue evropejski obucenog coveka. Na njoj pise: "Dositeju Obradovicu, zahvalni sprski narod". Ispod toga, citat: "Iduc uci, u vekove gledaj". Ne bi se reklo da je srpski narod vise narocito zahvalan Dositeju. Na najvecoj je novcanici, sto jes', jes', ali nece ona to dugo biti. S druge strane, svi se svojski trude da zaborave sve cemu je on pokusavao da Srbe nauci, a vekovi u koje se ovde gleda iskljucivo su oni davno prosli. Jedini Srbi koji iduc uce ocigledno su oni koji se odseljavaju. Uf. Izgleda da i ja spadam u one koje je nemoguce opametiti. Oprostite, ucitelju. Rucak sa rodjakom iz Londona, zamena za propali subotnji dogovor. Podrum restorana "Vuk" (srecom, ovde je rec o V. Karadzicu, koga neki proklinju sto ih je lisio mogucnosti da se izrazavaju lepim srednjovekovnim jezikom, te da tako budu u skladu sa sopstvenim nivoom razvoja); nije neka zamena za bastu, ali je sa Ubavkom, kao i uvek, vise nego zabavno. Za drugim stolovima, mnogi ljudi koji lice na direktore iz viceva. Mobilni telefoni zvone, cak i jednoj mladoj plavusi sa detetom, u drustvu nesto starije plavuse na koju lici - majke? Ne zanima me posebno sta pricaju, samo se pitam zar im ne smeta dok jedu? Veceras demonstranti zaglusujuce zvizde ispred sedista SPO i vicu "Izdaja, izdaja". Sedam je jedan od magijskih brojeva; sedam godina bilo je potrebno coveku koji je prvi okupio opoziciju na demonstracijama relevantne velicine da, umesto da dodje na vlast, okrene dobar deo opozicije protiv sebe. I da pocne da zvuci kao dnevnik u pola osam. Zao mu je, kaze, sto su ljudi sinoc dobili batine. Ma nemoj. Ali, kaze, to je delo one druge opozicije, koja, kaze, to i nije, a sve u dosluhu sa SDB. Ma nemoj nemoj. Ali zasto se ja toliko ljutim? Covek je samo na licnom primeru naucio da ovde najstupidnije optuzbe najbolje pale. Ipak, g. Draskovicu treba pamtiti i ponesto dobro sto je uradio. Hrabrost za vreme rata, na primer. I minut cutanja ubijenom Albancu zimus, na sta me je podsetila vest da je Pokret studenata Srbije izrazio negodovanje zbog nasilja nad albanskim studentima u Pristini. Takvi trenuci me navedu da, za kratko, posumnjam u cesto (recimo, za ruckom danas) ponavljanu tezu mog oca da ovde sledecih sedam miliona godina nista nece biti bolje. Inace mu verujem. U isto vreme kad i demonstracije (opet zavrsene jednostranom tucom, gorom nego sinoc), na RTS I odvija se "dvoboj" Lilica i Seselja. Bez rukavica za koje su mnogi tvrdili da ce biti navucene lideru SRS. Naime, pokazalo se da nisu potrebne: pravila zabranjuju svaki direktni kontakt. Na RTS II, takodje od pola devet, prenos utakmice Mancester Junajted - Juventus. Slucajnost? Zamislite muke prosecnog srpskog biraca. Imucniji mogu jedan dogadjaj da snime, pa da gledaju posle. Oni koji nemaju video morace da habaju daljinski upravljac (elektronski, ili modela "Skoci, dete!"), menjajuci kanal svaki put kada lopta ode u aut ili se neko masi za kiselu vodu (nervozni), ili kada govori onaj kandidat za koga nece da glasaju (politicki svesni).
Cetvrtak 2. oktobarCak i prvi jutarnji ulazak u kuhinju me podseca na knjizevnost. Postmoderna bajka "Kralj vilenjaka" Endzele Karter sadrzi recenicu: "Kralj vilenjaka je odlicna domacica". To ocigledno nije moj slucaj. Vec treci dan zaboravljam da kupim sredstvo za pranje sudova. Srecom, jedem malo, a solja za kafu imam mnogo.Od nocas je izborna cutnja. O izborima ionako nisam imao nista da kazem. Kao i prosli dnevnik koji sam vodio, i ovaj se zavrsava u opstoj neizvesnosti, gde je najmanje vazno pitanje kad ce mi sledeci put pasti na pamet da vodim dnevnik. Zavrseci su notorno teski u pisanju, emotivno i tehnicki. Da pozajmim opet nesto iz knjizevnosti? Mozda kraj Pinconovog romana Objava broja 49, kada figura nalik na svestenika rasirenih i podignutih ruku tek sto nije objavila nesto - jedino sto niko od likova ne zna tacno sta? Ili nesto krace, recimo stihove iz Jejtsove pesme "Drugi dolazak" (to sam vec jednom uradio pre pet godina, ali u drugom kontekstu):
"I kakva se to gruba zver, konacno docekavsi svoj cas, Uz drugu kafu, opet gledam fotografije sa letovanja, koje sam juce zaboravio da ponesem na porodicni rucak. Ima uspelih, manje uspelih, smesnih, onih na kojima smo ispali odlicno i onih koje bih najradije unistio. Ipak, uvek se vracam jednoj. Pogled s brda na manastir Savina, pored Herceg Novog. Kao i na svim pravoslavnim crkvama u Boki, sa zvonika visi srpska trobojka sa krstom i ocilima. Kada je vetar podigne, vidi se da ogromna zastava prekriva sat na zvoniku. Sat ne radi. Da je u nekoj knjizi, mozda bih rekao da je simbolika suvise ocigledna. A kao da to nije dovoljno, tik izvan kadra, secam se, ostao je par stotina metara od plaze usidren raketni camac. Nastavice se (za sedam godina). Autor je asistent na Filoloskom fakultetu u Beogradu i prevodilac
|
Posaljite nam vas komentar!
Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo. © 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana / |