Politicke z(m)urke

Novi Trijumvirat ce beskrajno kortesovati po salonima, svadjajuci se i mireci, ali uvek se lako ujedinjujuci protiv Beograda i one gradjanske Srbije koja ih je prozrela

Teofil Pancic

Covek koji bezi pred snaznim momcima u dobroj kondiciji, koji su prilicno reseni da ga olese od batina, nema bas mnogo vremena ili volje za kontemplaciju - ne postizava da misli, jerbo je prezauzet spasavanjem glave (o unutrasnjim organima da i ne govorimo). Ako ipak uspe da utekne toj cudnoj sekti u plavom, koja rec "setnja" dozivljava na duboko emotivan nacin uporediv jedino s onim na koji crnogorski vladika Amfilohije dozivljava dekadentnu zapadnjacku umetnost, nareceni gradjanin moze, u miru doma svog, da se prepusti analizi onoga sto je upravo (jedva) preziveo. Mnogi Beogradjani su u utorak i sredu dobili - a nije bas da su ceznuli za njom - priliku da, nakon vecernjeg dzoginga ili, u slucaju nedovoljno ubedljivih atletskih rezultata, nevoljnog sparingovanja policijskim "silosima", porazmisle zasto su, skoro godinu dana nakon zimske turneje beogradskim ulicama, ponovo primorani na setnju, i zasto ih policija tretira jos brutalnije nego zimus.

Nije tako tesko odgovoriti na ovo pitanje, jer se radi o najprostijim fizikalnim zakonima: pendrek je ovaj put tvrdji, jer ga vise delija drzi. Naime, Onaj Koji Nas Voli i Ona Koja Je Rezervisala Apartman Za XXI Vek dobili su (precutnu?) podrsku od Onog Koji Jedva Ceka Da Se Vrati Feljtonistici i One Sa Kojom Je Korisno Biti U Srodstvu, a ni Kum Koji Nije Dugme nikada nije s raskida kada je u pitanju tako muzevna aktivnost kao sto je pendrecenje, tim pre sto vaspitne palice nesumnjivo nalikuju bananama. Osim sto se ne ljuste, a i to im je, zapravo, komparativna prednost...

Tako se, dakle, paradoksalno, a ipak tako bolno logicno, zavrsila jedna vazna epizoda istorije nasih iluzija, i to bas na mestu koje je bivsi Kralj Trgova visokoparno nazvao Trgom Slobode. Sve je, dakle, bilo isto - i agresivna ledja i odbrambene palice - jedino sto su uloge malo bile zamenjene. Zapravo, i ta permutacija uloga se mogla videti samo u politickim kabinetima i salonima, posto je na ulici stanje bilo redovno, kao da su se i gradjani i batinasi proletos oprostili sa zaljubljenim porukama dostojnim najromanticnijih sadomazohistickih veza: "Vidimo se na jesen, na istom mestu". Svi ucesnici i svedoci slazu se da su se lako medjusobno prepoznali: batinasi-za-platu porucivali su vidjenijim zimskim "protestantima" da ce im se napiti krvi za sve sto su tada propustili da im ucine, a ovi su im uzvracali da batina, ipak, ima dva kraja (mada malo sta u istorijskom iskustvu balkanskih naroda potvrdjuje ovu nacelno istinitu izreku).

Pre nego sto je pocela jesenja sezona upraznjavanja neposredne demokratije, donedavni koalicioni partneri Demokratske stranke naprasno su primetili da se glavni grad Srbije raspada na njihove oci, da nista ne funkcionise, i da svugde vlada haos i bezumlje. Nije bilo druge nego da se Krijumcar Autobusa ukloni s mesta na kojem je svakodnevno unistavao Beograd, a da se nagoreli i rusevni ostaci grada spasu tako sto ce najslabiji clan novoformirane tripartitne pendrek- koalicije preuzeti vlast nad njim. Bar dok pravom Gazdi igra ne dosadi, pa neposredno preuzme dizgine u svoje (teske) ruke. Da bi cela stvar u javnosti bila ispravno shvacena, bilo je neophodno izvrsiti i odredjena "kadrovska pomeranja" (ah, taj neprevazidjeni sarmantni autizam neumrlog komitetskog recnika!) u gradskoj informativnoj kuci Studio B, pa je Dvorski Satiricar III (prvi je bio onaj kojem se "dogodio narod", a drugi onaj sto "nije hteo da ljubi svinju u dupe, pa makar se nikada ne najeo cvaraka") odaslat na vrh najvise gradske gradjevine da odande nadzire sirenje istine o Bratstvu Po Pendreku. To je, koliko istog dana, ucinio tako dobro i priljezno da njegovi reporterski uposlenici nisu, praveci "Vesti", ni primetili bliske susrete vecernjih setaca s gumenim produzecima policijskih saka.

Ako se neki citalac, ocinski/majcinski zabrinut za mentalno ili moralno zdravlje gorepotpisanog, pita zasto u ovom tekstu ne spominjem licna imena nego opisne pseudonime, red je obavestiti ga da to nije toliko usled previse doslovnog pridrzavanja "predizborne tisine" koliko stoga sto je to mnogo preciznije: njihova licna, gradjanska imena vise nista ne znace. Oni su se definitivno pretvorili u likove iz neke nastrane, "frojdisticki" obradjene bajke, i sada polako pretvaraju i ovu zemlju u eliotovski "wasteland". Taj posao im (sto jes' jes') ide od ruke kao da su se celog zivota spremali samo za njega. Svi oni koji su se sedam-osam godina nutkali narodu kao Graditelji iliti Ktitori, i uporno bivali odbacivani, sada su otkrili svoj pravi zanat, pokazujuci cak i iskusnoj "levoj" braci da su rodjeni Piljari, i da nema toliko pokvarene robe koju nisu u stanju da kupe, prodaju ili zamene. Gradjani prestonice koji ovih dana i noci podmecu ledja milovanju vaspitnih palica samo su paznje nevredan sitnis u tim njihovim transakcijama, ono metalno sto im danima zvecka u dzepu, sve dok im ne dosadi, pa ga podare prvom prosjaku, najcesce maskiranom "bizmismenu" ulicne industrije milosrdja. Novinari medija koji imaju tu nesrecu da (para)vlasnicki potpadaju pod njihovu jurisdikciju uskoro ce po kafanama padati na grudi ljudima s RTS ili iz "Politike" i razmenjivati svoja zapanjujuce slicna iskustva. Uostalom, i u kolegijumima i menadzmentima tih medija ima satiricara, zalosna im majka...

Tako smo, dakle, dosli do novog mesanja karata na politickoj i drustvenoj sceni Srbije, s dobrim izgledima da se ova zemlja definitivno raspoluti na Batinase i Batinane, s tim da ce ovi potonji obitavati na ulicama, a ovi prvi ce beskrajno kortesovati po salonima, svadjajuci se i mireci, ali uvek se lako ujedinjujuci protiv Beograda i one gradjanske Srbije koja ne pristaje na Trijumvirat kao novu formulu kontinuiteta naseg propadanja. Oni koji se secaju one danas tako daleke zime (dakle: lanjskog snega!), ipak znaju ko je ko, bez obzira na sve pseudonime. Jer, ako nista drugo, problem "sukcesije" jeste nedvosmisleno resen: ko se ovih veceri usudi da promoli nos na ulice Beograda, moci ce da se uveri: s njima je Baka Olga, s njima je Corax, s njima je Ferrari. Sta je, onda, ostalo na onoj drugoj strani? Ne bas mnogo: ledena samoca i pustos kabineta, servilnost mediokriteta na vecitoj promaji vrha Beogradjanke, tihi prezir onih koji nesto znace, nepoverenje onih koji zaista odlucuju. Boze, kakav strasan poraz! A oni izgledaju tako srecni. I jako se, jako ljute kada im neko tu srecu kvari svojim zakeranjem. Zato se ovaj tekst ovde zavrsava. Zivot se preselio na ulicu, sve ostalo je tek mizerija politike nastala usled znalacki vodjene politike mizerije.