Dr Djuro Kovacevic direktor Instituta za evropske studije o uzrocima jugoslovenske krize i njenom destruktivnom raspletu

Sada smo tek pred pravljenjem drzave. Ovo sto sada imamo, jedva se moze nazvati drzavom. Imamo jednu grupnu, nekontrolisanu, zakonima neogranicenu, samovoljnu vlast... Imamo vrlo cudne aranzmane, izmedju ljudi na vlasti i onih koji po svim kriterijumima jesu ljudi podzemlja. Imamo prezivele relikte bivseg rezima, stare velmoze koji su u savezu sa novim...

Mirjana Kalinic

Dr Djuro Kovacevic bivsi studentski lidr (1968-197l. god.), pali liberal, sada direktor Instituta za evropske studije. Sa takvom biografijom kazu uleteo je pravo u "disidentsku kozu". Medjutim, novinari tvrde da je bio i vise od toga, "posto je nepristajanjem i zestokom kritikom nacionalistickog juznoslovenskog brloga, u kome je video i vladajucu "elitu" sopstvenog naroda, svesno rizikovao da se izlozi jos vecem nerazuemvanju". Autor je vise knjiga iz socijalne i politicke teorije, "Politicka elita", "Radnicka klasa i drzava", "Rekvijem za socijalizam". Iz stampe mu je izasla knjiga koja je bila i povod za razgovor "Izgubljena istorija" ciji je izdavac "Akademia nova". Knjiga se bavi osnovnim uzrocima jugoslovenske krize u periodu 1988-1995. god...

O tome, da li je planirano rusenje bivse Jugoslavije. Zatim, ko i koliko je odgovoran za raspad te drzave? Da li je za raspad iskljucivo kriv strani fkator ili krivca treba trazciti i na domacem terenu dr Djuro Kovacevic kaze: "Jugoslovenska kriza se dugo razvijala, pa se shodno tome i raspad dugo pripremao. U pitanju je dejstvo raznih cinilaca i spoljasnjih i unutrasnjih. Medjutim, bez obzira na dejstvo spoljnih cinilaca, koji bi vodili raspadu jedne drzave (u ovom slucaju nase) presudnu ulogu ipak imaju unutrasnji cinioci. Odnosno, njihov medjusobni odnos, zatim kako se oni ponasaju prema toj drzavi, sta u njoj vide... Da li je ona granica u tim sukobima ili je jedna od stvari koja postaje sredstvo u tim sukobima... Politicke borbe, socijalne konfrontacije zastaju recimo u jednoj Francuskoj, pred francuskom drzavom. Znaci, granica preko koje se ne ide, jeste da se Francuska kao drzava ne dovodi u pitanje. Jugoslavija nije bila granica, ta se cinjenica obelodanila njenim raspadom. Sada nije jednostavo reci, da su uz odgovornosti za raspad Jugoslavije, iskljuceni oni koji su se deklarisali kao njeni branioci. Na primer, u ime srpskog nacionalnog interesa, u ime ideje da svi Srbi zive u jednoj drzavi. Pod pretpostavkom da su zaista mislili da brane Jugoslaviju, nacin na koji su je branili bio je neodgovarajuci. Taj nacin je vodio razaranju jugoslovenske drzave. Ne moze se samo govoriti o tzv. slovenackoj i hrvatskoj krivici, sem ukoliko se nacije mogu proglasiti subjektima politike i politickih procesa. Ako se tako gleda, onda se moze govoriti i o srpskoj krivici za raspad SFRJ... Postojala je jedna iznutra neprirodno postavljena pozicija Jugoslavije kao drzave... Ona je bila forrmulisana kao partijska, a ne kao pravno-demokratsko uredjena drzava koja se postavlja prema principu opsteg dobra, prema principu zajednice svih koji je cine. Ona je bila na neki nacin postavljena kao sredstvo za ciljeve vece i od nje same.. Prisutna je bila ideologija partijskog posedovanja drzave, kako bi uz njenu pomoc doprili do socijalizma kao buduceg drustva. To je bilo pogresno. To je bila greska koja je zakonito vodila u jednu buducu situaciju, koja je dovela do raspada. Krahom sistema kome je trebalo da sluzi, krahom institucija moci koje su bile iznad nje, nasla se na brisanom prostoru, bez autoriteta njenih ustanova, bez autoriteta Ustava i zakona. Nju nije imao prosto ko da brani...

Srbijanski politicari najvise su bili ogorceni na Jugoslaviju. Optuzivali su je za sve nedace srpskog naroda. Da li je iz te ogorcenosti nastao projekat "svi Srbi u jednoj drzavi"?

- Postojalo je jedno takvo brzopotezno saznanje, da je Jugoslavija bila protiv interesa srpskog naroda. Jos starije bilo je saznanje nekih Hrvata, da je jugoslovenska drzava po definiciji protiv hrvatskih interesa. I kod Slovenaca to je bilo prisutno. SFRJ je bila idealno resenje za ideju "svi Srbi u jednoj drzavi". To je bilo jedino moguce resenje, istorijski krajnje utemeljeno, sa velikim razvojnim potencijalom. Ideja, da "svi Srbi zive u jednoj drzavi" koja nije Jugoslavija, kakava je bila kao zajednicka drzava Hrvata, Muslimana, Slovenaca i drugih, pokazala se nerealnom. Iz sadasnje situacije to vrlo dobro vidimo. Ne treba tu posebnih teorijskih analiza, sadasnja situacija pokazuje svu pogresnost tog stanovista, u cijem definisanju nisu ucestvovali samo politicari, ali je to stanoviste politicarima posluzilo kao sredstvo za njihove ciljeve. Mnogi intelektualci su u tome ucestovali, od onih najvise sedih, do nekih mladih brkatih...

Da li je teznja da se po svaku cenu ostane na vlasti, upropastila drzavu koja se prostirala od Triglava do Djevdjelije?

- Da, sigurno, dugo je to trajalo. Jedna generacija ljudi tzv. revolucionara koji su monopolisali i samu partiju, koji su sebe izdigli do jedne zone nedodirljivosti, insistiranjem na svojoj posebnoj ulozi, sprecavala je prirodni proces - generacijsko podmladjivanje kadrova. Isli su vise ka sistemu kloniranja, za njih je bio vazniji ideal poslusnosti nego kompetentnosti. Za njih su cak "velike opasnosti" bile u najnormalnije stvari. Recimo, studentski jun 1968. godine, pa razni protesti, radnicki strajkovi, iskazivanje raznih nezadovoljstava. Nema nijednog normalnog drustva u kome toga nema. To je, u stvari, znak normalnosti jednog drustva. Sve su to momenti, koji su uticali da u kriticnom trenutku promena, u svetskom, pre svega evropskom poretku raspadnute bipolarne slike sveta, raspadnutog Varsavskog pakta, gubitka jednog decenijskog balansa snaga, gubitka posebne uloge Jugoslavije kao zone izmedju blokova, izostane snaga koja bi na uverljiv i prihvatljiv nacin mogla da odbrani tu drzavu. Takva snaga nije postojala. Doduse, postojali su neki koji su sebe fingirali kao takvu snagu, ali se vrlo brzo pokazalo da oni to nisu...

Ranih 80-tih godina medju novinarima, posebno beogradskim, bilo je u modi da se vlast kritikuje. Doduse, ne direktno, pisali su tada da bratstva-jedinstva vise nema i sl. Da li je i to doprinelo raspadu?

- Zar je nuzno da postoji bratstvo i jedinstvo medju ljudima i narodima, narocito bratskim. To je jedna emotivna kategorija. Drzave se pre svega temelje na racionalnim osnovama. Emocije ne mogu smetati, ukoliko su pozitivne, ali ne mogu biti temelj jedne politicke zajednice. Kako razumeti razne raskole i sukobe u drzavnom jednonacionalnom rukovodstvu... Nije osporavanje bratstva i jedinstva dovelo do raspada bivse drzave, nego osporavanje Jugoslavije kao pravno- demokratsko uredjenje drzave. To je drzava koja je stradala od raznih monopola nad njom, i zbog borbe oko participacije u tom monopolu i iskljucenja iz tog monopola. Ona se prosto trosila u ime oligarhijskih interesa, vladajucih grupa, koje su sebe imenovale kao zastupnike nacionalnih interesa. To su cak cinile i republicke partije u okviru jedinstvenog SKJ. Njen raspad se pripremao u samoj partiji, koja je gubeci legitimacijski osnov (s obzirom na stvarne rezultate i ucinka u razvoju drustva) preselila se u naciju kao svoj novi legitimacijski osnov. Iz osnova koji je bio u radnickoj klasi, isla je jedna "revolucija" da se oni sve vise sele u naciju, da se javi kao zastupnik interesa nacije. Na toj osnovi doprinela je raspadu drazve.

Danas kada se govori o Jugoslaviji ima dosta patetike. Govori se kako je ta drzava dobro funkcionisala, kako je bilo pravde. Ali, niko se ne seca Titovih reci, upucenih sudijama "da se ne pridrzavaju zakona, ko' pijani plota".

- Nisam zastupnik ideja da je to bila pravna drzava. Ali, to je bila mogucnost za stvaranje prave drzave. Ta jugoslovenska ideja je jedna od najsnaznijih ideja, poteklih na ovom tlu. Njena snaga je bila toliko velika, da je cak trpela i raubovanje koje je poticalo od nepravilnog postavljanja Jugoslavije kao takve. Uprkos svim losim stvarima koje su se desavale na ovom prostoru, uvek je postojala decenijski kriticna masa ljudi, dosta snazna da se ta ideja odrzi. Slaba ideja nikada ne bi mogla da ostvari takav rezultat. Ne zatvaram oci ni pred cinjenicom, da ta drzava vise ne postoji. Ali, postoje narodi i ljudi koji su je cinili, koja je u njima neki svoj trag utisnula. Ne ulazim sada u vrednovanja tog traga, ali ta ideja je obelezila vreme u kome se sada nalazimo. To pitanje nije iza nas...

Znaci, proteklih 50 godina po Vama, ne mogu se tek tako zaboraviti?

- Ne moze, mogu ljudi tome da teze i u licnom zivotu, kolektivnom, narodnom, nacionalnom, ali ne moze. To je bila zabluda vladajuce ideologije, da se proslost moze zaboraviti, izbrisati. Da se moze odrediti relevantna proslost, koja bi vodila resenju kojem oni streme. Sada imamo planirane potrebe proslosti. Teznje da se isprave razne stare nepravde i to od strane onih koji proizvode nove nepravde...

Jednom ste izjavili, "da se Milosevic pojavio jednog trenutka kao covek koji narod izvlaci iz beznadja, da bi se i sam predao tom beznadju, tako sto je za formulu beznadja proglasio Jugoslaviju". Objasnite to..

- Svi postojeci lideri od Makedonije, preko Crne Gore i Srbije, dosli su iz te partijske nomenklature. U izvesnom smislu cak se to moze reci i za Tudjmana. Jer, i on je svoj izvorni habitus stekao u partijskoj nomenklaturi, kasnije se odvojio i presao na sasvim drugu poziciju. Dakle, Milosevic nije usamljena pojava. Za njega je karakteristicno sto je dosao kao jedno resenje, ali ne samoniklo. Nije on sam sebe proizveo u to sto je danas postao. Politicke borbe narocito posle smrti Josipa Broza Tita, posle nestanka jednog takvog autoriteta, vodile su se tajno. Bez obzira sto je bilo i javnih sednica. U tim krugovima Milosevic je pronadjen kao resenje. Ako ste pratili njegovo delovanje, zakljucno sa 14. kongresom, mogli ste zapaziti jednu cinjenicu, da je sve vreme branio socijalizam i jedinstvo partije. To nije bio put kojim se mogla odbraniti Jugoslavija. Insistiralo se na jedinstvu partije po svaku cenu. Partija je bila osnov postojanja te drzave. To nije bila pravno demokratski uredjena drzava, vec partijska... U to vreme veliki problem je bilo i Kosovo. To pitanje ni danas nije reseno, niti se moze resiti u situaciji kada vi ignorisete cinjenicu da na Kosovu i Metohiji zivi albansko stanovnistvo. Ne mozete osporiti prirodno pravo Albanaca, da postavljaju svoje zahteve, niti prirodno pravo Srba da izraze svoje interese. Tu nije pronadjen konsenzus, niti je na pomolu. Problemi se ne mogu resavati na porazu jednih i pobedi drugih. To je samo odlozeno, prividno resenje. Ne moze se ici u odbranu srpskog nacionalnog interesa, ukoliko se ne prizna legitimnost i drugih nacionalnih interesa. Odnosno, izvestan nivo ravnopravnosti u njihovom suceljavanju i izvesna obaveza da se ni jedna ne povredi. Svi akteri u igri videli su svoj nacionalni interes kao nesto, kome drugi nacionalni interes smeta kao nacin njihovog "resavanja", cak se pribegavalo eliminaciji i potiskivanju nekog nacionalnog interesa. U takvoj matrici vi nemate politiku kao sferu javnosti, kao civilnu sferu. Ljudi postaju sredstvo za glomazne mitologinizovane projekte. Um se zamracuje, covek pocinje da biva covek, samo ukoliko je deo nacije. Tada dolazi do masovne histerije...

Koliko Srbiji steti cinjenica sto na njenom tlu zivi dva miliona ljudi, koji ne zele da priznaju da su gradjani te drazve?

- To je fantasticno ozbiljan i tezak problem. Ali se taj problem nece resiti sto ce se prizanti da ne postoji. Naravno da Srbiji smeta. To je jedan od problema pored osnovnog: sta je uopste ova drzava sada? U kom smislu je ona drzava? Kakav je njen karakter? Sta je to jugoslovenska federacija, koji je njen razvojni potencijal? Kakve su perspektive ove drzave? Ima li ona buducnosti? Sada smo tek pred pravljenjem drzave. Ovo sto sada imamo jedva se moze nazvati drzavom. Imamo jednu grupnu, nekontrolisanu, zakonima neodgranicenu, samovoljnu vlast. Imamo vrlo cudne aranzmane, izmedju ljudi na vlasti i onih koji po svim kriterijumima jesu ljudi podzemlja. Imamo prezivele relikte bivseg rezima, stare velmoze u savezu sa novim. Imamo, enormno, nekontrolisano raubovanje materijalnog bogatstva. Pauperizaciju najveceg dela stanovnistva, neobjasnjivo bogacenje odredjenih grupa ljudi. Imamo besomucnu trku oko toga, da se i dalje ostane na principu partijske drzave...

Sta ce biti sa zemljom u kojoj je u usponu ekstremna desnica. Jer, od Urala do Antlantika oni su najjaci u Srbiji?

- Rast ekstremne desnice kod nas je indikator ne razresavanja nego zaostravanja krize. To znaci da vladajuca partija, uslovno receno - rezim, nisu resili probleme u drustvu, iako o tome stalno govore. Oni su klonirali izvesno resavanje, tako da su se problemi zaostrili. Stepen i kolicina nezadovoljstva kod ljudi se povecava. Ljudi zato hoce uverljiva i jednostavna resenja, koja ce za vidljivo vreme da dovedu do zadovoljenja njihovih interesa. Do jednog zivota kome oni teze. To je strasan prostor za demagogiju. Osobina desnice i ove nazovi levice, ako se njihova retorika posmatra, glasi "nista nije komplikovano - sve je jednostavno, samo je stvar u tome da li su na odredjenom mestu pravi ljudi ili nisu". To prolazi kod obicnog sveta. Pogotovo u vremenu koje je na nov nacin osnazilo kompetentnost, nekompetetnih. Kada se formulisao nacionalni interes, on se nije oslonio na ono sto je najjace u naciji, najcivilizovanije, najkorespondentnije, kvalitetu koji se moze primeniti u svetu, nego na jednu promociju prostote.

Da li se na toj osnovi gradio i populizam?

- U periodu kada se ratovalo imali smo populizam tipa "vodi se odlucujuca bitka Kosovskog ranga, "biti ili ne biti", "sad ili nikad".. Ta stvar je propala, dozivljen je poraz, svi Srbi su u jednoj drzavi, ali Srbiji. Srpski narod fakticki ne postoji u Hrvatskoj, zlo je ucinjeno na sve strane, svi jedni drugima. Sada je doslo do novog populizma, "sad je nama potreban razvoj, modernizacija, privatizacija, pravna i demokratska drzava, demokratija"... Ili, mi hocemo u svet, mi na tome radimo, da nam neki ne smetaju... i sl. Na politickoj sceni sada imamo utakmicu partija za svoj populizam, za svoj komad populisa. Zato imamo osamsto hiljada monarhista, milion i dvesto novokomponovanih radikala, levicu koja bi htela da bude mozda i socijaldemokratska, koja jos uvek ne zna sta je... Ono sto najvise zna, i sto zeli - je da vlada...