Pacifikacija se odlaze za novi milenijum

Srpski politicari i partije propustili su jos jednu priliku da se odrede prema militantnom nacionalizmu i ulozi haskog Tribunala u pacifikaciji drzave. Septembar je bio idealna sansa za pojavu "srpskog Vilija Branta" koji bi kleknuo pred Vukovarom, Sarajevom ili Srebrenicom (makar to ucinio na nekom od beogradskih trgova), priznao zlocine i trazio oprost za njih

Pise: Misa Brkic

Naslusali smo se svakojakih obecanja politicara i stranaka svih profila i orijentacija. Obicno tako biva kad se nadmecu partije i politicari i vecina prosecnih gradjana negde u podsvesti zna da su obecanja neozbiljna i pocesto - lazna. Saznali smo i jos cemo saznavati u dolazecem vremenu politickih trgovina mogucih koalicionih partnera sta "dobitnici" planiraju da urade drzavi i gradjanima za vreme svoje vladavine.

Ima u tim olakim obecanjima i nenapisanim programima svega i svacega: puta u Evropu, reformi, redovnih penzija, ubrzanog razvoja, nacionalnog ponosa i dostojanstva, stabilnosti i ruzicastog satena... Niti jedan lider, niti i jedna politicka stranka nisu spomenuli kao problem, niti ponudili resenje za dve goruce teme: odgovornost za rat i odnos prema Medjunarodnm sudu za ratne zlocine u Hagu.

Cinjenica je da prosecan birac u Srbiji (a tako je svuda u svetu) voli da pred vlastito izjasnjavanje slusa samo lepe stvari i ruzicasta obecanja. Nazalost, Srbija nije u poziciji obicnih, tako reci normalnih, zemalja upravo zbog dogadjaja koji su u proteklih sedam godina potresali ovaj deo Evrope. Ambiciozno zamisljen program srpskog nacionalnog pitanja sirenjem granica na liniji Karlobag- Karlovac-Virovitica, pa zatim rasturanje zajednicke drzave klasicnim ratom, militarizacija srpskog drustva, sankcije i medjunarodna izolacija, nacin uredjenja drzave i model upravljanja - sve to zajedno stvorilo je od Srbije pretcivilizacijsku tvorevinu, cija ambicija (i pod pretpostavkom da je krajnje iskrena) da se prikljuci svetskoj zajednici zakonito mora da naidje na strepnju i odbojnost.

Nije, naime, dovoljna snishodljiva retorika i par nasminkanih propisa kao ulaznica u drustvo pristojnih drzava sveta. U socijalnoj, psiholoskoj, antropoloskoj, ekonomskoj i politickoj morfologiji Srbije odigrali su se u poslednjoj deceniji krucijalni regresivni procesi. To su ozbiljne naprsline na bicu srpskog naroda koje se ne lece rezolucijama i kampanjski. Upravo najnoviji barometar politickog raspolozenja najbolja je potvrda da sada zanjemo ono sto je godinama sejano.

Sve cega su se medjunarodni posmatraci i analiticari plasili, na ovim izborima je potvrdjeno: srpski politicari i partije samo su se privremeno odrekli (zbog konstelacije snaga u svetu) ali nisu trajno odustali od svojih nacionalistickih i militantnih ciljeva. Srbija nije definitivno rekla "zbogom" ratu kao metodu pribavljanja teritorija, a politicari pokusavaju samo da marketinski vesto prikriju preovladjujuce nacionalno raspolozenje vecine Srba.

Obecanje o granicnom dodirivanju "Velike Srbije" i "Velike Nemacke", koliko god izazvalo jezu i neprijatna podsecanja u Evropi, ovde u Srbiji uglavnom ima precutnu saglasnost tihe vecine i ne dozivljava se kao pretnja evropskom miru i stabilnosti. Preovladjujuci nacin razmisljanja i mentalni sklop prosecnog Srbina krece se jos u crno-belim, hladnoratovskim kategorijama i relacijiama, sto se moze opravdati visegodisnjom indoktrinacijom i katastrofalnom neinformisanoscu.

Iz velikog nacionalnog i ratnog poraza Srbi nisu izasli sa poukom da klanje i bombardovanje drugih danas nije profitabilno za imidz i ukljucivanje nacije u svetske procese i institucije. Naprotiv, Srbi su svoju frustraciju matematicki izrazili opredeljujuci se za one koji su obecavali "veliku drzavu", a to obecanje nisu ispunili. Nacionalni cilj, dakle, nije ostvaren u ovoj "turi" zbog "nepovoljnog okruzenja", pa je zato odlozen i projektovan za buducnost. Otuda i nije cudno sto ce svet zadugo zazirati od Srbije kao remetilackog faktora na Balkanu i pored verbalnih zaklinjanja pojedinih srpskih politicara u njenu kooperativnost i sklonost integracijama. Srbi su jednostavno prespavali, ili zabavljeni ratom nisu primetili, da se svet zbog mira u kuci okrenuo filozofiji saradnje, globalizacije i miroljubive koegzistencije.

Nespremnost srpskog drustva da se suoci sa zlocinima iz rata na prostoru bivse Jugoslavije ne moze se sakriti politickim izumom da "Srbija u ratu nije ucestvovala". Ujedinjene nacije osnovale su Medjunarodni tribunal u Hagu za sve zlocine bez obzira na nacionalnu pripadnost i bas zbog toga da se ne bi sudilo citavim narodima. Istorijska sansa srpskog naroda u civilizacijskom smislu, je da osudi i da se odrekne zlocina kao metoda politike i isporuci Hagu one koji su okrvavili ruke u ime srpstva. Nijedan srpski politicar nije iskoristio priliku da svojim pristalicama kaze istinu - Hag je nezaobilazna stanica za Dejton i demokratsku transformaciju drzave. A septembar je, sa stanovista buducnosti drzave, bio idealna prilika za pojavu "srpskog Vilija Branta" koji bi kleknuo pred Vukovarom, Sarajevom ili Srebrenicom (makar to ucinio na nekom od beogradskih trgova), priznao zlocine i trazio oprost za njih. Taj gest vredeo bi vise od svih ekonomskih i ustavnih reformi i usaglasavanja raznih propisa sa svetskim standarima.

Neko ce mozda reci, da se tako nesto mora ocekivati od Slobodana Milosevica, jer je on idejni tvorac, izvodjac radova na "Velikoj Srbiji" i potpisnik Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ima i u toj tezi istine, ali je cudnovato da Milosevicevi abonenti, koji za sebe tvrde da pripadaju demokratskoj opoziciji, o tome uporno cute.

Ako buduci predstavnici gradjana u parlamentu i pretendenti na presto u Pionirskom parku veruju da ce, kao u ljubavi, "vreme leciti sve rane" - grdno se varaju. Ne samo i iskljucivo sa stanovista medjunarodne zajednice koja bi, navodno, mogla da zaboravi sve zlocine koje su pojedinci cinili u ime srpstva. Mozda je cak za svet i najmanje vazno da kazni nase koljace, piromane i tobdzije. Medjunarodnu zajednicu sindrom srpskog ludila interesuje samo sa stanovista preventive - da se vise ne ponovi.

Srbi ce uci u Evropu, ne poluautoputem od Beograda do Horgosa, nego katarzicnim prociscavanjem vlastite bliske proslosti. To jeste bolan proces koji svakog pojedinacno stavlja pred ogledalo i neprijatno pitanje "koliko sam svojim (ne)cinjenjem doprineo ratu i zlocinima". I ovogodisnji septembar pokazao je da Srbi i njihove politicke vodje nisu spremni na takav korak i vise im se dopada polozaj "glave u zivom pesku". Pacifikacija Srbije tako se premesta u treci milenijum, ali nazalost odlaze se i njeno ukljucenje u svetsku zajednicu.