SIROMASNO ZDRAVSTVO JESTE POLITICKI PROBLEM

Mileta Popov

Materijalni problemi u zdravstvu su vec poodavno takvog intenziteta da skoro potpuno onemogucuju funkcionisanje ove delatnosti. Pokusaji da se ti problemi rese su do sada uvek bili neadekvatni i nedovoljni, skoro uvek su bili iznudjeni, a sprovodjenje i takvih, nezadovoljavajucih mera je po pravilu bilo nedosledno. Ovakva situacija i nedostatak istinitih i pravovremenih informacija izaziva ogorcenost i gubitak poverenja javnosti u zdravstvo i zdravstvene radnike. Nijedan od dosadasnjih pokusaja da se ovi problemi rese nije dao nikakve rezultate, naprotiv, situacija u zdravstvu je iz dana u dan sve gora. Zdravstvo je definisano kao organizovana delatnost drustva koja ima za cilj da unapredjuje i cuva zdravlje ljudi. Jasno je da se radi o izuzetno slozenoj delatnosti sa odgovornim zadacima.

Takva delatnost u danasnje vreme ne moze biti jeftina, bolje reci, ona je veoma skupa. Ovo je istina koju javnost mora da zna, a oni u cijoj je nadleznosti zdravstvo, da racunaju sa tim.

Sta je to sto zdravstvo cini skupim?

Pre svega, to je potreba za izuzetno skupom i komplikovanom opremom i obiljem svakovrsnog potrosnog materijala (lekovi, sanitetski i drugi materijal). Ta potreba je definisana vremenom u kome zivimo i opredeljenjem za odredjeni stepen kvaliteta zdravstvenih usluga. To je rad visokoobrazovanih strucnjaka i njihovih saradnika. Taj rad mora biti adekvatno placen. Na kraju, ali ne manje vazno, to je odrzavanje pomenute opreme, utrosak energije i tako dalje.

Sve ovo kosta i to ne malo i zbog toga je zabluda o jeftinom zdravstvu neodrziva. Ova cinjenica na koju nasa javnost nije navikla mora imati snagu neosporne istine. Sve dosadasnje mere koje su trebale da poprave materijalni polozaj zdravstva nisu postovale ovu istinu i zbog toga su bile nedelotvorne. Njihov cilj je bio vise da problem zabasure, da sprece znacajniji revolt javnosti, a time najposle, omoguce laksi ostanak postojece vlasti.

Uzroci loseg materijalnog polozaja zdravstva su brojni. Sigurno da je glavni uzrok opste materijalno siromastvo drustva. U drzavi u kojoj najveci broj preduzeca ne radi ili ako i radi, radi kojesta i kojekako, zdravstvo ne moze imati potreban priliv novca koji omogucuje normalan rad. Mali broj preduzeca koja ostvaruju zadovoljavajuci dohodak na razne nacine izbegavaju uplatu u zdravstvene fondove, a da pri tom ni pred kim ne odgovaraju. Tako kase fondova za zdravstvo ostaju prazne.

I bez zelje da se Zakon o zdravstvenom osiguranju kritikuje i analizira, jasno je da je on u postojecem obliku neodrziv. Problem postaje jos veci sto se i takav neefikasan i manjkav zakon sprovodi nedosledno i cesto nelegalno. Prosto je neverovatno da u drzavi koja, bar deklarativno, ne sputava privatnu inicijativu, Zakon o zdravstvenom osiguranju ne regulise precizno i u potpunosti polozaj privatnih zdravstvenih ustanova i kadrova koji u njima rade.

Koncept planiranja razvoja kapaciteta, opreme i kadrova, ako uopste postoji, vrlo je neracionalan. Otuda su drzavne zdravstvene ustanove opterecene necelishodno velikim brojem zaposlenih sto predstavlja dodatno materijalno opterecenje. Oprema je cesto u momentu pocetka eksploatacije vec zastarela, a da pri tom nije ni materijalno ni funkcionalno opravdala nabavku.

Sve ovo je dovelo zdravstvo u polozaj u kome je sad. Sasvim je jasno da je zdravstvo kakvo imamo prilicno daleko od svojih osnovnih ciljeva. Stete po zdravlje ljudi nastale zbog toga su ogromne i sto je najgore, one se ne mogu lako i brzo otkloniti. Ko zna koliko ce vremena biti potrebno da se povrati zdravstveno blagostanje koje smo imali pre pocetka devedesetih.

Ozbiljnost ove situacije podrazumeva sto hitniji pocetak pravih mera koje bi zdravstvo izvele iz krize.

Najtezi i najdelikatniji deo ovog posla bice sredjivanje ekonomskih problema u drzavi i povecanje finansijske snage drustva. Bez stalnog i neometanog priliva novca ne funkcionise nista pa ni zdravstvo. Drzava i njene pravne institucije moraju voditi racuna i garantovati da se finansiranje zdravstva (bez obzira na model zdravstvenog osiguranja) odvija nesmetano i zakonito.

Sigurno je da je postojeci Zakon o zdravstvenom osiguranju neprimeren prilikama i vremenu u kome zivimo. Njegove manjkavosti i nedoslednosti su brojne i on se mora menjati. Sirom sveta je u funkciji vise modela zdravstvenog osiguranja i treba verovati da ce neki od tih modela zadovoljiti nase mogucnosti, potrebe i specificnosti (na primer, kombinacija obaveznog osiguranja i osiguranja putem premija). Novi zakon o zdravstvenom osiguranju mora do kraja i precizno regulisati polozaj privatnih zdravstvenih ustanova. Neshvatljiv je negativan odnos vlasti prema privatnom zdravstvu. Dobro organizovano, sa zakonski jasno odredjenim polozajem, privatno zdravstvo moze dati samo pozitivne efekte. Ono moze da ugrozi samo nesposobne i neracionalno organizovane zdravstvene ustanove. Ostalima ce biti zdrava konkurencija, sto nikako ne moze biti lose. U okviru privatnog zdravstva postoje brojni kvaliteti koji nam nedostaju (na primer porodicni lekar, institucija koje se nijedan stabilan sistem nije odrekao).

O potrebi za racionalnim planiranjem opreme, kadrova i potrosnje govori se decenijama, ali nije uradjeno skoro nista. Ovo ukazuje na potrebu ozbiljne kontrole racionalnosti poslovanja u zdravstvu koje bi trebalo da obavljaju institucije sistema. Znacajnu ulogu u kontroli profesionalnog ponasanja, kvaliteta usluga, zastiti interesa zdravstvenih radnika trebalo bi da ima ozbiljna strukovna organizacija, lekarska komora na primer. Zvuci neverovatno da za los i neodgovoran rad u jednoj tako delikatnoj delatnosti, kakva je zdravstvo, ne odgovara skoro niko. Svi ovi problemi svojom tezinom i komplikovanim putevima resenja daju celoj situaciji ozbiljnu politicku dimenziju. Kako onda shvatiti borbu sindikata za popravljanje materijalnog polozaja zdravstva, ako se zna da sindikat izricito istice da njihova akcija ne sme da ima politicku konotaciju. Siromastvo zdravstva jeste politicki problem, i odbijanje da se ovaj problem tako shvati unapred osudjuje sve pokusaje izmene situacije na neuspeh.

(Autor je lekar iz Zrenjanina)