Arsenik za buducnost

Bojana Jager

Bice to lepa koaliciona vlada, napravljena uz konsenzus cetiri najjace politicke stranke, kako je vec preporucio Vojislav Seselj, koje ukoliko bi se i dogovorile oko podele resora, niko ne zna kako bi uspele da se dogovore oko politickog i ekonomskog programa, koji bi takva vlada zastupala i sprovodila.

Ako je za verovati onome sto su leva koalicija, radikali i SPO obecavali u svojim predizbornim kampanjama, ti programi su razliciti kao dan i noc, a opet ako je verovati onome sto su razocarani, zadovoljni ili besni predstavnici stranaka koje su ucestvovale u izbornoj trci, rekli posle objavljenih rezultata - niko od svoje vizije buduce Srbije nema nameru da odstupi. Seselj Draskovicu preporucuje da ohladi glavu i zadovolji se onim sto je dobio, Vuk kumu porucuje da je za njegov ukus on suvise ekstreman, a Lilic mudro cuti, slusajuci eho svoje pesme o zapocetim reformama u "Srbiji u pokretu".

Bilo bi, na primer, zanimljivo videti kako bi takva koaliciona vlada resila kljucno ekonomsko pitanje - privatizaciju. Za Seselja nema dileme, to je jedan kiosk po glavi stanovnika (po zemunskom receptu); za Draskovica to je igra bez granica za domace i strane investitore (ako ove druge Miloseviceva politika pusti na srpske prostore); za socijaliste to je njihov novi Zakon o svojinskoj transformaciji, po kojem ce drzava probrati sta joj se iz domace privrede svidja, a ostalu boraniju ce prepustiti voljenim radnicima-akcionarima; za JUL to je "ravnopravna drustvena svojina" u zgodnoj kooperaciji sa odabranim privatnim biznismenima sa politickom legitimacijom ove stranke.

Iz tog testa moze da se umesi jako tvrd hleb o koji ce polomiti zube svaka ideja o istinskoj tranziciji domace privrede i njenom priblizavanju svetu. Pa jos kad se "minimum konsenzusa" protegne na nacionalno pitanje, Kosovo, veze i status "sve cetiri srpske zemlje", odnose i lik buduce federacije, ratne i mirovnjacke trube, veze sa svetom od Vasingtona do Bona..., bice to zanimljiv politicki miks sa primesom arsenika za buducnost Srbije.

Ili smo mi, ipak, naivni. Mozda politicka igra raspodele mandata, fotelja i vlasti i ne seze dublje od takvog minimalnog konsenzusa. Uvek, uostalom, postoji i scenario iz Beograda i Nisa, u kojem programske koalicije traju koliko i ljubav stranackih lidera. "Ne secam se ko je to Djindjic", danas kaze Draskovic, a sutra pamcenje moze da izda, recimo, Seselja ili Lilica, sve zajedno sa programskim opredeljenjima zbog kojih su gradjani mesecima protestno setali, glasali ili bojkotovali izbore. Narod bi to jednostavno rekao, u takvoj vladi neko mora da izda sebe, svoj program i svoje birace...