Nemacko-francuska inicijativa za Kosovo

Da li se proslonedeljnim pismom Nemacka, posle spornog ucesca u balkanskoj politici pocetkom devedesetih godina, na velika vrata vraca u ovaj problematicni region.

Snezana Bogavac
dopisnik "Nase Borbe" iz Bona

Nemacki ministar inostranih poslova Klaus Kinkel (kao i i njegov francuski kolega Iber Vedrin) tesko da je iznenadjen cinjenicom da mu predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milosevic ni nedelju dana nak on prijema nije, barem javno, ne samo odgovorio na poslato pismo, vec nije ni na koji nacin stavio do znanja da je medju svojom postom primetio "sitnu knjigu" upucenu iz Frankfurta na Odri. Realpolit ickom gledanju na stvari skloni bonski poznavaoci politickih prilika u bivsoj Jugoslaviji, i posebno onih u Beogradu, cak imaju razumevanja za cutnju iz Milosevicevog okruzenja i tumace da bi, u vezi sa ovom za Srbe osetljivom temom, bilo kakav "signal" uoci predsednickih izbora u Srbiji bio zapravo auto-gol koji Milosevic sebi ne moze da dopusti.

U pismu poslatom Milosevicu se predlaze da se umesto dva neprihvatljiva resenja, "nezavisnosti Kosova" i "postojeceg stanja", pristupi trecem, ovog puta "trajnom resenju" koje podrazumeva "specijalni status Kosova". U poduzem tekstu se, medjutim, ne pominje nista sto bi navodilo na pomisao da u Bonu ili Parizu postoji preciznija predstava o tome sta ovakav status znaci. Upadljivo je i da se u pi smu ne pominje cak ni termin "autonomija". Strucnjak za bivsu Jugoslaviju na minhenskom Institutu za jugoistocnu Evropu, Jens Rojter, smatra da se iza nejasne formule ipak krije "linija Evropske unij e koja vec duze istice stav da se kosovsko pitanje mora resiti unutar jugoslovenske drzave". U razgovoru za "Nasu Borbu" podseca da je EU ranije govorila ili o "autonomiji Kosova" ili o iznalazenju m ogucnosti da Kosovo postane treci clan jugoslovenske federacije.

O "sveobuhvatnoj autonomiji za Kosovo" je vise puta do sada govorio i ministar Kinkel. Prilikom priznavanja SR Jugoslavije u aprilu prosle godine naglasio je nuznost resavanja "kosovskog pitanja". U saopstenju objavljenom tom prilikom, Kinkel je rekao da "osnova za resavanje kosovskog pitanja mora biti priznavanje visokog stepena autonomije unutar SR Jugoslavije". Slicno je potom ponavljano u sv im prigodnim prilikama - uz zahtev za postovanjem Dejtonskog sporazuma i za izrucivanjem ratnih zlocinaca kao i uz zahtev za postovanjem Gonsalesovog izvestaja i za obezbedjivanje fer uslova za izbor e. Proslog meseca je Kinkel, reagujuci na, kako je receno, brutalnost policije u gusenju studentskih demonstracija u Pristini, Milosevicu porucio da "ono sto se desava na Kosovu nije unutrasnja stvar SR Jugoslavije, vec se tice citave Evrope".

Ministar Kinkel je temu Kosovo vec koristio u radu na sopstvenom "profilisanju". U prolece 1996. se iz Beograda vratio trijumfalno najavljujuci da je s Milosevicem postigao dogovor o vracanju kosovsk ih "azilanata" iz Nemacke. To pitanje je "trn u oku" konzervativnom ministru unutrasnjih poslova Manfredu Kanteru i liberalni sef diplomatije je iskoristio priliku da pokaze da je on u stanju da ga r esi. Ugovor je potom i potpisan u oktobru 1996. ali je u medjuvremenu sa Kosova u Nemacku stiglo vise Albanaca koji traze azil, nego sto ih je iz Nemacke poslato kuci. Uprkos ovoj relativizaciji uspe ha Kinkelove proslogodisnje posete Beogradu, jasno je da bi nova inicijativa za Kosovo Kinkelu i liberalima dobro dosla u predizbornoj godini, posle vise Kinkelovih neuspelih spoljnopolitickih akcija (kriticki dijalog s Iranom, sporna politika prema Kini i td).

Iako Kinkel u svima njima nije neposredno ucestvovao (jer je na mestu sefa diplomatije od 1992), Nemacka je od pocetka decenije preduzimala vise, u najmanju ruku spornih inicijativa kada je rec o pol itici prema Balkanu. Treba podsetiti na priznavanje Slovenije i Hrvatske, pa insistiranje na referendumu u Bosni i Hercegovini itd. U medjuvremenu je Nemacka delom dostigla "politicku normalnost" koj u je prizeljkivala pre ujedinjenja dve zemlje, potvrdila se medju zapadnim partnerima (ucestvujuci u medjunarodnim snagama za BiH) kao ravnopravna vojna sila na Balkanu i, ocito, naucila da drugacije plasira svoje inicijative. Time se moze objasniti sadasnji zajednicki potpis Kinkela i Vedrina ispod pisma Milosevicu. Francuska i Nemacka ionako sebe smatraju "motorom Evropske unije" kada je rec o citavom nizu pitanja, a socijalisti koji su na vlasti u Parizu zele da vode nesto drugaciju politiku od konzervativnih prethodnika. Ostaje, medjutim, cinjenica da se Francuska u periodu koji je pret hodio proslonedeljnom pismu daleko manje okretala balkanskim problemima nego Nemacka.

Da li zato ova inicijativa za Bon moze, ipak, da znaci povratak u balkansku politiku na nacin koji bi ponovo mogao da donese nelagodnosti i kritike kao sto je to bilo pocetkom devedesetih? Jens Rojte r sa Instituta za jugoistocnu Evropu smatra da "uopste ne postoji opasnost da se Nemacka vrati u stadijum kada je pravila samostalne poteze na Balkanu" i da je "nemacka spoljna politika naucila lekci ju iz koje je jasno da su samostalne inicijative na Balkanu samo stetile Nemackoj i da bi joj i u buducnosti mogle da stete. Zato je i izabran put zajedno sa Francuskom, kao najjacim partnerom u EU, upravo da bi se osigurala balkanska politika".

Inicijativa za ostvarivanje "specijalnog statusa" za Kosovo jeste istovremeno i pokusaj da se posle "prevlasti" SAD, kada je rec o resavanju balkanskih problema (Od Dejtona do izbora u RS), Evropljan i ponovo pokazu kao sposobni za "rasciscavanje" situacije u ovom delu sveta. Vasington je, medjutim, i kada je o Kosovu rec vec odavno Slobodanu Milosevicu poslao nedvosmislene poruke, kako u obliku pisama Dzordza Busa i Bila Klintona, tako i kroz jasne reci tokom nedavne posete Medlin Olbrajt Beogradu. Predstavnik jedne od nemackih privatnih fondacija koja je u proteklom periodu intenzivno radi la na projektima resavanja kosovskog problema (i koji smatra da je za pravi razgovor o novoj inicijativi za Kosovo jos rano) podseca upravo na to da uloga SAD i dalje ostaje nezamenljiva. I to, kako ukazuje, ne samo zato sto je Vasington neophodan ako se zeli pravi pritisak na Slobodana Milosevica, vec i zato sto samo odande mogu doci jedini pravi impulsi za prevazilazenje sukoba unutar vodjstva kosovskih Albanaca.

Sagovornici "Nase Borbe" skrecu paznju i na jos jedan detalj - naime da se ono sto je kao "sargarepa" ponudjeno u pismu Kinkela i Vedrina Milosevicu zapravo ne moze ostvariti bez ucesca i saglasnosti Vasingtona. Bolja saradnja sa EU i donekle vracanje u OEBS zvuce kao obecanja koja bi se dala ispuniti i na liniji Brisel-Beograd, ali je za "puno ukljucivanje SRJ u medjunarodnu zajednicu" potrebno vise. Potrebno je ukidanje spoljnog zida sankcija, odnosno vracanje u medjunarodne finansijske institucije, a tu glavnu rec vodi Vasington i nastojace da tako i ostane.

S obzirom da do danas Milosevic kao ni njemu verni mediji u Srbiji skoro nikakvu paznju nisu posvetili pismu Kinkela i Vedrina i da su kosovski Albanci uzdrzano do negativno prokomentarisali njegov s adrzaj, postavlja se pitanje zasto su dvojica diplomata uopste pribegla ovom nacinu da Milosevicu saopste zamisli o resavanju problema na Kosovu. Zar nije logicnije da se sa obe strane razgovaralo pr e objavljivanja pisma i pokusalo dobijanje makar nacelne saglasnosti za inicijativu, ukoliko se naravno zeli njen uspeh? O tome Jens Rojter kaze:"Stice se utisak da nemacka i francuska diplomatija zn aju da se na Kosovu sprema nepovoljan razvoj i zele da imaju neku vrrstu alibija, zele da kazu da su videli da se nesto priblizava, da su preduzeli inicijativu u nameri da negativan tok stvari sprece . Dakle, s jedne strane je rec o alibiju za sopstvenu buducu politiku, a s druge strane je verovatno bila zelja da se 'crni Petar' prebaci u ruke Milosevicu".