Zapisi iz mracnih vremena

Osuda zlocina nije samo problem prava, nego u jednakoj, ako ne i u vecoj meri morala. To je politicki, drzavni i nacionalni problem. Vazno i nezaobilazno je pitanje u kojoj meri i na koji nacin su sa ma drzava, njen politicki i vojni vrh inspiratori zlocina

Pise: Filip David

Zlocin ima svoje lice. To je lice zlocinca. Ne postoje anonimni zlocinci. Ne postoje zlodela iza kojih nije odredjeni covek sa imenom i prezimenom ili grupa povezanih ljudi. Ali kao što zrtve umiru s vaka za sebe tako i zlocinci i kada ubijaju u ime neke ideje, osvete ili samo zadovoljavajuzi patološke strasti ubijaju pre svega u svoje ime, za sebe. Postoji jedna vrsta narocito opakih zlocina koj a se podvodi pod naziv "ratnih zlocina" što se cine u ime nekih toboznjih viših interesa naroda i drzave, u ime borbe za zivotni prostor, ocuvanja rase, ideoloških i nacionalnih interesa. Zlocin prem a drugome se pokušava prikazati kao ljubav prema svome. To je put, kako je napisao austrijski pisac Franc Grilparcer koji vodi "od humanizma preko nacije do bestijalnosti".

Najveca opasnost od ovakve vrste zlocina je upravo to što je oblozen naslagama teških, opasnih i zaglupljujucih slogana koje smišljaju drzavni propagandisti sledeci programe politicara, a usvajaju i umnozavaju mediji pod njihovom kontrolom. Dok dodje do onog poslednjeg zlocinca izvršioca koji drzi noz ili "hekler" u ruci, propagandna poruka prelazi taj put od razlicitih deklaracija, memoranduma, svetih istorijskih spisa, vatrenih drzavnickih govora preko televizijskih i novinskih komentatora koji strasti raspaljuju i ubicama daju istovremeno u jednu ruku noz, a u drugu oproštaj. Specificnos t ratnog zlocina je u tome da ga jedan covek izvršava a pripremaju mnogi. I ti drugi nisu u moralnom smislu, ništa manji, a katkad su i veci zlocinci od samog izvršioca uzasnog cina.

Jedna od karakteristika ratnog zlocina je da samo potpuni porazi, da samo totalni krah politike i ideja koje nose ( i koje su medju glavnim uzrocima ratnih sukoba), vodi do osvezenja i ogoljavanja su štine ratnog zlocina, njegove monstruoznosti i grozote. Ratni zlocini su po pravilu inspirisani politickim ubedjenjima i nacionalnom ostrašcenošcu. Zato nema pravog kraja rata dok se ne rašcisti sa p ociniocima i inspiratorima zlodela, jer je uzaludna nada da ce vreme sve postaviti na svoje mesto - zrtvama odati pocast, a zlocince zigosati. Bez ljudske i zemaljske pravde koja ce kazniti one koji su kaznu zasluzili, narastace mrznja i anatema na citave narode, na krive i prave, a prosuta krv vapice za osvetom.

Neophodnost kaznjavanja zlocina ne treba povezivati sa cinom osvete. "Osveta je cin koji zelite izvršiti kad ste nemocni i stoga jer ste nemocni: cim je osecaj bespomocnosti uklonjen, ta zelja išceza va", pisao je Orvel o situaciji po završetku Drugog svetskog rata. On je duboko verovao da "nije najvaznije da se ti politicki gangsteri kazne, nego da se sami osramote". On je strepeo od one vrste s udjenja koja posle izvesnog vremena "romanticnom svetlošcu" obasjava zlocince i hulje pretvara u heroje.

No, problem je daleko slozeniji od obicnog kaznjavanja izvršilaca zlocina. Pitanje "zlocina i kazne" u uslovima ratnog okruzenja duboko se zariva poput oštrog, hladnog seciva u samo tkivo društva. Ha na Arent tumaci: "Jednostavna je i podjednako strašna istina da ce osobe koje su, u normalnim okolnostima, mozda i sanjale o zlocinima, nikada ne pomišljajuci da ih pocine, prihvatiti, u uslovima pot pune raspuštenosti zakona i društvenih spona, ekstremno zlocinacko ponašanje". To zlocin cini tako prisutnim i mogucim, ako se stvore odgovarajuce okolnosti. "Zlocinci u logorskom svetu se, dakle, mo gu radjati i kao najbrizniji ocevi, kao poslušni cinovnici, kao ideološki, nacionalisticki, rasisticki zaslepljeni obicni ljudi. Ponekad nema šanse da ih prepoznate. Bliski su vam. To smo ponekad i m i sami". (J. Azin)

Osuda zlocina nije samo problem prava, nego u jednakoj, ako ne i u vecoj meri morala. To je politicki, drzavni i nacionalni problem. Vazno i nezaobilazno je pitanje u kojoj meri i na koji nacin su sa ma drzava, njen politicki i vojni vrh inspiratori zlocina. U ratu ima zlocina jer ima i patološki nastrojenih individua. Ali iza masovnih zlocina kakvi su pocinjeni na prostorima bivše Jugoslavije ni je obest pojedinaca ili razularenost paravojnih formacija. O pogubljenju pet stotina, hiljadu, ili pet hiljada ljudi odlucuju štabovi, generali, vrhovni komandanti. U pripremi egzekucije i u samoj eg zekuciji takodje ucetvuju mnogi. Masovni zlocini su delo objedinjene organizacije i odredjene politicke volje. Etnicka cišcenja i masovna pogubljenja su samo deo strategije zamišljene u kabinetima po liticara i vojskovodja, a sporovedene na terenu.

Zato je lice zlocina ponekad i lice rezima ili lice drzave ciji su ih pripadnici pocinili. Ostvarivanje politickih, ideoloških i nacionalnuh ciljeva koje vodi preko ratne klanice, i unapred uracunati h desetina i stotina hiljada zrtava, cini odredjenu drzavu zlocinackom drzavom. Zlocin korumpira sve, od dna do vrha, od malogradjanina i lumpen proletera sa ulice do samoga vrha vlasti. Korumpirani su mediji, urednici i novinari koji u njima rade, pisci i intelektualci koji ustaju u odbranu zlocina umesto da zahtevaju njihovu najoštriju osudu, korumpirano je javno mnjenje. Ali to je i bio cilj stratega zlocina: da se ravnomerno, podjednako rasporedi na sve, da niko ne bude bez odgovornosti, jer tamo gde su svi odgovorni niko ne odgovara. Zlocin je podignut na nivo drzave. Zlocinacka drzava , oni koji je predstavljaju i zastupaju, odgovorni su i krivi za masovne likvidacije civila i ratnih zarobljenika.

Zato je suocavanje sa zlocinom istovremeno suocavanje sa sredinom u kojoj zivimo, sa vlastitom slikom pred sobom i svetom. Tamo gde je nadmetanje zlocinaca u broju pobijenih postalo obicna medijska a trakcija, uništena su poslednja eticka uporišta. Nema kajanja zbog nedela nego samo zavist zašto je neko drugi profitirao od svoga zlocinstva, a neko, ništa manji zlocinac, ostao na društvenom dnu. Z locin u svojim razlicitim oblicima i skriven pod razlicitim imenima, pa i onim patriotskim i rodoljubivim, postao je mera prestiza i društvenog statusa. Zlocin je verifikovan kao patriotsko delo poci njeno u interesu otadzbine.

Ako je sudjenje stvar prava i pravde ( a po medjunarodnom pravu ova vrsta zlocina nikada ne zastareva), do ocekivanog casa odmeravanja zasluzene kazne preostaju prezir i gadjenje prema svima onima ko ji su direktno ili posredno, kao inspiratori i naredbodavci ili puki izvršioci uprljali jednom za uvek svoje ruke ljudskom krvlju. Lice zlocina dobija jasne obrise drzave koja ga štiti i u cije je im e izvršen.