Mediji i izbori

Zahtev za medijskom ravnopravnoscu uopste ne dotice teorijsko pitanje koliko su mediji mocni i kakva je priroda te moci vec trazi da se snaga njihovog uticaja podjednako stavi u sluzbu svih pretenden ata na javne funkcije

Pise: Snjezana Milivojevic

Razgovor o znacaju i ulozi medija u izborima kod nas je još uvek najnacelniji deo politickog izbornog dijaloga. Nacelno se razgovara iz dva razloga: prvo, zato što ne postoje opštedruštvene - sistems ke pretpostavke za nezavisno delovanje medija i drugo, zato što ne postoji saglasnost u shvatanju medijski ravnopravnog tretmana izbornih ucesnika. I jedno i drugo se prikriva verbalnim priznavanjem znacaja medija za demokraticnost izbora mada se ni priroda ni sadrzina tog znacaja ne preciziraju. Jedini iznudjeni pokušaj da se to ucini, okrugli sto vlasti i opozicije o medijima, odrzan pred izbo re iz 1992., rezultirao je pravilima koja su i danas vazeca upravo zato što nemaju nikakavu istinsku snagu. Sastav tog okruglog stola omogucavao je politicki a ne medijski dogovor pa je i njegov isho d zavisio od kasnijeg politickog odnosa snaga. Nezadovoljstvo medijima ne ispoljava se samo povodom izbora. Ali kampanja je kao društveno vazan dogadjaj ogranicenog trajanja moguca probna oblast: ono što se u predizbornom izveštavanju pokaze uspešnim moglo bi se primenjivati kao standard. Drzavna televizija mogla bi poceti da poštuje "obavezu jednakog vremena" i u redovnom izveštavanju. Pa da pr edstavniku parlamentarne opozicije omoguci da u istom terminu i trajanju kao i premijer govori o zakonskim projektima i odlukama vlade. Ili da organizatorima štrajka omoguci da za TV gledaoce sami go vore o razlozima i ciljevima svog protesta. Takva televizija zahteva istinske promene na predizbornoj medijskoj sceni. Njima, pak, prethodi saglasnost oko bar cetiri nacelna stanovišta cije odsustvo je ponovo aktuelizovano tokom poslednjih/tekucih republickih predsednickih i parlamentarnih izbora.

Prvo, medijska ravnopravnost izbornih ucesnika koja podrazumeva jednak pristup medijima i fer tretman u izveštavanju jedan je od osnovnih uslova za odrzavanje fer i slobodnih izbora. Ona spada u red primarnih, a ne izvedenih uslova, kako tvrde oni koji smatraju da je za uspeh na izborima vazna realna politicka snaga, partijski program, kvalitet kandidata ili neke druge cinjenice realnog zivota, a ne nacin na koji su one predstavljene u medijima. Prema ovim mišljenjima, insistiranje na medijskoj ravnopravnosti zasnovano je na naivnom i teorijski netacnom verovanju u direktnu i neposrednu moc medija. Uticaj medija na birace se precenjuje jer izborna pobeda, ipak, nije medijski produkt. Ovo osporavanje uloge medija znacajnije je po politickim nego teorijskim posledicama. Zahtev za medijsk om ravnopravnoscu, naime, uopšte ne dotice teorijsko pitanje koliko su mediji mocni i kakva je priroda te moci, vec trazi da se snaga njihovog uticaja podjednako stavi u sluzbu svih pretendenata na j avne funkcije. Umesto toga, pricom o ne-tako-znacajnim-medijima, nejednakost izbornih ucesnika pravda se "principijelnim" ("ima programa koji pobedjuju jer odrazavaju vitalne nacionalne interese bez obzira na medijski tretman") "populistickim" ("ima kandidata kojima ni najgori uslovi ne mogu naškoditi") ili cinicnim argumentima ("nekim kandidataima više prostora u medijima samo nanosi štetu"). M edju politicarima tako govore uglavnom oni kojima funkcija garantuje nespornu podršku drzavnih medija. Kada su nezadovoljni vlastitim tretmanom kao dokaz medijske nesklonosti navode i ugao pod kojim su snimani i svetlost kojom su osvetljeni. Medju analiticarima tako govore oni koji tvrde da je medijski uticaj kumulativan i nije ogranicen samo na vreme pred izbore. Tacno. Ali, upravo "minuli rad" apsolutno pristrasnih medija nalaze da se obaveza nepristrasnosti pravilima propiše prvo i bar u vreme kampanje. Dok profesionalne norme ne pocnu da je obazbedjuju u celini produkcije.

Drugo, o medijskim uslovima za predizbornu kampanju treba da postoji široka društvena saglasnost kao garant spremnosti za njihovo ostvarivanje. Tu saglasnost moguce je postici samo za okruglim stolom uz ucešce predstavnika vlasti, opozicije, medija i strucne javnosti, cak i ukoliko se oko svih drugih izbornih uslova dogovor postigne drugacije. Okrugli sto je neophodan zbog duge istorije medijske instrumentalizacije i visoko osporene kredibilnosti najuticajnijih drzavnih medija. Duboko polarizovana javnost, uzurpacija drzavnih medija od strane vladajuce partije i pokazana sklonost opozicioni h partija da kontrolišu medije nalazu da se most poverenja uspostavi kroz instituciju u cijem radu bi pristale da ucestvuju sve zainteresovane strane.

Kako se pokazalo, obnovu društvenog poverenja ne moze da obezbedi ni panel ni bilo koja slicna parlamentarna komisija. Konsenzus svih ucesnika bio bi tek pocetni korak do medijskih pravila koja ce se nediskriminativno primenjivati. Uz predstavnike politickih partija (vlasti i opozicije) nuzno je da u okruglom stolu ucestvuju i predstavnici medija i strucne javnosti. Razgovori koji se vode samo i zmedju politickih aktera, prvenstveno izbornih ucesnika, nisu dobro rešenje jer samo odrazavaju trenutni odnos snaga. Politicki akteri su skloni parcijalnim dogovorima i uglavnom su nezainteresovani za tretman drugih ucesnika. Promene u medijima dozivljavaju samo sa vlastitog stanovišta. Malo više medijskog prostora iznad uobicajenog minimuma spremni su da tumace kao "nikad bolje izborne uslove" , a svaki kriticki odnos medija kao "izdajnicko ponašanje stranih placenika". Autentican interes za preciziranje pravila koja afirmišu medijsku nezavisnost i profesionalizam imaju ljudi iz medija i s trucna javnost. Oni se rukovode medijskom a ne politickom logikom pa su zaniteresovani da se sadašnji konflikti reše uvazavanjem javnog interesa.

Trece, odluke dogovora o medijskim izbornim uslovima moraju biti obavezujuce. Njihovu primenu trebalo bi da nadgleda specijalno formiran medijski savet. Savet bi imao mandat samo u vreme kampanje i o n bi ukljucivao monitoring i kontrolu. U okviru prve obaveze organizovao bi samostalno medijski monitoring obezbedjujuci podatke o ponašanju medija. Obavljao bi društvenu funkciju nadzora, nezavisno od drzavnih instituciija, izbornih rivala ili medija. Autonomno prikupljanje podataka omogucilo bi da nastupa kao institucija javnosti i reaguje u slucaju kršenja pravila cak i kada to ne traze izbor ni ucesnici. U okviru kontrolne uloge, Savet bi reagovao i na podnete prigovore koji bi, kao i svi izborni sporovi, morali da se razmatraju u najkracem roku. Ovim poslom ne moze da se bavi postojec N adzorni odbor iz više razloga. Nacin na koji je formiran ne pokazuje zelju vlasti da obnovi narušeno poverenje u izborni postupak. Njegovi clanovi uglavnom su neupuceni u medijsku oblast i aktivnost koju obavljaju im je prvenstveno politicki zadatak. Pošto ne organizuju sistematski monitoring nisu u stanju da autonomno reaguju na povrede pravila ili medijsku nejednakost.

Najzad, istrazivanja svih dosadašnjih izbora pokazuju izuzetnu pristrasnost drzavnih medija u tretmanu izbornih ucesnika, a Nadzorni odbor je najvišu ocenu izrekao upravo o radu ovih medija. Time je demonstrirao nespremnost da ulogu medija razmatra sa stanovišta njihovog društvenog znacaja i javnog interesa, a ne sa stanovišta vlasti. Cetvrto, pravila moraju posebno da se odnose, i njihova prime na mora da pocne u drzavnim i medijima bliskim vlasti. Time bi vlast uvazila obavezu da ne instrumentalizuje drzavne medije i da ih ucini jednako dostupnim za sve politicke aktere. Drzavni mediji su znacajno javno dobro - raspolazu društvenim resursima, finansiraju se uglavnom iz pretplate, daju im se poreske i druge olakšice, nasledili su znacajnu društvenu imovinu koja im i dalje obezbedjuje p ovlašcen polozaj na trzištu. Imaju veliki uticaj zahvaljujuci citavom nizu prednosi koje nisu uvek zasnovane ni na kvalitetu ni na slobodnom izboru publike. Njihov mandat je drugaciji nego kod komerc ijalnih medija i zasnovan je na obavezi prema svim gradjanima i ukupnosti izborne politicke ponude. Najznacajniji razlog zbog kog se mora poceti od drzavnih medija je u svim dosadašnjim izborima poka zana pristrasnost i neprofesionalnost, narocito izrazena u programima drzavne televizije i radija (RTS). Pošto je ona najociglednija u informativnim emisijama, pravila bi trebalo da obuhvate sve izbo rno relevantne programe a ne samo "predstavljanja i suceljavanja". Ova potonja su u našim uslovima vec pretvorena u monotone, neinteresantne partijske monologe koji su mozda zanimljivi ucesnicima ali ne i biracima. Po potencijalu mnogo zanimljiviji programi partijskih konfrontacija, medijskom zaslugom, prevedeni su ili u bezlicna, programska izjašnjavanja "o naslovnoj temi" ili u agresivna i zaj edljiva nadmetanja za pobedu u TV emisiji a ne na izborima. Cak je i TV duel predsednickih kandidata, (prema vecini americkih istrazivanja gledaoci upravo ovaj program smatraju najznacajnijim u formu ranju svog izbornog opredeljenja), na ovdašnjoj televiziji izgledao potpuno bezlicno. Stroga pravila sprecila su komunikaciju i obezbedila ono što drzavna televizija najuspešnije radi - razgovor isto mišljenika. Najuticajniji izborni program ovde su vesti i upravo se u njima tretman kandidata nedopustivo razlikuje. U sadašnjoj kampanji, u "Dnevniku" uglavnom ima mesta samo za kandidata vladajuce koalicije i to izvan segmenta koji je obelezen simbolom "izbori 97". On se inace na ekranu uredno pojavi ispred retkih pominjanja ostalih kandidata i protokolarnih priloga o izborima. Drzavni mediji, ni za ove izbore ne odstupaju od svoje glavne predizborne uloge da favorizuju vladajucu partiju i vlast i diskredituju opoziciju i bilo koju alternativu.