Pismo iz Beograda

Gorcin Stojanovic

Biti presednik, pobediti na izborima; ne razumem tu zudnju, nikako. Zasto bi se htelo biti predsednikom zemlje u kojoj se do predsednika ne drzi koliko crno ispod nokta? Niko ovde nikad nije pokusao atentat na predsednika, retko ga se ko spomene i u psovkama, cak je i ironija iscilela iz zvuka imena nosioca funkcije. Pa, ipak, neki ljudi, odrasli, punoletni, manje-vise mentalno zdravi, trce te t rke ciji finis nema smisao pobede ili poraza, cak ni ucesca. Sta im je?

Gledam ih kako me gledaju s billboarda obasjanih neonom i pocepanih plakata. Nisu lepi, ne deluju pametno. Ne obecavaju nista ta retusirana lica. Ne zrace cak ni onom neophodnom voljom za moc ciji se magnetizam odmah prepoznaje od mase. Nema tu nicega, samo kvadratni metri puderom ispunjenih pora i praznih ociju, staklastih od odsustva svake vizije. Kada bih video u tim nalickanim licima onaj du ceovski stisak vilica, ja bih se mozda uplasio; kada bih osetio spazam surove volje za unistenjem, pobegao bih; kada bih procitao spremnost na ispunjenje kakvog uzasnog poslanstva, ucinio bih nesto d a o svom otkricu obavestim nekoga, celokupnu javnost ili bar svoje susede. Ovako, spokojno prolazim pored tih lica, zagledan u ruzne izloge, letimicno pregledam stranice novina s njihovim fotografija ma, nista me se to ne tice, radije se zanimam ukrstenim recima i televizijskim programima koje nikada necu gledati. Ne mogu da zapamtim njihove predizborne slogane, ne mogu da se uzasnem od ispraznos ti, gluposti, ogranicenosti, opake strasti, grozne retorike, stravicnih predvidjanja. (O lepoti, pameti, znanju, odlucnosti i tome slicno, tek ne mogu nista da kazem. A, da se ne lazemo, i kada bih i mao sta reci, zadrzao bih to za sebe. Ili bih poverovao u havelovski model, makar nakratko, pa bih rekao neku lepu rec, bar privatno, sve u ime opsteg boljitka. Mozda.). Nista se ne nudi; uostalom, m alo ko je spreman da kupi bilo sta od te robe s fabrickom greskom i isteklim rokom upotrebe. Demodirani modeli, losa konfekcija, eto to je.

Citajuci spisatelje koji hvale havelovski model i zale za odsustvom takve mogucnosti, ovde iznova se uveravam u tuzno-smesnu cinjenicu: san svakog istocnoevropskog intelektualca je da bude znacajan u svojoj beznacajnoj zemlji. Hvaleci Havela, a zapravo projektujuci sebe u tu situaciju, istocni intelektualci spremni su da svoje mukom pripravljene opuse zamene za jednu noc u Hradcanima ili Belom d voru. Ne mogu to razumeti. Zameniti delo za noc u kafani ili sa zenom, za vrecu novca ili za malo neznosti, to mi je shvatljivo. Ovo drugo ne, nikako ne.

Sta se ovde, zapravo, hoce reci? Nedostaje motiv za sve te lazne strasti, za sve te promasene kampanje, lose odabrane ciljne grupe. Nema se sta kritikovati, nema se sta pljuvati, nema se oko cega suk obljavati. Nedostaje motiv, pa nema ni zlocina. I upravo me to uzasava, to odsustvo diskursa. "Kad je rec o Hitleru, nemam sta da kazem", rekao je Karl Kraus. Ako se nema sta reci, to znaci da je zlo promenilo oblik; kao novi virus, vreba odnekud. Bojim se da cemo na vakcinu sacekati.