Na mladjima svet ostaje

Sveti Arandjeo. Kod kumova sam na slavi. Okupili su se Srbi. Razni! Srbi iz Bosne, Srbi iz Kanade, Srbi iz Beograda. Prvo su se razisli Srbi iz Bosne na simpatizere Pala i Banjaluke. Onda su Srbi iz Kanade drzali slovo. Najzadovoljniji je bio najmladji deo skupa koji je dogadjanja posmatrao sa, recimo, ironicnim osmehom i ni u jednoj aktivnosti, od gore pomenutih, nije uzimao ucesce

Pise: Dusan Golumbovski

Petak, 21. novembar

Upoznali smo se i zdruzili polovinom pedesetih. Iako cetrnaestogodisnjaci, s razlicitih krajeva grada, razlicitih vaspitanja i navika, uskoro smo otkrili da o mnogim stvarima i pojavama koje nas okru zuju mislimo, ako ne isto, ono bar slicno. Sto je najvaznije, put smo zacrtali i znali smo da ne mozemo biti nista drugo do ono sto smo.

Postali smo pravi u istoj sceni, zaigrali u prvom filmu zajedno, otkrili novi medij - TV i njene mogucnosti, zajedno, dobili zvanicnu potvrdu da nismo pogresili u izboru zanimanja na istoj ispitnoj p redstavi. Proslavljali godisnjicu Sekspirovog rodjenja, godisnjicu bivse savezne republike, vencanja, rodjenja, nagrade i pokude - zajedno.

Naravno, necu iskoristiti ovu nesrecu da bih govorio o sebi. Precesto u nekrolozima recenice pocinju sa "ja".

Necu govoriti ni o Stasinom glumackom umecu, ni o nagradama, ni o rezultatima, ali ne moze se ne podvuci da je citava jedna generacija divne publike vaspitavana njenim plemenitim predavanjima glumack oj avanturi. Od "Hiljadu zasto" preko "Pozorista u kuci" do "Dugog putovanja u noc".

Zato ovo i nije ono zvanicno poslednje zbogom, vec je drugarsko Caco, dovidjenja!

Subota, 22. novembar

Komentarisalo se predavanje o delatnosti verskih sekti, njihovim aktivnostima, koje su generalno i definitivno okrenute protiv srpstva. Da su Srbi suoceni s tolikom satanizacijom i mrznjom, da su, ne izbezno, ugrozena nacija. Zakljucio sam, u sebi naravno, da Srbi jesu ugrozeni, ali su ugrozeni njima samima. Nisam to izgovorio.

Ipak, vece je proteklo prijatno i iznenadjujuce mirno. Jedni su pricali viceve, drugi su oko klavira pokusavali da usaglase stavove, izvodeci vec zaboravljene ili nikada i nenaucene starogradske pesm e.

Najzadovoljniji je bio najmladji deo skupa koji je dogadjanja posmatrao sa, recimo, ironicnim osmehom i ni u jednoj aktivnosti, od gore pomenutih, nije uzimao ucesce. Eh! Na mladima Srbija ostaje!

Nedelja, 23. novembar

U takvom konglomeratu faca i karaktera, zahvaljujuci srecnoj okolnosti, pronadje se poneki dragulj, cijoj se dobroti, plemenitosti, pozitivnoj energiji koju zraci, moze zahvaliti sto ti dani u nehuma nom okruzenju budu manje nehumani, sto ti stan od 70-ak kvadrata poraste za jos toliko, sto te zidovi ne guse vec vrse svoju osnovnu funkciju - stite te.

Elem, ulazeci pun neizvesnosti i zebnje, u zdanje koje ce biti sledecih godina ono sto bi trebalo da se zove domom, vec u liftu (neverovatno, ali radio je) cujem umilni glas iz ugla krupne gospodje s papilotnama u kosi i kantom za smece u ruci: "Izvinite, da li ste vi Dusko?"

Ne okrenuvsi se rekoh: "Da! Ja sam! A ti si moja skolska drugarica iz VI beogradske! Ne persiraj mi, nego baci djubre i dodji na kafu!"

Nisam se okrenuo, jer lik posle tridesetak godina ne bih prepoznao, ali glas mi je zazvucao tako poznato kao da sam ga juce cuo. Od te kafe, do danas, a eto tome punih sest godina, drugarstvo je nast avljeno kao da pauza izmedju dva sretanja nije trajala toliko. Ista vrsta razgovora, iste tacke gledista, iste reakcije na dogadjaje. Sve ono sto generaciju i cini generacijom. Ali ono najznacajnije sto postoji, ili je uvek postojalo, jeste poverenje i svest da se nikada, nikada necemo uzajamno povrediti.

Ponedeljak, 24. novembar

Moj drugar je dr profesor Beogradskog univerziteta. Naravno, nije mi drugar zbog toga. Cak se cesto i sprdam s njegovim titulama. Drugar mi je zato sto je covek koji hoce da pruzi podrsku, na koga se mozes osloniti (ne uvek, ali vrlo cesto), koji hoce da pomogne u okviru svojih mogucnosti. Od najbanalnijih obaveza koje nam namece zbor stanara zgrade - silosa, do resavanja organizacionih, marketi nskih, pa cak i umetnickih problema, kojima me obasipa pozoriste u kome sam angazovan.

Uvazeni dr, mr, sc, prof. ne libi se da se popentra na merdevine i zameni sijalice u izuzetno visokom ulaznom hodniku, dok mu ja pridrzavam te iste merdevine, jer se opasno ljuljaju. Dr, mr, sc, prof . nikada nije odbio da pruzi uslugu pozoristu i da je ne naplati. Zato sam odlucio da ga proizvedem u pocasnog sponzora i teatra u kome sam i mene licno. Ja ipak vodim racuna! Generalni skor u tablic ima je u moju korist. Moj drugar do danas ima titulu dr, mr, sc, prof, poc. spon.

Utorak, 25. novembar

Nekome je nekada palo na pamet da bi bilo veoma zgodno da se jedna od lepsih sala u Beogradu razrusi, da bi se dobila dubina scene. A da bi se to dobilo mora se cela sala ukopati za dva metra, ili za vise metara, jer se scena moze produbiti samo ispod nivoa Trga Nikole Pasica. Bilo kako bilo. Raspisan je konkurs, sastavljena komisija, odabran najbolji, najjeftiniji i najzgodniji za izvodjenje pl ana i odredjen izvrsilac poslova. Ugovorena suma za kompletne radove po sistemu "kljuc u ruke", odredjeni rokovi. Preseljeno pozoriste, posto su prethodno i u "Vuku Karadzicu" izvrsene odredjene adap tacije. I tu pocinje tiha, ali neumitna agonija ovog teatra. Smeh i muzika, licna karta ovog pozorista, prognani su iz centra grada, kao nepotrebni i to na pragu najvece politicke i ekonomske krize o d Drugog svetskog rata.

A onda su svi poceli da peru ruke. Kao, niko nije mogao da pretpostavi! Niko nije znao! Zar je moguce? Toliko to kosta? Pa sta mi mozemo? Bila su uobicajena pitanja naseg osnivaca, umesto odgovora. S trpite se jos malo! Resicemo nekako! Bile su uobicajene utehe, umesto resenja. Gradske vlade (bilo ih je nekoliko u ovom periodu) imale su mnogo ozbiljnije probleme za resavanje od jednog pozorista, koje uspesno radi 48 godina i neguje repertoar koji je neophodan za vaspitavanje publike u teatarskom smislu i pripremu mladih generacija za one ozbiljne, hermeticnije pozorisne poduhvate kakve neguj u druga beogradska pozorista. Sto rece uvazeni profesor Mihovil Logar, pre nekoliko godina, o tadasnjem gradonacelniku: "Ne razumem kako mozete ocekivati od njega novac? Pa, kada ste ga videli u gled alistu? A o dolasku iza zavese i upoznavanju s procesom rada i problema koji vas guse, da i ne govorim".

Problem je resavan ovlas. Odozgo, po povrsini. Dovodjeni su malo-malo novi direktori. Direktori s trudnickim radnim vremenom, direktori koji samo sto su upropastili pozoriste u kome su bili, direktor i pro forma, direktori de jure, direktori... direktori... direktori, ciji je mandat trajao od cetiri meseca do sedam dana!?! I to direktori koji su bili tu da rese neke licne probleme, ne da bi pomog li pozoristu.

A gde macke nema, zna se sta misevi rade. U haosu koji je na snazi, negativne sile su isplovile iz dubina i iz budzaka, pa upravljaju, razdeljuju, postavljaju, retko smenjuju, rajmuju i razvlace. A n ema nikoga da im stane na put, jer "Teatar T", evo, vec sedmi mesec nema direktora. Ovaj koji se trudi da odrzi, kako-tako, u zivotu, iscrpeni organizam pozorista, ostaje polako bez daha i bez mogucn osti izbora.

Dvogodisnji dug Gradske skupstine prema izvodjacu radova, sudskom presudom potvrdjen, doveo je do blokade racuna pozorista. Time je pozoriste i formalno onemoguceno da deluje normalno. Danas je najav ljeno pokretanje stecajnog postupka od strane SDK. Po sili zakona, kazu, jer je zakon vrlo jasan: "Posle blokade racuna na vise od 60 dana sledi automatsko pokretanje stecajnog postupka". Naravno, ne pise u zakonu sta se radi ako inkriminisani dug nije tvoj dug, ne pise u zakonu sta sa onima koji su do problema doveli, ne pise sta s direktnim krivcima, sta s delatnicima, koji, ni krivi ni duzni, trpe posledice necije neodgovornosti, neznanja, nezainteresovanosti.

Recju, "Pozoriste na Terazijam" razrovano pre sest godina; "Jugoslovensko dramsko pozoriste" je izgorelo nedavno; Ne dao Bog da se desi nesto u Pozoristu "Bosko Buha", da zakljucimo. Neka Bog pomogne gradu bez pozorista.

Sreda, 26. novembar

Kuka glumac, prodaje maglu, reci cete. Raspon plata u ustanovi u kojoj radim je izmedju 250 i 800 dinara po isplati. Lako je njima, reci cete, imaju honorare. Kad god otvorim radio, ja cujem tog i to g, ili tu i tu. Hocu da vam skrenem paznju da kolicina snimljenih emisija ne garantuje i kolicinu novca na ziro-racunu. Poslednja uplata iz RTS bila je u avgustu mesecu, kada je isplacen posao uradje n u februaru. Od onda nista. Pa nemojte da radite, kad vam ne placaju, reci cete. Kako da napustim poslove na Radiju kada sam na tim talasima zaplovio kao glumac? Od Decje radio-grupe do danas sam de lio sa slusaocima i smeh i suze, radovao se i plakao. Jedino sto mi ostaje jeste da sacekam srecnija vremena, savesnije ljude, najzad - Bog ce mi platiti.

(Autor je dramski umetnik iz Beograda)