Nikola Grbic, najbolji odbojkas Evrope

Najmladji clan najcuvenije odbojkaske porodice nedavno je postao Euro-star 97. u konkurenciji asova iz Holandije i Italije. Iako ima samo 24 godine vec je "veteran", bez obzira na brojne osvojene tro feje glad za novim nije utoljena. Stoga i nije cudno sto je klincima koji pikaju odbojku na "improvizovanim" terenima idol bas Nikola Grbic, jedan od retkih vrhunskih sportista koji se nikada ne mrst i

Petar Stanisic

Selo Klek u Banatu, s jedva oko 5.000 stanovnika, naslo se na svim geografskim sportskim mapama Evrope. Razlog je "prozaican". Ovo selo iznedrilo je istinske sportske asove - Dejana Bodirogu, ali i n ajcuveniju sportsku porodicu u nasoj zemlji - Grbice: Milosa, Vladimira i Nikolu. Zajedno su uspeli da osvoje desetak medalja na evropskim sampionatima u kosarci i odbojci i Olimpijskim igrama u Atla nti.

Najmladji od njih, Nikola Grbic, proglasen je za najboljeg odbojkasa Evrope u 1997. godini.

Nasa Nedeljna Borba: Prosle su dve nedelje od vesti koja je obradovala sve ljubitelje sporta u Jugoslaviji. Postali ste EURO-STAR 97. Prosli su dani i noci euforije. Kakav je Vas komentar na odlu ku Evropske odbojkaske konfederacije?

Nikola Grbic: Ta nagrada mi mnogo znaci i mnogo mi prija. To je i izuzetno priznanje jugoslovenskoj odbojci, koja je prva probila svetske sankcije i na velika vrata usla u evropsku i svetsku elit u. Za mene je to i novi podstrek i velika obaveza. Sada ce svi da ocekuju da u svakoj utakmici cinim cuda.

NNB: Vas broj na dresu je "9". U fudbalu taj broj je rezervisan za golgetera. U odbojci Vi ste plejmejker. Da li je vece zadovoljstvo smecovati loptu ili je "namestiti" drugome?

N. G.: Pravi poznavaoci odbojke znaju kakva je uloga tehnicara u ekipi. Dovoljno je samo reci da nema nijedne akcije bez "dizaca". Tacnije, druga lopta ide prema tehnicaru i od njegove umesnosti zavisi da li ce se neki smecer proslaviti ili "ukopati". Obican gledalac najcesce se divi snaznom smecu, koji ne izlazi iza prva tri metra od mreze. I ne sanja da je lavovski deo posla vec obavio teh nicar, ako je oslobodio bloka svog saigraca.

Dok sam bio mlad, sanjario sam da i ja jednoga dana postanem smecer. Danas se ni po koju cenu ne bih menjao s njima. Bez obzira sto se najcesce nalazim u njihovoj senci.

NNB: Obicno se kaze da je najdraza pobeda ona - poslednja?

N. G.: Veoma su mi drage poslednje pobede u mom Alpituru. Medjutim - pobeda protiv Rusije na Olimpijadi u Atlanti, kada smo osvojili "bronzu" ili pobede nad Spanijom i Italijom u Svetskom kupu da leko su mi draze. Ove dve poslednje ostvarene su u prepunom Pioniru i Spensu.

NNB: A koji poraz najvise pece?

N. G.: Svaki, neki manje, a neki vise. Nema izgubljene utakmice prema kojoj sam ravnodusan.

NNB: Igrali ste na Prvenstvu Evrope u Holandiji u pocepanim patikama i neadekvatnoj opremi. Putovali ste preko Londona i u mec s Rusima usli bez treninga. Da li je to bio dodatni motiv da na kraju ostvarite podvig i osvojite srebrnu medalju?

N. G.: Mi na bolje uslove nismo ni navikli. Nikad i nismo imali opremu kakvu imaju Italijani ili Holandjani, a o drugim pogodnostima da i ne govorimo. Stoicki podnosimo nedace, ali to ne moze da bude dodatni motiv da se ostvaruju podvizi.

NNB: Posle teskog poraza protiv Rusa na startu Prvenstva Evrope izgledalo je da su vam potonule sve ladje?

N. G.: O Rusima nismo razmisljali. Usli smo u mec sa Italijom psiholoski rastereceni jer nemamo sta da izgubimo. Za samo 24 sata upoznali smo i pakao i raj. Tada se sve tumbe promenilo. Razbili s mo Italiju sa 3:0 i sebi i drugima dokazali da cemo daleko da doguramo. Srecom, kasnije nismo podlegli velikom psiholoskom pritisku da ne smemo da izgubimo ni set, ako zelimo da se nadjemo u polufina lu.

NNB: Vi Grbici ste kao porodica izgleda nesalomljivi. Ne secamo se da se vas otac Milos nekad povredio. Vanja je s puknutim misicem odigrao citav evropski sampionat, a Vi ste pred Prvenstvo Evrope u Atini operisali saku. Nedovoljno oporavljeni uleteli ste u "vatru" ne razmisljajuci da ste mogli da dovedete citavu karijeru u pitanje?

N. G.: Rezultati se beleze, sve ostalo se zaboravlja. Da sam tako razmisljao ne bih se ni pojavio na parketu u Atini. Posluzila me je sreca da mi se povreda ne obnovi. Doduse, platio sam ceh toj povredi. Morao sam da se preselim u Prvu "B" italijansku ligu, jer nijedan prvoligas nije verovao da cu se tako brzo oporaviti.

NNB: Da li ste nagradu za osvojeno "srebro" u Holandiji vec potrosili?

N. G.: Nikad nismo pitali kolika ce biti nagrada za osvojenu medalju. Tako je bilo i ovoga puta. Pravo iz Holandije odleteo sam u Italiju i posle samo tri dana igrao za svoj Alpitur u Super-kupu Italije. Nagradu jos nisam video, a ni potrosio. Nadam se da ce me cekati prilikom naseg prvog okupljanja.

NNB: Odbojkaski sport u nasoj zemlji bio je godinama i decenijama u zapecku. Da li se nesto posle brojnih osvojenih trofeja promenilo?

N. G.: Svakako da se promenilo. Jos u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope u Atini nacija se zapalila za odbojku. Bio je to i sticaj okolnosti. Odbojkasi su bili prvi koji su usli u okrsaje s najb oljim evropskim nacijama posle skidanja sankcija. Uspeli smo da napunimo dvoranu na Banjici protiv Danaca, sa Spancima smo napunili Pionir, a sa Svajcarcima Spens. Da smo imali dvoranu od 20.000 gled alaca i nju bismo sigurno napunili. Na zalost, uspesi nisu praceni poboljsanjem materijalne situacije. OSJ je i dalje na "prosjackom stapu". A od obecanja i tapsanja po ledjima se ne zivi.

NNB: Tek ste napunili 24 godine, a vec ste odbojkaski veteran. Punih 16 godina "ratujete" na mrezi. U Alpituru ste nasledili svog brata Vladimira i vec ste osvojili Super-kup Evrope. Uz najatrakti vnijeg smecera starog kontinenta Rafaela Paskvala verovatno "merkate" i jos neki trofej?

N. G.: Na pocetku sezone niko nije ni sanjao da mozemo da udjemo u sam vrh italijanske odbojke. Medjutim, posle najnovijih uspeha, s nama vise nema sale. "Pucamo" da igramo u finalu plej-ofa Ital ije, jurisamo na Kup kupova Evrope i na Kup Italije. Alpitur je i te kako zeljan novih trofeja.

NNB: Znamo da Vas je tesko isterati iz sportske dvorane i teretane. Koliko je potrebno casova treninga da bi postao najbolji igrac Evrope?

N. G.: Tu nema nikakvog recepta. Potrebno je da se sloze sve "kockice" - da igras u pravom klubu i radis sa pravim trenerom, samo prave stvari. U Italiji se trenira mnogo manje nego u Jugoslaviji , a tri puta manje nego u Brazilu. A pri tome je italijanska liga najjaca na svetu. Najbitnije jeste - voleti odbojku i biti joj predan bez ostatka. Ako mislis samo na novac koji ces da zaradis, slob odno se seli i zaigraj golf ili tenis. S vise sati treninga ne postaje se vrhunski igrac.

NNB: Na odbojkaskim spektaklima veci deo gledalista pripada tinejdzerima. A devojke nisu ravnodusne prema Nikoli Grbicu?

N. G.: Slicna je situacija i u Italiji i u Jugoslaviji. Sto se mene tice - ostajem veran Milici. Milica je jedna u majke, i u Nikole.

NNB: Vas prvi trener (i otac) Milos tvrdi da ste introvertna licnost. Pouzdano znamo da imate sirok krug prijatelja?

N. G.: Poznanika i drugova imamo puno, a prijatelja malo. Za stvaranje prijateljstva potrebno je da covek ima vremena na pretek. Kad je neko kao ja po ceo dan na treninzima, utakmicama i putovanj ima s kraja na kraj zemljine kugle, vremena za gradjenje prijateljskih odnosa nema. Ne mogu se druziti s nekim tri-cetiri godine, pa svako na svoju stranu. Kad se posle pet-sest godina ponovo sretnem o kao da se nista nije dogodilo.

NNB: Poznajemo Vas kao izuzetnog "vizionara", koji nista ne prepusta slucaju. Sta ocekujete od "plavih" do kraja ovog milenijuma?

N. G.: Prognoze niti volim, niti ih dajem. Uz atmosferu kakva vlada medju igracima i uz predan rad rezultati ce sami doci. Odbojka je kolektivan sport i uspesi zavise od angazovanja svih - od igr aca preko strucnog staba, pa do odbojkaske federacije. Ako neko bude bolji od nas na sportskom terenu, reci cemo - "kapa dole".

NNB: Krenuli ste od Kleka, preko Novog Sada do Kunea. Koja je Vasa sledeca stanica na odbojkaskoj mapi Evrope?

N. G.: Ostajem u Kuneu i Alpituru, ostajem u italijanskoj ligi. Time su se svi moji snovi i mastanja ostvarili. Naravno, ostajem i u jugoslovenskom odbojkaskom "eselonu" i mastam o novoj olimpijs koj medalji u Sidneju. Sjajnijoj od one iz Atlante.

NNB: Ostace zabelezeno da je prvi dobitnik trofeja EURO-STAR Jugosloven - Nikola Grbic. Da li se moze dogoditi da u godinama koje dolaze Vi ili nego drugi ponovite taj podvig i nadjete se na gala- predstavi, kakva ce biti 13. decembra u Becu?

N. G.: Iskreno se nadam da je to moguce. Sto se mene tice, ja sam ovim priznanjem prezadovoljan i tesko se moze dogoditi da se moje ime ponovo upise u laureate. Uvek ce se naci neko ko ce da kaze - pa on je tu nagradu vec dobio.

NNB: Sta je to potrebno da bi neko postao vrhunski odbojkas?

N. G.: Presudna je jaka volja i zelja da se u necemu uspe. Potreban je i talenat, uz fizicke i psihicke predispozicije. Svi ne mogu da postanu asovi kakvi su Ronaldo u fudbalu ili Medzik Dzonson u kosarci. Tragicno je jedino ako neko ima sve predispozicije ali je lenj ili ga mrzi da upornoscu dodje do maksimuma. To je daleko tragicnije nego kad neko zeli i hoce, a ne moze.

NNB: Na poljanama se razapinju improvizovane odbojkaske mreze. Koriste se i kanapi, gelenderi za tresenje tepiha ili ljuljaske. Mnogim klincima je Nikola Grbic uzor. Sta biste, na kraju, porucili tim decacima i devojcicama, koji cine tek prve korake u odbojci?

N. G.: Neka koriste svaki trenutak za to. Kroz neobaveznu igru zavolece sport. I nije vazno da li ce se zadrzati u odbojci, ili ce otici u rukomet, kosarku ili tenis. Uostalom, i ja sam tako poci njao igrajuci fudbal. A "karijeru" sam, eto - zavrsio u odbojci. I nije mi zao.