Posledica pozitivne metamorfoze

Srdacan, otvoren, tolerantan. Krece se u javnosti bez telohranitelja. Oni s leve - vikali su da je izdao socijalizam i partiju, dok su ga oni sa desne optuzivali da se vestim manevrisanjem u poslednj em trenutku jeftino provukao, ali da je u dusi jos uvek - komunista. Bilo kako bilo, Kucan je u svim istrazivanjima javnog mnjenja ostao na prvom mestu

Pise: Svetlana Vasovic-Mekina

"Postoji realna mogucnost da na sledecim izborima pobedimo", zakljucio je u jesen 1989. godine na kongresu Slovenacke omladinske organizacije Jozef Skoljc; medju prisutnim gostima poznjeo je buran sm eh i veliki apauz. To je bilo jos zlatno doba (kraja) socijalizma. Jedan od onih, koji su se iz prvog reda najglasnije smejali toj Skoljcevoj, kasnije se pokazalo - istorijskoj izjavi, bio je i Milan Kucan, tadasnji predsednik CK SK Slovenije. Medjutim, za samo godinu dana Skoljceva izjava postala je stvarnost a sef slovenackih komunista jedan od predvodnika ideje o pluralizmu i silasku komunist a s vlasti.

Mnogo je onih koji Milanu Kucanu tu metamorfozu nikada nisu oprostili. Oni sa leve - pre svega njegov dotadasnji mentor France Popit - vikali su da je izdao socijalizam i partiju, dok su ga oni sa de sne optuzivali da se vestim manevrisanjem u poslednjem trenutku jeftino provukao, ali da je u dusi jos uvek - komunista. Bilo kako bilo, Kucan je u svim istrazivanjima javnog mnjenja ostao na prvom m estu te je na prvim, drugim i trecim izborima za najvise mesto u drzavi bez problema porazio sve svoje protivnike.

Zanimljivo je da Kucanova rana biografija dobrim delom ni izdaleka nije naslucivala kasniji zaokret. U politiku je usao na sporedna vrata. Kao dete palog borca (iz partizanske porodice - njegov otac je poginuo prilikom oslobadjanja Cacka) postaje clan Savez komunista u gimnaziji, u Murskoj Soboti. Narednih je godina, inace pravnik po struci, Kucan samo jedan od sivih apartcika socijalistickog si stema. Napreduje u hijerarhiji. Iz tog perioda u njegovim govorima o stabilizaciji, reformi i socijalistickom samoupravljanju nema nicega posebno originalnog. Ipak, njegova karijera je u brzom usponu . Pocetkom sezdesetih postaje vodja idejne komisije CK Saveza omladine Slovenije, a potom i clan sekretarijata Centralnog komiteta SK Slovenije. Posle toga ce obavljati sve vaznije partijske funkcije : bio je predsednik republicke omladinske organizacije, sekretar Socijalistickog saveza i sef njegove komisije za kadrovsku politiku, a 1978. godine preuzima funkciju predsednika slovenacke skupstine . Kucan u to vreme niposto nije liberalan; kao jedan od protivnika "Kavciceve grupe" ustaje protiv egocentricnog liberalizma a njegovi zapaljivi govori protiv malogradjanskih skretanja u skolstvu uzr okuju i cistke u prosveti, tokom kojih gube posao predavac Oto Vilcnik i jos neki drugi profesori, kasnije disidenti.

Tek pocetkom osamdesetih, kada postaje clan CK SK Jugoslavije, Kucanovi pogledi sve vise se menjaju. Zajedno s Cirilom Ribicicem i kolegom iz Hrvatske Zdravkom Tomcem 1986. godine sve vise razmislja o "asimetricnoj federaciji", a kada su marta 1988. na sednicama Centralnog komiteta pocele ozbiljne rasprave o "potrebi hapsenja nezavisnih intelektualaca", Kucan prvi put otkazuje poslusnost jugosl ovenskoj partiji. Stenogram s jedne od tih (za javnost zatvorenih) sednica "procurio" je u javnost posredstvom sekretara slovenackog SRN-a Igora Bavcara, koji tajni dokument dotura ljubljanskoj "Mlad ini". Stenogram je objavljen pod naslovom "Noc dugih nozeva", a novina zabranjena i njen tiraz unisten.

U momentu kada (dva meseca kasnije) u Sloveniji pocinje "proces protiv cetvorice", Kucan radikalizuje svoje stavove prema jugoslovenskoj federaciji. Sve otvorenije preuzima stavove slovenackih diside nata, a prema politickim protivnicima pokazuje visok stepen tolerancije. "Uvek sam cenio delovanje Janeza Janse, ali nikada nisam ni pomislio da bi on mogao da bude nekakav 'faktor smetnji'. Cinio mi se vaznim, mada nikada toliko vaznim da bih morao da ga odstranim iz slovenackog politickog zivota. Uz to, nisam ni imao mogucnosti - a ni moj nacin razmisljanja nije takav - da bih ga se otarasio s udskim putem", reci ce septembra 1989. godine Milan Kucan. Istovremeno izjavljuje da su "odnosi s JNA vise formalne prirode", a sto se tice mogucnosti dijaloga s Milosevicem - s kojim je nekada, dodu se odvojeno, zalazio u bioskop na Terazijama - "nje vise nema".

"A zasto ne, to verovatno znate. Iako bi (dijalog) verovatno bio dosta zanimljiv, posto su i nasi razgovori na sednicama CK SKJ bili veoma zanimljivi... Najveci problem je zapravo u tome sto zivimo u situaciji u kojoj polovina Jugoslavije zeli da zatvori drugu polovinu Jugoslavije", kazao je tim povodom Milan Kucan.

Kada se zaostrava i konflikt na Kosovu, Kucan otvoreno podrzava albanske rudare u Starom Trgu. To mu ne smeta da kao predsednik Komisije za reformu politickog sistema dobro razume i sustinu problema koji su snasli Srbe. "Cinjenica je da sadasnjim polozajem u Jugoslaviji nije zadovoljan nijedan narod, a to se odnosi i na srpsko nacionalno pitanje, koje je iz objektivnih, istorijskih razloga jos u vek najkomplikovanije i za stabilnost Jugoslavije najvaznije i o kojem smo isuvise dugo cutali", zakljucice Kucan jos januara 1990. godine. Razmisljajuci o resenju nastalog problema, nudi "neprihvatl jivu formulu" demokratije i odsustva represije.

Ono sto nije moglo u Jugoslaviji, naislo je na plodno tle u Sloveniji. Rezultat te politicke filozofije jeste i Kucanova ideja o mirnom "silasku s vlasti", koja se 1990. godine konacno realizuje spro vodjenjem visestranackih izbora, na kojima Kucan bez vecih muka pobedjuje konkurente, medju njima i slovenackog disidenta Jozeta Pucnika, jednog od lidera Demosovog bloka. Odmah posle pobede Kucan ze li da bude predsednik svih drzavljana Slovenije i stoga "zamrzava" svoje clanstvo u organizaciji reformisanih komunista. Cini i korak dalje ka "istorijskom pomirenju" svih gradjana; u Kocevskom Rogu - mestu gde je po zavrsetku Drugog svetskog rata stradalo na hiljade razoruzanih protivnika partizana - drzi govor u stilu sada je "vreme mira" i rukuje se s ljubljanskim nadbiskupom Sustarom.

Sve to jos ne znaci da je vec tada Kucan bio vatreni pobornik otcepljenja Slovenije. Naprotiv, jos 1990. godine jedan je od potpisnika izjave o demilitarizaciji, koju ce Jansa kasnije okvalifikovati kao izjavu o "potpunom i jednostranom razoruzanju Slovenije". Uprkos tome, pod pritiskom politickih protivnika Kucanovi stavovi se veoma brzo prilagodjavaju zahtevima slovenacke opozicije, a kulminac ija sjedinjenja usledila je na dan osamostaljenja Slovenije, 26. juna 1991. godine, kada Kucan u zanosu proslave (uz zvuke niskoletecih aviona ratnog vazduhoplovstva JNA) izjavljuje da je dosao dan k ada "su dozvoljeni snovi".

U godinama koje su usledile, Kucan je nedvosmisleno dokazao da je dobro ispekao zanat politicara. Iako opozicija ni za trenutak ne prestaje s optuzbama da je u dusi ostao "komunista" te da je, zaprav o, neformalni vodja "udbomafije", Kucanova politicka dugovecnost je sasvim sigurno rezultat modernog i veoma racionalnog pristupa politici. Kucan ne diriguje privatizaciju privrede i nema direktan ut icaj na medije. Oko njegove porodice nema afera vezanih za privredni ili kakav drugi kriminal. Njegova moc, pristalice bi cak rekle - harizma - prevashodno proizlazi iz mnostva solidnih licnih veza i simpatija koje osvaja svojim javnim delovanjem.

One, koji malo bolje poznaju zakulisje Kucanovih "predsednickih dvora", cesto iznenadi cinjenica da je mehanizam upravljanja vise nego moderan; naime, Kucanovi savetnici ogromnu paznju polazu ne samo na veliki broj neformalnih veza, vec i na PR (odnose s javnoscu), a stoga i na neprestano merenje pulsa javnog mnjenja. Najzad, valja se zapitati u cemu je tajna Kucanove popularnosti?

BIOGRAFIJA:
Milan Kucan je rodjen 14. januara 1941. godine u Krizevcima u Prekomurju u partizanskoj i komunistickoj porodici. Otac i majka su mu bili ucitelji. Posle ruskog zarobljenistva otac odlazi u partizane , ranjen je u bitkama kod Cacka i umire na putu za bolnicu u Gornjem Milanovcu. Milan zivi s majkom i ocuhom, u mladosti svira violinu i vodi pionirski odred.
1958. godine postaje clan SKJ u gimnaziji u Murskoj Soboti. Prati ga karakteristika da je vredan djak i da ima gotovo fotografsku memoriju.
1959. upisuje Pravni fakultet u Ljubljani. Tada je zeleo da postane sudija za maloletnike. Tokom prvih godina studija nije politicki aktivan. Kasnije se "aktivira" i konacno ucestvuje i u radu predse dnistva Saveza studenata Jugoslavije u Beogradu.
Vec 1964. godine Kucan postaje vodja idejne komisije CK Saveza omladine Slovenije, a 1969. i clan sekretarijata Centralnog komiteta SK Slovenije. U medjuvremenu (1967) odsluzio je vojni rok u Maribor u. Posle toga obavlja sve vaznije partijske funkcije: bio je predsednik republicke omladinske organizacije, clan marksistickog centra, sekretar Socijalistickog saveza i sef njegove komisije za kadrov sku politiku, a 1978. godine preuzima funkciju predsednika slovenacke skupstine.
Ne treba zaboraviti ni da je 1971. godine ucestvovao u radnoj grupi koja je pripremala ustavni amandman koji ce kasnije veoma uticati na decentralizaciju federacije.
Juna 1982. godine odlazi u Beograd, gde postaje clan Predsednistva CK SK Jugoslavije, zajedno s kolegom iz Slovenije Mitjom Ribicicem. Dugogodisnji je prijatelj Staneta Dolanca, koji tada obavlja fun kciju ministra unutrasnjih poslova.
1986. godine se iz Beograda vraca u Ljubljanu i postaje sef slovenackih komunista, a dve godine kasnije se ne slaze s partijskom direktivom o potrebi "ciscenja" nezavisnih intelektualaca. U tom smisl u osudjuje i "proces protiv cetvorice" (Jansa, vodnik Borstner i dva Mladinina urednika) koji se vodi u Vojnom sudu u Ljubljani. Milan tada lansira slogan o "Socijalizmu po meri coveka". Februara 198 9. godine govori u Cankarevom domu u ime podrske albanskim rudarima koji strajkuju u Starom Trgu. Istovremeno utice na temeljito podmladjivanje partije, koju napustaju stariji, rigidniji kadrovi.
22. decembra 1989. godine prepusta funkciju predsednika CK SKS Cirilu Ribicicu, a sam krece u boj za funkciju predsednika Predsednistva Slovenije. Cinjenica je da su Kucanove deonice veoma skocile te k posle ozbiljnijeg konflikta s Beogradom i Milosevicevom frakcijom.
Iako je jos posle okoncanja pretposlednje izborne trke (1992) Kucan najavio da je to bilo poslednji put, on je ove godine, posle iznenadnog uspona populistickog pokreta Janeza Janse udovoljio zeljama politickih istomisljenika i odlucio da se kandiduje i po treci put, pre svega kako bi omeo Jansu na njegovom pobednickom putu osvajanja Slovenije.
Zapravo, jedina dilema oko najnovije Kucanove kandidature proizlazi iz slovenackog Ustava, koji, kao i srpski, predvidja samo dva mandata za istu osobu u cipelama predsednika drzave. Legalisti su nak nadno utvrdili da je treca Kucanova kandidatura formalno ipak u redu, posto slovo zakona ne moze vaziti i za period kada je u starom sistemu obavljao ulogu predsednika Predsednistva.
Ozenjen je i ima kcerku, koja je studije zavrsila u Americi. Zena Stefka nije politicki aktivna, ali ga tokom kampanji posvuda nenametljivo prati. Zena je povremeno pokrovitelj raznih dobrotvornih ak cija, pre svega za pomoc socijalno ugrozenim.

Jednostavno receno, u njegovoj otvorenosti, jednostavnosti i neautoritarnom ponasanju, a to su osobine politicara koje se dopadaju vecini njegovih glasaca. Kucana je, ne samo u predizbornoj groznici, vec tokom celog mandata, moguce videti doslovno posvuda, ne samo na probranim skupovima namenjenim eliti, vec, pre svega, na otvaranju vatrogasnih domova, odeljenja novih ucionica u blatnjavim zaseo cima, ginekoloskih klinika, medju seljacima na njivama i na kulturnim priredbama. Ne stidi se neformalnog pojavljivanja u javnosti (nema ni govora o nekakvoj slovenackoj varijanti generala Sente), vo li prirodu i ne odrice se nedeljnih setnji po ljubljanskim brezuljcima ili planinarenju s prijateljima, sa sve rancem na ledjima i teskim gojzericama na nogama.

"Prosli put mi je prisao neki momak i rekao: 'Slusaj stari, daj mi za vino i kartu do Logatca'." Tek tako, usput, pomenuce Kucan susret s lokalnim zicarosem, kao neku svoju reminiscencu tokom rasprav e o problemu droge na lokalnom radiju. Istovremeno, gotovo iz dana u dan savetnici svog predsednika snabdevaju s nikad objavljenim, ali veoma preciznim istrazivanjima javnog mnjenja, kojima Kucan "me ri" odjek svakog svog javnog poteza. Tako je i za poprilicno sigurne rezultate poslednjih predsednickih izbora Kucan dobro znao mnogo pre zavrsetka predizborne trke. Svejedno, primeceno je da je za o ve, poslednje (prema slovu Ustava) predsednicke izbore u svojoj karijeri pokazivao nesto vise nervoze, a manje sebi svojstvenog cinizma i humora. Predizborni boj je bio tvrd i za Kucana pun niskih ud araca, na sta je on odgovarao s dignitetom iskusnog politicara. Ono sto je za njega karakteristicno i sto daje njegovoj omanjoj figuri posebnu moc svakako je cinjenica da uprkos funkciji Kucan uvek n astupa potpuno neautoritarno, ravnopravno se noseci sa svim protivnicima u bezbroj javnih suceljavanja. I to uprkos tome sto je znao da ce njegovi konkurenti na izborima dobiti dva, pet ili cak sto p uta manje glasova od njega.

I bas u prilog zapadnjackom shvatanju demokratske utakmice Milan Kucan ce ovih dana, ponovo (kao i svaki put do sada) svoje takmace u proteklim izborima pozvati na zajednicki rucak, bez obzira na sve sto su izrekli na njegov racun tokom poslednjih nekoliko sedmica. Sve je to mozda samo poza, ali uprkos tome ostaje cinjnica da se Kucan upravo zahvaljujuci takvom i slicnim potezima razlikuje ne sa mo od vecine ostalih kolega, predsednika drzava nastalih na prostoru nekadasnje Jugoslavije, nego i od vecine svojih konkurenata u Sloveniji. U tome je Kucanova posebnost i stoga njegova pojava jos u vek nailazi na toliku podrsku medju glasacima, kojima se dopada ne samo njegova "ljudska dodirljivost" i opisano kretanje u javnosti bez telohranitelja, vec i sto uistinu srdacno razgovara sa svima. Iako su ga kriticari uporno ismejavali bas zbog opisanog drzanja prema podanicima, nema sumnje da se u Kucanovoj dodirljivosti krije tajna njegovog uspeha.

Konacno, i sociolog Vlado Miheljak pokusao je, podstaknut poslednjim izborima, da analizira sustinu Kucanove harizme: "Kucan je, posle sedam godina, zaista postao predsednik s velikim slovom P na rec i predsednik. Popularnost je skupljao od dogadjaja do dogadjaja, od vatrogasne zabave do 'revije decijih horova', od 'psece procesije do psece procesije', kako su ga vredjali kriticari. Medjutim, Kuc anovi kriticari su zaboravili da je dzepna Slovenija nekakva slagalica, prost zbir samih 'psecih procesija'. A posto su njegovi protivnici na to zaboravili, te su umesto otvaranja vatrogasnih domova, renoviranih skola i domova za stare neprestano vrteli jezik i u javnosti otvarali oguljene teme i pola veka vec zarasle rane na relaciji partizani-domobrani, biraci su se odlucili za onoga ko im je obecao da ce ih postediti istorijskih problema i atmosfere koju tesko mozemo da svarimo cak i u provereno dosadnim slovenackim filmovima".

OGLEDALO
"Drug Tito je vise puta rekao da nema podrucja u svetu za koje bismo mogli sa sigurnoscu reci da je van opasnosti vojnih konflikta." (Govor prilikom dodele priznanja radnicima Sluzbe unutrasnjih posl ova, 11. maja 1979)
"Zivimo u situaciji, u kojoj zeli polovina Jugoslavije zatvoriti drugu polovinu Jugoslavije." (Na Gorjupovim danima, kao predsednik Predsednistva CK SKS, 15. novembra 1989)
"Tu nemamo previse iluzija... Zato se i bojimo gradjanskog rata. I zato su nasi koferi spakovani, stoje pred vratima." (U intervjuju za Spigl, odgovarajuci na pitanje da li ce srpskog predsednika Mil osevica posle izbora mozda zameniti opozicija, 1. decembra 1990)
"Cinjenica da neki narod dopusta bojkot i pretnje mitinzima drugom narodu dokazuje raspad pravnog sistema." (Delo, 21. januara 1990)
"Vidis da tu niko ne zna sta hoce. 'Ajde da se nas dvojica dogovorimo sta cemo napraviti s Jugoslavijom'." (To mu je Milosevic 1991. godine rekao na Brdu kod Kranja, posle jednog od zajednickih sasta naka svih tadasnjih predsednika republika.)
"Slovenija je nastojala da reformise Jugoslaviju. O tome je li ucinila dovoljno i da li je mogla da ucini jos i vise postoje razlicita misljenja i u Sloveniji." (U intervjuu za Vreme, novembra 1995. godine)
"Mi se jesmo protivili samo politici koju je Milosevic personalizovao." (Odgovor na pitanje da li bi druga Jugoslavija opstala da nije bilo Miloseiceve politike u Srbiji, intervju u Vremenu, novembra 1995)
"Pored toga, uveren sam da Milosevicu nije toliko u interesu mir koliko zelja da u sadasnjoj, zakljucnoj fazi rata, Srbija i Crna Gora plate sto nizu cenu za dosadasnji rat." (Odgovor na pitanje da l i je, posle Dejtona, Milosevic postao mirotvorac, intervju u Vremenu, novembra 1995)
"Mi nikada nismo bili u konfliktu sa srpskim narodom, vec smo u konfliktu samo sa srpskom politikom." (Intervju u Vremenu, novembra 1995)
"U javnosti je bilo mnogo spekulacija da je izmedju Slovenije i Srbije postojao nekakav dogovor o mirnom odlasku Slovenije iz Jugoslavije posle cega bi usledio rat za hrvatske teritorije na kojima zi vi srpsko stanovnistvo. O takvom sporazumu ne znam nista... Dakle, takvog dogovora nikada nije bilo." (U intervjuu za Vreme, novembra 1995. godine)
"Najvise mi se svidja ono vino koje pijem s prijateljima." (Odgovor na pitanje koje vino najvise voli, Primorske novine, 22. decembra 1995)
"Bio bi sretniji, kada bi neki delovi moje biografije bili drugaciji." (Tokom predizborne kampanje, novembra 1997. godine)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /