POZORISNE PREMIJERE

JEREJovan Sterija Popovic "Laza i paralaza", rezija, scenografija i zvucna slika Miroslav Benka, kostimi Vanja Popovic, produkcija Narodno pozoriste "Sterija" Vrsac

Predstava "Laza i paralaza" premijerno izvedena pocetkom oktobra u vrsackom pozoristu i prvi put u Beogradu na sceni Narodnog pozorista krajem prosle sedmice, sustinski razmatra problema novog citanj a klasike. Reditelj ove predstave Miroslav Benka svoju intrepretaciju Sterijinog komada zasniva na specificno formulisanom audio-vizuelnom okruzenju, primenjujuci resenje koje se moze definisati kao opticko. Zivotni prostor junaka komedije "Laza i partalaza" je tako, za razliku od brojnih varijacija vidjenih do sada, siromasna soba oguljenih zidova, stari drveni sto, rasklimatane stolice i pocep ana odela cak i trgovca Marka Vujica, cija je kuca predmet interesovanja dvojice prevaranata Alekse i Mite. Kljucna Benkina dosetka u stvari je pozicija publike. Scenografija u ovoj predstavi je post avljena pod uglom od gotovo cetrdeset pet stepeni, sto prisutne smesta na tavan sobe trgovca Vujica. Inovativnost rediteljskog tumacenja komedije "Laza i paralaza" isla je u pravcu razmatranja perver znih - voajerskih osecanja publike koja sa zanimanjem prati cerupanje siromasnog gazde.

Stoga je pitanje koje se nakon svega namece, mada tautolosko, da li je rec o novom citanju klasicnog komada? Odgovor, naravno, glasi da jeste. Medjutim, problem nije u tome. Ova predstava na najociti ji nacin pokazuje da je poslednjih godina isforsirani problem "novog" u pozoristu u stvari losa zamena za nedostatak pozorisnog izraza koji bi bio utemeljen na drukcijoj estetici. Rediteljski koncept Miroslava Benke svakako nudi sasvim neobicnu intrepretaciju sveta licemerja i pokvarenosti o kojoj je Sterija tako briljantno pisao. Medjutim, resenje koje reditelj primenjuje ovom prilikom ne ide u prvacu razmatranja mogucnosti adapatacije Sterije vec ka analizi percepcije njegove komedije. Pravo pitanje nakon izvodjenja ove predstave stoga nije da li je resenje reditelja Miroslava Benke novo citanje Sterije, vec da li je zeljeni cilj dostignut.

Angazovanjem gostujuceg glumca iz Beograda Janosa Tota u predstavi "Laza i paralaza" Benka u stvari signalizira osnovni problem s kojim ce se njegovo resenje susresti. Za realizaciju svoje namere red itelj je morao raspolagati mnogo pokretljivijim (bukvalno) ansamblom gimnastickih predispozicija kako bi njegova osnovna ideja, pticja perspektiva publike, bila realizovana dokraja. Vecina glumaca u ovoj predstavi nije bila u stanju da realizuje zadatu liniju s obzirom da je reditelj predstavu zasnovao na jednom paradoksu. Glumacka intrepertacija Sterijinih junaka je uglavnom isla u pravcu reali zacija dramskih junaka dok je osnovno rediteljsko resenje vise pripadalao pozoristu neverbalnog izraza.

Na taj nacin je stvoren prazan prostor koji glumci Tomislav Pejcic, Natasa Ilin, Dragan Dzankic, LJubisa Milisic, Sonja Radosavljevic pa cak ni Janos Tot, uprkos velikom trudu, objektivno nisu mogli premostiti.

Stoga je na kraju najbolje parafrazirati strihovanu repliku iz ovog komada koja glasi "da li je sve ovo bilo vredno jednog rucka"?

Zeljko Jovanovic