MESTOSTAZA "PROBUDJENE JAVNOSTI"

Nenad Djuretic

Kazu, vremena su se promenila. Govore da vise ne zivimo u informativnom mraku situirani u poslednje bantustane javnosti vec u drustvu propulzivne javne reci gde svako uzima onoliko verbalnog zamaha k oliko je potrebno da bi se razumeli i uctivo opstili. Nema vise pokorne javnosti koja nezajazljivo koriti ideoloske lakirovke i kompartijske kalambure. Svi smo, dakle, u stanju javnog transa gde se i nformacije vise ne sasaptavaju i cute vec belodano iznose i kao takve, ne podlezuci nikakvom opskurnom autoritetu, stavljaju na raspolaganje "strasnom sudu" naroda i ostalog sveta koji se tako ne ose ca. Sve je najednom probudjeno, istinitost je postala aktivan princip vaskolike komunikacije, a tolerantnost i direktan dijalog definitivno pometose slager-politicare i njihovo medijske trabante.

Malo morgen, ovaj "san letnje noci" ne igra (a zadugo i nece) u putujucem pozoristu R.Milentijevic. Stanje je agonicnije neko ikad. Kaciperne formulacije o slobodi medija, otvorneom drustvu i komunik acijskom obilju ne piju vodu i deo su vec poznatog vokabulara dezurnih branioca srpskog naciona i istine o njemu. Dominira najcrnja politicka servilnost (nesto lepse upakovana nego ranije) i medijska pravovernost. Zapravo otvorenog drustva nema ni u "poverenju", a etike cak ni u ukrstenim recima. Sve se svodi na bolesno ponavljanje ritualne podrske vladajucoj bulumenti i negovanom poadnistu "lik a i dela" aktuelnog predsednika. Telegrami podrske i brzojavi divljenja ocituju najvulgarniji (vulgus-narod) vid faraonizacije naseg drustva.

Naime, u trenutno vazecoj javnoj retorti, jasno su bazdarene granice istine i lazi, koje pouzdanici i putovodje sistema seizmografskom tacnoscu detektuju i pruzaju na uvid samo onima koji dokazano ni su skloni "petoj koloni" i imaju razumevanja sa istorijske omaske insajdera naseg sistema. Svakako da je to jedna od najodioznijih cinjenica porazno lose medijske stuacije u Srbiji, ukljuciv i odvise poznatu stvar da su i dalje luconose drzavnih medijskih kuca provereni pirotehnicari i klonirane partijske skutonose. No citanje recepta - bolesnika ne cini zdravijim, tako da ni ove opservacije nis u nista novo u medijskom tunelu mitologizirane nam stvarnosti.

Ono sto nam se cini da treba pre svega uciniti jeste desifrovanje dugorocne strategije manipulisanja vlasti u Srbiji javnim mnenjem. Zasto bas to, a potom, i na koji nacin, potrudicemo se da pojasnim o. Na tragu dosadasnjeg iskustva sa aketulenom vlascu evidentna je cinjenica da je manipulacija javnog mnjenja onaj temeljni supstrat kontinuiteta tradicionalne vezanosti za nekompetentnu, a cezaris ticku vlast u Srbiji, i zacelo, objasnjenje gotovo tragicne zagledanosti srpskog puka u lazne proroke "svedskog standarda" i fariseje patriotizma. Svedoci smo da neka vrsta politickog prosvecivanja i rad u narodu nije iznedrio skoro nikakve efekte u smislu podzianja opste politicke kulture u Srbiji gde se, protivno svemu, javno mnjenje brzinom brzinom invalidnog crva profilise dok se oticanje dr ustvene supstance desava fantomskim kanalima. Stoga smo skloni - promisljajuci o (na)cinu demaskiranja postojeceg stanja - predloziti onu referencu oko koje bi se dalo tvoriti istinski zdravo javno m njenje, koje bi imalo zrele i politicki odgovorne protagoniste. Ta referenca jeste nepatvorena "deregulacija" medija u javnoj sluzbi pracena "neideoloskom" privatizacijom uz snazno afirmisanje i prod uciranje alternativnih medija. Preciznije, mediji bi morali da imaju korektivnu funkciju, naglaseno negativan odnos prema bilo kakvoj vrsti diktata, narucenog zurnalizma ili potkoznog favorizovanja v lasti. Pretpostavka tome jeste posve nezavisna sfera javnsoti koju cine pluralizam medijske ponude i ravnopravna pozicija svih konzumenata kao demokratsko stubiste bilo kakvoj vrsti potkupljivosti il i neslobode. Dakle, takav ambijent bi gotovo prinudno iziskivao da celokupna armija uposlenih u domenu informisanja bude nemediokritetna i dobrano finansijski nezavisna. Time bi se u dobroj meri nace li, a nadamo se, vremenom i potpuno eliminisali, elementi "glajhsaltovanja" stvarnosti i nakazno favorizovanje, posredstvom svih medija, podanicke kulture srpskog naroda.

Sigurno je da bi, nadalje, nasu svest sve manje mogli da plave ispraznim floskulama tipa "vlast izabrana od naroda", "medijski pluralizam", "drustvo demokratskog opredeljenja" i sl. jer bi iza takvih fraza morao da stoji zbiljski korelat sa onim sto svi mi svakodnevno dozivljavamo i patimo. Otuda bi i mogli sa nekom vrstom optimizma ocekivati da nece svako moci olako i neodgovorno izreci kvalifi kacije pojedincu ili grupi stoga jer njegov ignorantski profil to hoce, obzirom da bi postojao medijski kontrapunkt drzavnoj istini i, zakonito, iz dana u dan, stvaralo se sve vise nepristrasne publi ke i pozeljne kriticke napetosti u javnosti. Jer, vredi reci, svekolika je zabluda da dekomponovanjem komunistickog sistema istorijski se brisu svakovrsna "sredstva uniformisanja" koja su obljubljiva la istinu zarad bizarne i jeftine snishodljivosti vlasti i njenim eponimima. To je bila refleksna nada onog dela naseg naroda koji se uvek otimao disciplinovanju stvarnosti, onih koji se nisu za besr amne sinekure prodali i ponizili pred sobom i drugima.

Pocetkom raspada bivse Jugoslavije crna propaganda je imala svoje nacionalisticko obelezje, sirenjem ratnog pozara ta ista propaganda je dosegla svoj klimaks, da bi danas olicavala bestidni miks hajd ucke bezobzirnosti i malogradjanske hvale svim i svacim. Da je javno mnjenje posve kolonizovano (iako ono postoji tek u nekom embrionalnom vidu) i da propaganda ima sva svojstva populisticke manipula cije svedoci i praksa informisanja na kanalima rezimske televizije i programima njenih TV-sugarata (Palme, Pinka). Naime, u ovih devet godina vlasti SPS, kako u informativnom tako i u emisijama spec ijalnog politickog tipa, gotovo nijednom se nije cula nijedna kriticka opservacija o vlasti koje bi, protivno aktuelnom trendu, ponukale zdravomislecu populaciju da ce se, bar u tragovima, vaspostavl jati neko klijaliste alternativne medijske scene, od koje bi, ma koliko paradokksalno zvucalo, i vlast imala korist. Otuda i nije deplasirano kada se kaze da je nasa televizijska sema autisticka, a R TS-kuca ometena u razvoju, jr takav nivo samoreklamerstva vlasti i komicnog neukusa moze se naci samo u TV-pirateriji i zemljama gde zagadjenost medijskog prostora odgovara stanju duha te nacije. Ist ini za volju, stanje u medijima u svetskim rzamerama je prilicno lose sa tendencijom pogorsanja ali, sigurni smo, izvesna pravila igre, barem kad je rec o drzavnim medijima, imaju se postovati.

Nasa razmisljanja nikako ne prenebregavaju sve prisutniju pojavu fetisiziranja liberalnih modela medijske produkcije i golim okom uocljiv porast cenzure, a jos uvek nedovoljnom lokacijom drzavih info rmativnih resursa. Alim nemojmo ponovo padati na podmetnute teze, da ova vlast u cilju sto bolje profilakse od pomenutih kretanja i dalje monopolise celokupno komunikacijsko polje, da ljubomorno (po principu macehe i majke) pazi kome daje, a kome oduzima frekvencije, i, konacno, svoje miljenike pompezno nagradjuje, a inoverne pribija (dnevno vise puta) na stub srama. Nema sumnje da se proces dod ele flrekvencija mora izmestiti iz rezimskog zabrana i uciniti drustveno transparentnim i javno proverljivim. Samo na taj nacin, kroz utakmicu i javno obzanjen kodeks ponasanja, omgoucice se uvid o r aznorodnosti mnjenja o najvecem broju problema, a mediji transformisati u "orudja javnog dobra". Jer, svima je dobro znano, da trzisna kompeticija od jednih (koji placaju taksu privatnim televizijama ) pravi privilegovane dok kdrugi uzmaju ono sto moraju, da reklame najcesce nudeci laku potrosnju imaju svoju akulturnu dimenziju, da vecina TV-mrza minorizuju probleme hendikepiranih grupacija drust va, pa je problem opsteg neukusa sveprisutan i sl. Sve je to, medjutim, deo globalnih kretanja od kojih se mi u Srbiji ne mozemo sakriti niti izopstiti, ali ih, delom brizljivim kultivisanjem javnog mnjenja delom stavljanjem JAVNOSTI u epicentar socijalnog i politickog desavanja, mozemo kanalisati i ucinitiboljim. Jedno je sigurno - da je ovaj preispoljno bitan segment drustva bolestan i bremeni t losim pretpostavkama, mada donekle moze biti utesno to da je bolest uvek dobar ugao gledanja na zdravlje, pa cak, i kada je rec i o nasoj medijskoj situaciji, koja se, evo, nebrojeno puta nasla u s tanju klinicke smrti.

Svedeno, iako sve napisano pomalo lici na monotonu jeremijadu opozicije za oslobadjanjem medija od drzavnog tutorstva, nije na odmet ponoviti, uz rizik da se javnost pomalo i time zamara, da se u rav ni medijskih sloboda (pre svega u segmentu produkcije fenomena politickog zivota) nista nije promenilo. Neke parcijalne (u svrhu zamaranja protivnika) ustupke vlasti je cinila i cini, medjutim, to sa mo svedoci o njenoj nepotrosenoj regidnoj matrici i odsustvu zelje da se nase drustvo istinski demokratizuje.

"Stampa pod privatnom kontrolom i radiodifuzni sistem sa mnostvom kanala u rukama velikog broja vlasnika jesu bastioni slobode. Oni su kost u grlu kulturnih tvrdjava i drzavne tiranije. Mediji rukovo djeni trzistem oslobadjaju pojedince od dominacije pravovernih vrednosti koje podupire drzava. Trzisno usmereni mediji opsluzuju i masovne i manjinske publike oslobadjajuci ih televizijskih, radijski h i novinskih birokrata". Ovi navodi iz Konove knjige "Mediji i demokratija" nabolja su potvrda da "uspravljanje" nase medijske zgrade zavisi od detronizovanja onih "bastiona neslobode" ciji je zajed nicki sadrzatelj - NEKOMPONENTNA I KORUMPIRANA vlast. (Autor je politikolog iz Novog Sada).