DVE GODINE KASNIJE

Konstantin Obradovic

Ako danas, dve godine kasnije, pokusamo svesti bilans Dejtonskih sporzauma moguce je, cini mi se, doci koliko do pozitivnog toliko i do negativnog zakljucka. No pre no sto ukazemo na ono sto je, veru jemo, pozitivno u celoj toj dejtonskoj prici, a u cemu, opet, valjda videti njegovu negativnu stranu, zadrzimo se prethodno na trazenju odgovora na neka, mislim, dosta znacajna pitanja vezana za okol nosti pod kojima je do tih sporazuma uopste doslo, sta oni zapravo znace i sta se sve njima zelelo ostvariti.

Ali i pre tih pitanja postavlja se jos jedno, a to je sta su, zapravo, ti sporazumi? Gledano iz ugla medjunarodnog prava, razume se. Ovo mi se cini znacajnim ne samo iz razloga koi bi se mogli pripis ati "profesioanlnoj deformaciji", posto to pitanje mora postaviti svako ko se tom materijom profesionalno bavi (a baviti se na ovim prostorima pravom, pa i medjunarodnim, smatra se po pravilu nekakvi m dosadnim "zanovetanjem" dokonih piskarala), vec i stoga sto u nas, ne samo neuk svet, vec i politicki ljudi, imaju neobicnu sklonost da tvrde da to i nisiu bas neki obavezujuci akti posto se oni "n as i ne ticu", jer se odnose na Bosnu, a posto nisu ratifikovani to nisu ni obavezujuci.

Tacno je da se oni odnose na Bosnu i Hercegovinu, ali je jednako tacno da tu i za ovu zemlju ima jos i kakvih obaveza koje ce se, kad tad " ako se ne promene okolnosti na koje racuna predsednicki kan didat g V.Seselj (a bojim se da do te promene u dogledno vreme nece doci) - morati ispuniti. No tacno je, opet, i to, da se, gledano upravo iz ugla medjunarodnog prava, konkrtnije Becke konvencije o ogovornom pravu, ti zbilja prilicno neobicni dokumenti. A sto se, pak, tice ratifikacije od strane predsednickih tela ni ona nije nuzna, ukoliko su se ugovorne strane saglasile da ugovor stupi na sna gu potpisom.

Ta serija pravnih akata sastoji se iz jednog osnovnog, relativno kratkog sporazuma nazvanog "opsti okvirni sporzaum" i 11 aneksa, a ti prilozi su, zapravo, akti koji bi mogli stajati i odvojeno, dakl e kao posebni sporazumi. Bazicnim aktom je odredjena sustina, a aneksima je pomno i prilicno precizno ta sustina razradjena u detalje. Sve to samo po sebi nije neobicno, ali kad se pogleda ko je ui u kom svojstvu potpisao ugovor, anekse i pisma tada medjunarodni pravnik biva u dobroj meri zacudjen. I to do te mere da zaista zalim neke nesrecne sudije ili arbitre koji bi eventualno, ukoliko bi ne ka od ugovornih strana postavila pitanje tumacenja ili primene Dejtona, a ostali na to pristali, u okviru nekakvog medjunarodnog sudskog ili arbitraznog organa razmatrali ovaj sporazum trebalo da, na jpre ocene kakav je to zapravo ugovor. Zaista ne zna kako bi tu zagonetku uspeli da rese.

Najpre, bazicni ugovor su potpisali (i to ne u Dejtonu, vec u Parizu, 14. decembra 1995. godine kada je ugovor i stupio na snagu zajedno sa svim ostalim) predstavnici triju bez ikakve sumnje drzava - SRJ, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. A pored njih su kao "svedoci" taj osnovni ugovor potpisali i predsednik EU i clanovi tzv. "Kontakt-grupe". Svedoci, doduse, postoje u unutrasnjem pravu da bi, re cimo, potvrdili nekakav ugovor ili testament, no medjunarodno ugovorno pravo takav institut ne poznaje. Koliko su ti "svedoci" obavezani tksotm ja ne umem zaista da odgovorim. Uzgred budi receno mini stri spoljnih poslova Hrvatske i Jugoslavije su sa "svedocima" razmenjivali pisma kojima su potvrdjivali odredjene obaveze preuzete aneksima. Predsednik Predsednistva BiH se pojavljuje u dvostrukoj u lozi - no, s jedne strane, potpisuje osnovni sporazum u ime Bosne i Hercegovine, a potom se, kao potpisnik pojavljuje i u aneksima i u ime Federacije BiH, dakle entiteta, zajedno sa g Krajisnikom ko ji svoj potpis stavlja u ime Republike Srpske, takodje entiteta. Da drzava Bosna i Hercegovina potpisuje ugovor medjunarodnog karaktera sa "samom sobom", odnosno sa svojim sastavim delovima, koji nis u drzave i medjunarodnopravnom smislu, stvar je u medjunarodnom pravu savrseno nepoznata, pa bi iz tog i niza drugih rzaloga pomenutim medjunarodnim sudijama ili arbitrima bilo izuzetno tesko - bar s e meni tako cini - da utvrde o cemu je tu zaprvo rec i ko je tu kome "rod ili pomoz 'Bog". No sve to, ipak, i upros svemu funkcionise: sem isprazne price, uglavnom za "kucnu upotrebu", odnosno za zam ajavanje domace javnosti triju drzava s ovih prostora koje su umesane u celu tu stvar, niko zvanicno Dejtonske sporazume ne dovodi u pitanje. Oni su dakle, u celini i pojedinacno, na snazi i obavezu juci. Tacka.

A sta je sporazumima zakljuceno? Najkrace: Bosna i Hercegovina je jedinstvena drzava sa dva entiteta, koji su, ocigledno, neka vrsta federalnih jeidnica, ali drzave svakako nisu, sve su tri drzave pr euzele obavezu da svoje oruzane snage svedu na minimum, ali i kad je rec o svima njima da strogo postuju teritorijalni integritet i politicku nezavisnost te iste Bosne i Hercegovine. Uprkos otvaranju nekakvih ne sasvim jasnih mogucnosti da entiteti sklapaju nekakve "posebne veze" ili "odnose" sa SRJ i Hrvatskom, o nekakvom prikljucenju entiteta tim susedima nema, dakako, ni govora. Uz obavezu da se u medjusobnim odnosima pridrzavaju svih osnovnih nacela iz Povelje i da se medjusobno i medjunarodnopravnom smislu priznaje kao drzave, one su se jos i obavezale da "saglasno svojim obavezama sar adjuju u istrazi i gonjenju ratnih zlocina i drugih povreda medjunarodnog humanitarnog prava" (cl. IX osnovnog ugovora). Tacno je da, sto rece neko, nema ni "H" od Haga, ali ima ovo pa - toliko mu ci ni. Potpisnici, dakle ugovorne strane, a i "svedoci", saglasili su se osim toga da od Bosne i Hercegovine naine pravu demokratsku drzavu u kojoj ce si biti ravnopravni, a postovace se i ljudska prava uz sva moguca obezbedjenja, pa su cak i jednoj suverenoj drzavi, toj istoj Bosni i Hercegovini, propisali ustav. Osim toga, ugovorne strane su pristale da "svedocima", ali i brojnim medjunarodnim or ganizacijama, evropskim i univerzalnim, obezbede takve mogucnosti mesanja da je to, kao i "propisivanje" Ustava, stvar savrseno nepoznata u medjunarodnom pravu kad je rec o drzavama koje se smatraju suverenim. I jos je to, a to je, ocigledno, jedna mala pakost onog "svedoka" koji je pravio nacrt ugovora, skoro svakim od njegovih clanova, podvuceno da ugovorne strane "sa zadovoljstvom prihvataju i potvrdjuju ugovorene aranzmane" i "obavezuju da ce unapredjivati njihovo ostvarenje saglasno preuzetim obavezama". Eto to je, najkrace, sadrzina Dejtona.

A okolnosti? Pa, sasvim je ocigledno da su ve tri ugovorne strane - a one su, medju nama budi receno, i zapocele rat ko posredno, ko neposredno - pod prilicnom prinudom doterane u Dejton, odnosno Par iz. No, iskreno receno, jesu li "svedoci" imali drugog izbora do da ratovodje prosto prikljeste? Pustili su ih, najpre, da krvave citave cetiri godine, molili, kumili, savetovali, ali nije islo - ra tovodje su im se, prosto, smejale u lice i zamajavale ih. Pogresili su, svakako, sto su racunali da imaju posla s nekim ipak razboritim ljudima koji vode racuna o poverenim im narodima, kojih ce dakl e biti zao da nesrecni ljudi ginu, pa su se u tome prevarili. A kad je taj skandal u srcu Evrope toliko uzburkao javno mnenje, kad je opozicija i stampa zapadne vlade pocela da pritiska, tada su resi li da nase lokalne ratovodje urazume. Medjunarodno pravo doduse smatra apsolutno nistavnim svaki ugovor pod pritiskom ili pretnjom silom. No, opet, budimo iskreni, je li iko od potpisnika sa ovih pro stora ikada izjavio, zvanicno, da je bio "pritegnut" i da nije "sa zadovoljstvom" prihvatio Dejton, vec da su ga prinudili? Nije. Dakle, nema prinude, ugovor je u redu. I sada ga valja ispunjavati. I ponovo tacka.

Sta je uradjeno i ostvareno? Pa jedna ocigledno velika stvar - ostvaren je (kakav-takav) mir i prestalo je ubijanje. Onima koji kukaju nad srpskom, hrvatskom ili bosnjackom sudbinom, nad unistenim "n arodnim idealima" to, dakako, nije dovoljno, jer nisu dobili svoje "velike nacionalne drzave". Ali onima koji su ostali zivi - cije su kuce cele, a dobar broj ljudi s tih bosanskih (i sire) prostora danas bi bio u kakvoj jami da nije bilo Dejtona - jeste. Mir je pa su, dakle, i sacuvali zivu glavu. I to je veliiko dostignuce i pozitivna stavka tog cuvenog Dejtona. A negativna? Pa, uglavnom, sve ostalo - jer, prakticno, malo je ili ni malo od predvidjenog i ugovorenog ostvareno. Ipak, izgleda da su "svedoci" - verovatno zbog iforovsko-sforovske "batine" - uspeli da bivsim ratovodjama uskrate dalje mogucnosti ratovanja. Dakle, opet neka prepreka da se ubijanje ne nastavi. A sto se tice onog neostvarenog - pa mozda ce se i to jednog dana realizovati. Jer, ako se ozbiljno udubite u bosansk i Ustav, odredbe o vracanju izbeglica i one o zastiti prava coveka, svako iole objektivan, a gledajuci citav problem iz ugla obicnog coveka koji tamo zeli da zivi, mogao bi zakljuciti da je to zbilja sjajno. Ako se to ma i delimicno ostvari, ziveti u BiH bilo bi pravo zadovoljstvo. No, bojim se, dok tamo vladaju oni koji su poceli rat, nista od toga. "Svedoci" treba da pomognu gradjanima BiH da izaberu za vodje neke druge razumne ljude, ako ozbiljno misle da primene Dejton.

(Autor je profesor medjunarodnog prava na Fakultetu politickih nauka u Beogradu).