Znakovi pored (naseg) puta

Jasna Sarcevic - Jankovic

Cekajuci do besmisla doveden praznik, tzv. Dan Republike (29. novembar - Jajce, partizani, zemlja koje vise nema...) nije zgoreg navesti da je i ove godine obelezena serija datuma koji tom, predstoje cem danu daju notu stida.

Dejton, Srebrenica, Vukovar, Erdutski sporazum, 17. novembar, Osma sednica... stravicni su znakovi pored (naseg) puta, koje cemo, onako zavaljeni u zabran svog doma, uz poneki zalogaj, valjda - prosl avljati ?! Poredjani u jednoj godini, prigodnim novinskim tekstovima u slavu godisnjica, ovi datumi su dokument o razaranju jedne zemlje i o razaranju duse koje je teklo paralelno. Skloni povratcima u proslost samo po pitanju cojstva i junastva i kratkom pamcenju sopstvenih (ne)dela, ili cemo Sreberenicu i Vukovar, na primer, ovde pretvoriti u mit o pobedi u porazu, ili ce se novi citankopisci p otruditi da te segmente novije istorije, kao "nevazne", negde zature.

Hoce li nasu decu voditi na ekskurziju u Vukovar da vide kako su im ocevi i dedovi ginuli za slobodu kao sto su nas vodili u Jajce, kojeg, i ako ima jos nesto od tih kuca na brdu pored vodopada, kao da ga nema. Ili ce ih voditi u Sarajevo, i sa Grbavice im pokazivati Bascarsiju i reci: Tamo je pucao covek na coveka...

Izvesnije je da ce svi svoji od svojih gradova pokusati da naprave spomenike, pred koje ce dovoditi samo svoju decu, pricajuci im o krivici tudjih oceva.

Bila je jednom jedna zemlja. Nedodjija.

Pristajanjem, bez pitanja, na slavlje (ako se to slavljem moze nazvati) na ovaj "praznik" samo zato sto se ne radi, ili samo zato sto neko insistira na "svetlim tradicijama" koje su, potom, zatamnele od necovecnosti, otvara se jos jedna, krajnje konformisticka dimenzija nacionalne (ne)svesti, savrsene mreze za svakakve ribare ljudskih dusa.