Razgovor sa Piterom Galbrajtom, ambasadorom SAD u Zagrebu pred njegov odlazak iz Hrvatske

Kada se vrate u Hrvatsku, Srbi moraju pokazati snagu i sposobnost da odbrane svoja prava. Oni ne smiju imati nerealna ocekivanja. Da je zemlja savrsena, oni ne bi ni otisli iz nje

Milan Bunjac

Americki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt uskoro odlazi iz Zagreba. Njegov mandat okoncava se u znaku potpune i uspesne primene Erdutskog sporazuma i ociglednog poboljsanja americko-hrvatskih odn osa, no ostace zabelezeno i njegovo neuspesno podupiranje Plana Z-4, kao i zataskana afera oko tajnog uvoza oruzja u Bosnu i Hercegovinu.

U protekle cetiri i po godine ambasador Galbrajt je najvise zanimanja pokazao za proces demokratizacije i stanje ljudskih prava u Hrvatskoj, za povratak izbeglica, suradnju sa Hagom, kao i za hrvatsk u politiku prema Bosni i njezine jasno pokazane apetite. Zastupajuci najmocniju svetsku silu, nije se sklanjao u diplomatske hodnike, niti propustao priliku da javno iznese svoj stav ostavljajuci tak o i dubok licni trag. Probleme koji su ga zanimali pratio je u stopu, kao senka, pojavljivao se neocekivano u zizi i na licu mesta odakle je otvoreno odasiljao svoje diplomatske i licne poruke. Iznen adnim pojavljivanjem u Kninu, Glini, Kostajnici, Jasenovcu, kada su se tamo dogadjali incidenti, na izbeglickoj traktorskoj prikolici, na javnim tribinama, uvek pracen TV kamerama, zadavao je hrvatsk om drzavnom vrhu i lokalnim strukturama vladajuce stranke mucninu i tesku glavobolju. Na pocetku svog mandata predstavljen je u hrvatskoj javnosti kao veliki prijatelj i strateski partner, da bi toko m izrade i obelodanjivanja pojedinih detalja Plana Z-4 postao "Amerikanac" i nesto kasnije "traktorski diplomata". Svome nasledniku Vilijamu Montgomeriju ostavlja siroko raskrcene diplomatske staze i , donekle, obnovljeno americko-hrvatsko poverenje.

S kakvim utiscima i ocenama pakujete svoje kofere i odlazite iz Zagreba? - pitamo gospodina Galbrajta.

- Volio bih na pocetku govoriti o jednoj od bitnih tema, o problemima Srba koji su napustili Hrvatsku. Nemogucnost tih ljudi da se vrate svojim kucama smatram jednim od najvecih problema ljudskih pra va u Hrvatskoj. U slucaju da se to pitanje ne razresi, taj ce problem predstavljati apsolutnu barijeru u pristupu Hrvatske zapadnim integracijama i NATO savezu. Stav SAD je tu potpuno jasan - svaki S rbin koji je iz Hrvatske ima pravo da se, bez ikakvih uslova, vrati iz izbeglistva i ponovo dobije na raspolaganje svoju imovinu i to brzo. Radimo na tome neposredno nakon operacije "Oluja", a u svim nasim demarsima upucenim vlastima, kao i u mojim javnim nastupima, kontinuirano se naglasava obaveza Hrvatske da omoguci povratak izbeglica. Taj problem obuhvacen je Erdutskim sporazumom, on se isto tako nalazi i u principima Dejtonskog sporazuma. Letos je drzavna tajnica Medlin Olbrajt otisla u Kostajnicu, za vreme poznatih incidenata, da bi naglasila da se Srbima mora omoguciti siguran povrat ak i zivot u sigurnosti. Rezultat toga je obecanje predsednika Tudjmana dato ambasadoru Ricardsonu na Brijunima da ce ispostovati sve te zahteve. Isto tako, nedavno je Ustavni sud ukinio problematicn e odredbe Zakona o privremenom oduzimanju imovine. I dalje insistiramo na proceduri povratka koja mora biti jasna, tako da bi svaki pojedinac mogao u hrvatskoj ambasadi u Beogradu mogao dobiti potreb ne dokumente za povratak. Svakako, ja smatram da je to najvaznije pitanje u Hrvatskoj.

Sto se tice mog sireg utiska, optimistican sam kada je u pitanju buducnost Hrvatske. Izasla je iz rata, teritorij joj je neokrnjen, razumno dobro suradjuje sa misijom UNTAES-a koja se blizi svome kra ju, i ako moze napraviti demokratske korake po pitanju povratka, kao i resiti problem nedostatka slobode medija, mislim da bi se Hrvatska brzo mogla popeti na listu zemalja kandidata za ulazak u NATO i Evropsku uniju. Trenutno, Hrvatska zanje plodove svoje kooperativnosti s medjunarodnom zajednicom i Tribunalom u Hagu. Taj cin i Tudjmanovo opredeljenje da omoguci povratak dovele su do toga da SA D i njene saveznice podignu sankcije koje su bile postavljene na medjunarodne zajmove. Moja osnovna poruka je da se isti napredak moze postici i u Srbiji i Crnoj Gori, koje imaju tek jednu cetvrtinu nacionalnog dohotka po glavi stanovnika koji je dostigla Hrvatska. Za to je potrebna puna suradnja oko provedbe Dejtonskog sporazuma i isporuka svih osumnjicenih za ratne zlocine u Hag, demokratsko r esenje pitanja Kosova unutar teritorijalnog integriteta Jugoslavije, i naravno puna demokratizacija zivota.

To su opstepoznati stavovi i nastojanja. No, kada je u pitanju povratak izbeglica i dalje postoje velike opstrukcije, povratnici nailaze na nepremostive teskoce. Sta se kani uciniti na afirmaciji zah teva oko povratka?

- Slazem se da postoje ozbiljna pitanja koja tek treba resiti. Mora se, prvo, utvrditi jasna procedura povratka koja ne bi smela trajati duze od mesec dana. Nema razloga niti isprike da to traje duze . Time treba obuhvatiti i proceduru povratka imovine. Zahvaljujuci pritiscima SAD i saveznika vec je doslo do pozitivnih promena na tom planu. Praticemo tu proceduru i uvideti koliko ce ona uistinu b iti delotvorna. Zatim, tu je i pitanje pomoci pri obnovi. Postoje fondovi za pomoc Hrvatima cija je imovina unistena od JNA i paramilitarnih snaga iz Krajine, ali i hrvatski Srbi trebali bi imati ist i tretman pri pomoci oko obnove.

Postoje i drugi "sitni" problemi. Povratnici, nakon sto ispune sve uslove i "prodju" predvidjenu proceduru, nakon tog i dalje moraju ici na tzv. informativne razgovore u policijske stanice, sto ih uz nemirava i zastrasuje.

- Razumem i tu vrstu problema. Oni nastaju iz dva razloga. Kod lokalnih funkcionera i policije postoji otpor prema povratku, do cega dolazi zbog nefunkcioniranja i nepostivanja hijerarhije vlasti. No , ponekad je to legitimno, zato sto policija mora znati da se neko vratio kako bi mu omogucila punu zastitu. U Hrvatskoj postoje jasni ostaci komunizma i birokratije, ali srz problema lezi u snaznim osecajima koje ljudi imaju o ratu i krivom nacinu na koji se pripisuje kolektivna krivica Srbima. To, medjutim, nije problem koji medjunarodna zajednica moze resiti carobnim stapicem, to zahteva proc es reobrazovanja, reedukacije povezan sa demokratizacijom zemlje. Ljudi moraju shvatiti da je kolektivna krivica komunisticki princip kojem nema mesta u suvremenoj demokraciji. To je proces koji mora povesti sama Vlada i uciniti na tom planu puno vise, ali taj problem nije lako resiti. S druge strane, na primer, Srbi kada se vrate u Hrvatsku moraju pokazati snagu i sposobnost da odbrane svoja pr ava. Oni ne smiju imati nerealna ocekivanja. Da je zemlja savrsena, ne bi nikada ni otisli iz nje. Postoji jos jedan problem. Hrvatska je Vlada namerno smestila bosanske Hrvate u kuce Srba, sto uopst e nije bilo potrebno. Ustanovio sam da tamo gde se moze vratiti originalan prijasnji sastav stanovnika, bez obzira o kojoj se etnickoj skupini radi, to moze profunkcionisati.

Bilo je i boljih prilika da se ljudi, etnicke skupine ili manjine, izbore za svoja prava. Plan Z-4 kada su u pitanju Srbi u Hrvatskoj. U javnosti je poznato da ste ulozili dosta truda u izradi toga d okumenta i razresenju problema bez vecih posledica. Nazalost, taj pokusaj nije uspeo. Mozete li objasniti zbog cega?

- Stvarnost je nalagala da se resenje moze naci samo unutar granica Republike Hrvatske. Niko, cak ni Srbija, nije priznala Republiku Srpsku Krajinu, dakle, nezavisna drzava nije bila niti pozeljna ni moguca. Pokusali smo uslisati legalne probleme srpske vecine u Krajini, omoguciti im da ovladaju svojim poslovima i uspostave normalan, bezbedan zivot. Tridesetog januara '95. godine predstavili smo Plan predsedniku Tudjmanu, njemu se Plan nije svideo. Izneo je svoje primedbe veoma jasno, ali je pristao da se o tome pregovara. To je sve sto smo od njega i trazili. Milan Martic je pred kompletni m srpskim rukovodstvom u Kninu odbio i dotaknuti taj Plan. Ponasao se kao dete. Sto je on mislio? Da ce SAD sa 250 miliona i Evropa sa 350 miliona stanovnika trositi svu energiju na resavanje problem a 180 hiljada ljudi na tom malom teritoriju. Bila je to velika sansa, a idioti su to odbili i dotaknuti. Naravno, Martica goni haski Tribunal, ali trebali bi mu suditi ljudi koje je on izdao. Krajina se nije mogla vojnicki odbraniti, niko joj u tome nije zeleo pomoci, a to se videlo vec nakon prve vojnicke operacije.

Martic je izjavio da je plan odbijen po naredbi Milosevica. Da li je taj dokumenat predocen u Beogradu i da li ste iskoristili sva raspoloziva sredstva da sprecite vojnu akciju protiv Srba u Krajini?

- Imali smo instrukciju da plan urucimo predsedniku Milosevicu, no on je odbio da nas primi. Martic je tada rekao istinu, a to se vidi i iz ovog Milosevicevog gesta. Ne mogu to objasniti, znam samo d a su Srbi iz Krajine zbog toga postali velike zrtve. Vojne akcije donele su tragediju i strasnu nesrecu.

Cilj SAD je bio da kriza u bivsoj Jugoslaviji zavrsi na odredjenim principima kao sto su teritorijalni integritet drzava naslednica, postivanje ljudskih prava, bez favorizovanja bilo koje strane. Naj vise smo se suprotstavljali mrskoj doktrini etnickog ciscenja. Najmanje smo zeleli etnicki cistu Hrvatsku, i zato toliko insistiramo na pravu Srba da se vrate svojim kucama.

Ali u ljeto '95. godine nije bilo izbora. U julu je Mladic osvojio Srebrenicu i pobio cetvrtinu stanovnistva, pa Zepu, a zatim je snage usmerio na Bihac. U napadu na Bihac suradjivao je i Milan Marti c. Da je Bihac pao to bi bila strateska katastrofa za Hrvatsku. Doslo bi do stvaranja jedinstvene srpske zajednice od Jadranskog mora do bosanskog koridora, a bili smo uvereni da bi doslo do novog ve likog izbeglickog talasa i masakra civilnog stanovnistva. Hrvatska je iskoristila povoljan trenutak da pitanje Krajine resi vojnim putem. Nismo podrzali njihovu vojnu akciju, ali nismo je ni prekinul i jer je alternativa bio pad Bihaca. Kada je Milan Martic sa svojim snagama presao medjunarodnu granicu potpisao je svoju poternicu, odnosno poternicu za srpskim narodom u Krajini.

Kakve su sanse da Erdutski sporazum, oko koga ste takodje veoma aktivni, u konacnici potpuno uspe i donese dobre rezultate? S priblizavanjem isteka mandata misije UNTAES pojacavaju se incidenti, s ob zirom na to moze li se predvideti kakva ce situacija u regiji nastati nakon 15. januara iduce godine?

- Samo da ponovim: cilj Erdutskog sporazuma je bio reintegracija teritorija na nacin da srpsko stanovnistvo moze ostati i to kao puni i ravnopravni gradjani Hrvatske, a da se Hrvati i ostali koji su protjerani mogu normalno vratiti svojim kucama. Taj cilj se polako postize. Vecina Srba dobila je hrvatske dokumente, na izborima formirali su svoju vlast u otprilike polovini opstina, policija je na cionalno izmesana, postoje posebne odredbe za srpsko obrazovanje, integrisano je zdravstvo, doslo je do velikog napretka. Ukratko, mirovni je sporazum doveo do ponovnog stvaranja multietnicke zajedni ce, kao sto je bilo i predvidjeno. Mislim da ce tako ostati i nakon 15. januara. Mislim da je hrvatska vlada iskrena u svojoj nameri da to uspije, jedan deo funkcionera je tome iskreno odan, a drugi deo shvaca da je to prakticno pitanje od velike vaznosti za pristupanje Hrvatske Zapadu. Ipak, posle petnaestog, stvari tamo nece biti idealne za Srbe, ali mislim da ce biti dovoljno dobro da oni mog u nastaviti da tamo zive, i mislim da ce gotovo svi tamo i ostati.

Strah od hrvatske vlasti je i dalje preovladjujuci osecaj medju Srbima. S druge strane, strahuju i Hrvati i nerado se vracaju svojim kucama. Gledajuci iz tog ugla, cini se da ima dosta razloga za dal jnje snazno prisustvo medjunarodne zajednice u regiji, mozda u okviru novog mandata?

- Mandat UNTAES-a definitivno ce zavrsiti 15. januara i u tom ce trenutku doci do pune kontrole podrucja od hrvatske vlasti. Veca medjunarodna prisutnost ce ostati u obliku OESS. Proces se u jednom t renutku mora zavrsiti.

U toku je normalizacija odnosa izmedju Srba i Hrvata, izmedju Republike Hrvatske i SR Jugoslavije. Kako ocenjujete postignute rezultate i koje su glavne prepreke konacnom razresenju problema?

- Mislim da dobro napreduje, moglo bi ici i brze, bilo bi bolje kada bi bile uspostavljene jace prometne i druge veze. Glavni problem je pitanje sukcesije i razresenje vlasnickih prava i imovine. To su opstevazeca pitanja za normalizaciju zivota i nadam se da ce uslediti izvesni napredak na tom planu.