Dva oprecna potencijala: integracioni i dezintegracioni

Zajednicke institucije ne funkcionisu, barijere izmedju entiteta su skoro netaknute, nema slobodne cirkulacije dobara, usluga, kapitala i ljudi, jednostavno receno - zivotni krvotok zemlje kao celine nije proradio i ne cini se da ce se to u skorije vreme ostvariti

Pise: Ljubivoje Acimovic

Dejtonski sporazum je pre dve godine od mnogih, na raznim stranama, docekan "na noz", ali mu se sam narod u Bosni i Hercegovini, o cijoj se sudbini pre svega radilo, mahom priklonio s gorucom zeljom i tinjajucom nadom da ce se njime mozda ipak konacno zaustaviti rat i vratiti zivot u tu napacenu zemlju. Razlicito reagovanje na ovaj sporazum bilo je razumljivo s obzirom na razliciti polozaj i ude o u bosansko-hercegovackom ratu svih onih kojih se on neposredno, ili posredno ticao. Raspon tih razlika je izuzetno veliki: od vinovnika rata do njegovih nevoljnih sudionika; od onih kojima je doneo vlast i korist, do onih koje je lisio svega sem golog zivota; od onih koji su ga sa strane navijacki pratili, do onih koji su bili u njegovom grotlu i krvavo ga platili.

Ali to razlicito vidjenje i vrednovanje ovog sporazuma bilo je posledica i samog njegovog karaktera - njegove dvojakosti: u svom vojnom delu on je bio nesporan u tome da vodi neposrednom zaustavljanj u rata, ali je u civilno-politickom delu nosio u sebi neizvesnost u pogledu buducnosti Bosne i Hercegovine. Zbog toga se u vreme njegovog zakljucenja i govorilo o Bosni i Hercegovini na dejtonskom ra skrscu. Naime, resenje koje je u njemu sadrzano o buducem ustrojstvu Bosne i Hercegovine, kao i u pogledu puta do njegovog ostvarenja, bilo je ambivalentno: uprkos njegovom nedvosmislenom ciljnom opr edeljenju, on je objektivno omogucavao razvoj na ovom prostoru u dva razlicita, zapravo suprotna pravca: jedan, eksplicitno proklamovani, ka obnovi i ocuvanju celovite Bosne i Hercegovine, a drugi ka njenom definitivnom raspadu. Ovaj sporazum u tom pogledu sadrzi u stvari dva oprecna potencijala: integracioni i dezintegracioni. Radi se o tome da je u uslovima dalje nepodnosljivosti tog stravicno g rata na tlu Evrope, medjunarodna zajednica, zastupljena kontakt grupom na celu sa SAD kao kljucnim akterom, optirala za pragmaticno resenje, koje najefikasnije vodi okoncanju rata. Stoga Dejtonski sporazum sadrzi resenje zasnovano na zatecenom, tj. ratom stvorenom stanju, koje predstavlja najkraci put do mira, ali i najduzi - i ne sasvim izvestan - put do obnovljene celovite Bosne i Hercegovin e. To je prakticno znacilo etnicki "preuredjen" i izdeljen bosansko-hercegovacki prostor kao polazni osnov za dalju politicko-pravnu izgradnju zemlje. U interesu sto brzeg okoncanja rata pribeglo se kompromisima izmedju principijelnog i pragmaticnog, pravnog i politickog, trenutno nuznog i dugorocno pozeljnog.

Osnovni cinioci integracionog potencijala Dejtonskog sporazuma su pre svega potrvdjivanje medjunarodnopravnog subjektiviteta celovite Bosne i Hercegovine i shodno tome dodeljivanje njoj u nadleznost vodjenje spoljne politike, spoljne trgovine, carinske i monetarne politike, kao i garantovanje slobode kretanja ljudi i dobara i omogucavanje izbeglicama bezbednog povratka u svoj zavicaj. S druge st rane, pak, dezintegracioni potencijal je sadrzan u tome sto je prakticno sva drzavna vlast skoncentrisana u tzv. entitetima Bosne i Hercegovine: vojska, policija, sudstvo, zakonodavstvo (osim minimal nog koje se tice savezne drzave) i administracija; pored toga, entitetima je data i mogucnost uspostavljanja "posebnih paralelnih odnosa sa susednim drzavama", kao i da pod odredjenim uslovima i oni uzmu ucesca u medjunarodnim aktivnostima. Ovaj drugi, dezintegracioni potencijal ima ocigledno to preimucstvo sto je utemeljen na de facto postojecem stanju, dok efektivnost onog integracionog zavisi gotovo iskljucivo od politicke volje i resenosti medjunarodne zajednice da istraje u svom opredeljenju za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.

Period od dve godine implementacije Dejtonskog sporazuma nesumnjivo pruza mogucnost da se sagleda i oceni kako sveukupni rezultat, tako i osnovni pravac razvoja - pravac kojim je krenula Bosna i Herc egovina sa pomenutog "dejtonskog raskrsca".

Pre svega treba konstatovati da se medjunarodna zajednica, preko vrlo sirokog kruga aktera (kako vlada jednog broja drzava, na prvom mestu SAD, ostalih clanica kontakt grupe i Evropske unije, tako i mnogih medjunarodnih vladinih i nevladinih organizacija) veoma mnogo, bez presedana, angazovala i ulozila ozbiljne napore i znatna sredstva u realizaciju Dejtonskog sporazuma i postizanje njime dekla risanih ciljeva. Zahvaljujuci tome postignuti su za ove dve godine odredjeni rezultati, ali vrlo neujednaceni u pojedinim domenima.

Na vojnom planu je nesumnjivo najvise ostvareno: od obustave neprijateljstava, povlacenja vojske u kasarne i teskog naoruzanja u depoe, preko mera za jacanje poverenja, do mera kontrole naoruzanja, t j. uravnotezenog smanjenja naoruzanja u Bosni i Hercegovini, SR Jugoslaviji i Republici Hrvatskoj. Na polju obnove infrastrukture i privrednog oporavka zemlje postignuto je znatno manje, narocito kad a se radi o ozivljavanju privrede, posebno u Republici Srpskoj. Medjutim, najmanji napredak je - uprkos velikom angazovanju medjunarodne zajednice - na planu obnove jedinstvene Bosne i Hercegovine, kao osnovnog dugorocnog cilja Dejtonskog sporazuma. Doduse, sprovedeni su parlamentarni (na oba nivoa), predsednicki i lokalni izbori i konstituisani zajednicki organi savezne drzave, ali celovita, o dnosno jedinstvena Bosna i Hercegovina ne samo sto nije ozivotvorena, vec se na tome putu u sustini nije uopste ozbiljno zakoracilo napred: zajednicke institucije ne funkcionisu, barijere izmedju ent iteta su skoro netaknute, nema slobodne cirkulacije dobara, usluga, kapitala i ljudi, jednostavno receno zivotni krvotok zemlje kao celine nije proradio i ne cini se da ce se to u skorije vreme ostva riti.

Osim toga, nije se odmaklo od pocetka ni u resavanju goruceg ljudskog i politickog problema povratka izbeglica u zavicaj i svoje domove. U vezi sa gonjenjem i kaznjavanjem ratnih zlocinaca i saradnjo m sa haskim Tribunalom takodje je vrlo malo ucinjeno, s tim sto sa srpske strane - kako Pala, tako i Beograda - nema ni pomaka u tom pogledu. Isto tako ni pojedini specificni problemi, kao sto su oni u vezi sa razgranicenjem u predelu Brckog i objedinjavanjem etnicki podeljenog Mostara nisu znacajnije priblizeni svom resenju.

Svodeci ovaj lapidarno naznacen bilans dvogodisnje primene Dejtonskog sporazuma - ne potcenjujuci, ma koliko skromne, ali ipak dragocene pocetne rezultate i uvazavajuci trud i doprinos medjunarodne z ajednice - mora se ipak konstatovati da sveukupni ucinak nije ohrabrujuci.

Osnovna zabrinjavajca cinjenica je odsustvo stvarnog napretka na putu ka ozivotvorenju jedinstvene Bosne i Hercegovine. Jer, pored zaustavljanja rata i konsolidovanja mira, to je zapravo sustina i sm isao Dejtonskog sporazuma. A to je i "biti ili ne biti" za stvar mira i stabilnosti u ovom delu Evrope.

Koreni teskoca na ovom putu su visestruki, a pre svega su u tome sto dejtonsko resenje obnove jedinstvene Bosne i Hercegovine ima za polaznu osnovu ratom stvoreno stanje, to jest "ognjem i macem" i e tnickim ciscenjem isparcelisan bosansko-hercegovacki prostor i podeljen na tri etnicke zajednice, a formalno konstituisan u dva tzv. eniteta; drugo, zato sto one iste politicke snage i isti ljudi koj i su poveli i vodili rat upravo da bi razbili Bosnu i Hercegovinu i domogli se vlasti i dalje upravljaju zaposednutim delovima zemlje i od njih zapravo zavisi ostvarenje Dejtonskog sporazuma i posebn o ujedinjenje Bosne i Hercegovine; trece je to sto i dalje dominira klima ekstremnog nacionalizma i medjusobne etnicke iskljucivosti, koju, jos uvek nejake, tek u nastajanju gradjansko-demokratske sn age i medjunarodna zajednica nisu uspeli da suzbiju; cetvrto, sve duzim protekom vremena sve vise deluje inercija i besperspektivnost njene kolotecine; i najzad, znacajna negativna okolnost je to sto se napori za reintegraciju Bosne i Hercegovine podrivaju i opstrukcijom spolja, iz susednih zemalja - Hrvatske i Jugoslavije, ukljucujuci tu i njihovo ekstenzivno tumacenje odredbe clana IV (tacka 2 ) Ustava Bosne i Hercegovine (Aneks 4. Dejtonskog sporazuma) o specificnim paralelnim odnosima entiteta sa susednim drzavama, na nacin kojim se flagrantno negira suverenitet i teritorijalni integrite t Bosne i Hercegovine.

Osim ovoga treba ukazati i na okolnost da medjunarodna zajednica nije uspela da svoju komunikaciju sa Bosnom i Hercegovinom ostvaruje prevashodno preko saveznih organa, vec se, silom prilika, i dalje priklanja praksi da probleme resava na odvojenim kolosecima, neposredno sa entitetima. Ova praksa ide u prilog ne samo afirmaciji kvazidrzavnosti entiteta, vec posebno demantuje jedan od osnovnih at ributa Bosne i Hercegovine kao medjunarodnopravnog subjekta - zastupanje drzave kao celine i vodjenje njene spoljne politike. Bilo bi dobro kada bi predstavnici medjunarodne zajednice i medjunarodnih institucija nastojali i uspeli da postepeno suzavaju komunikaciju neposredno sa entitetima i sve vise prosiruju opstenje i resavanje problema implementacije Dejtonskog sporazuma na zajednickom, save znom nivou.

Inace, sto se tice dosadasnje i buduce uloge medjunarodne zajednice u implementaciji Dejtonskog sporazuma, nema potrebe da se posebno ukazuje na njen izuzetan znacaj: bez njenog aktivnog udela ne bi bilo ni Dejtonskog sporazuma, ni mira, ni rezultata u ostvarenju dogovorenog u Dejtonu. Ako se, s tim u vezi, danas i ne moze sa izvesnoscu predvideti da li ce se uspeti u obnovi jedinstvene Bosne i Hercegovine, sa sigurnoscu se moze reci da je i dalje apsolutno neophodan patronat medjunarodne zajednice nad ovim prostorom, ukljucujuci i prisustvo medjunarodnih vojnih snaga - sve dok se ne ostvar i koliko-toliko stabilno resenje.

Dejtonski sporazum je ne samo veoma slozen medjunarodni ugovor (to je zapravo set ugovornih akata, koji pored osnovnog Opsteg okvirnog sporazuma, ima i 12 obimnih priloga i 28 raznih pratecih akata), vec i ugovor dalekoseznog dometa; on je sklopljen radi zakljucenja mira u Bosni i Hercegovini, ali u stvari regulise citav splet odnosa na prostoru bivse Jugoslavije (sve do kontrole, odnosno smanje nja naoruzanja u regionu), pre svega izmedju SR Jugoslavije, Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine, koje su u stvari glavne njegove ugovorne strane, sto znaci i glavni nosioci ugovornih obaveza.

S ovim u vezi valja ukazati na narocito dva vida iskrivljavanja slike o mestu i ulozi Jugoslavije u sistemu Dejtonskog sporazuma i njegovoj primeni. Jugoslavija se od strane njenih zvanicnika i zvani cnih glasnogovornika u javnosti predstavlja kao strana koja cini usluge i pomaze stranama involviranim u ovaj dejtonski aranzman, kao i medjunarodnoj zajednici, a ne kao jedna od ugovornih, a time i istovremeno zainteresovanih i odgovornih strana. Njoj se, istini za volju, medjunarodna zajednica ne obraca za pomoc i dobre usluge, vec sa zahtevima da ispuni svoje u Dejtonu preuzete obaveze. Isto tako se u svim zvanicnim i poluzvanicnim izjavama naglasava njeno dosledno sprovodjenje u zivot svih obaveza iz Dejtonskog sporazuma, sto tesko moze da izdrzi iole ozbiljniju proveru. U stvari, Jugos lavija u mnogo cemu odstupa od slova i duga Dejtonskog sporazuma, bilo necinjenjem onoga na sta se obavezala, bilo cinjenjem protivno preuzetim obavezama. Lista ovih primera nije tako mala.

Pre svega, SR Jugoslavija se nikada i nigde nije preko svojih zvanicnika izricito i decidirano izjasnila u prilog obnavljanja jedinstvene Bosne i Hercegovine, a jos manje dosledno zalozila za ostvare nje tog glavnog cilja i zadatka Dejtonskog sporazuma. Stavise, dosta toga je Jugoslavija cinila upravo u suprotnom smeru - u prilog jacanja entitetske podele Bosne i Hercegovine i etnicki homogene Re publike Srpske. U tom pogledu se narocito isticu sledeci momenti: zakljucivanje vec pomenutog ugovora o specijalnim paralelnim odnosima sa Republikom Srpskom, koji bitno narusava suverenitet i terito rijalni integritet Republike Bosne i Hercegovine; usmeravanje izbeglica sa boravistem u Srbiji da na minulim bosansko-hercegovackim izborima glasaju u Republici Srpskoj, bez obzira iz koga su dela Bo sne i Hercegovine; usmeravanje izbeglica da se vracaju u Republiku Srpsku, a ne i u Federaciju Bosne i Hercegovine iako zavicajno poticu iz tih krajeva; odlaganje uspostavljanja diplomatskih odnosa s a Bosnom i Hercegovinom; odsustvo saradnje u ekonomskoj i drugim oblastima i ograncavanje ovih odnosa samo na Republiku Srpsku; zastoj u obnovi saobracaja i komunikacija sa Bosnom i Hercegovinom, itd .

Posebno treba pomenuti oglusavanje o obavezu saradnje sa Haskim tribunalom za ratne zlocine pocinjene na tlu bivse Jugoslavije, koja predstavlja jedan od bitnih uslova za ukljucivanje SR Jugoslavije u medjunarodnu zajednicu, na kojem pre svega insistiraju SAD, kao i Evropska unija i OEBS. Neodgovorna je, a i neozbiljna, nedavna izjava saveznog resornog ministra, koji je inace i bio u Dejtonu na pregovorima, da u Dejtonskom sporazumu nema ni pomena o ovom sudu - kako on rece "nema ni H od Haskog tribunala", jer, puka istina je da se ovaj tribunal izricito pominje u clanu X priloga 1-A Dejton skog sporazuma (doduse, ne pod kolokvijalnim nazivom "Haski", vec "Medjunarodni tribunal za bivsu Jugoslaviji"), a u clanu IX Opsteg okvirnog sporazuma, ciji je jedan od tri popisnika SR Jugoslavija, govori se o obavezi ovih drzava da saradjuju u gonjenju i kaznjavanju ratnih zlocina, sto pre svega znaci sa Haskim tribunalom. Isto tako je neshvatljiva izjava (prema "Nasoj Borbi" od 20. novembra ove godine) jednog od nasih vodecih opozicionih politicara da su Dejtonski sporazum revidirali sami njegovi tvorci cim je usvojen, jer je navodno "vec prvog dana ubacen Haski sud, termin 'spoljni zid sankcija', kao i pitanje Kosova". Vec je receno da je notorna cinjenica da su u Dejtonski sporazum ukljucene (a ne naknadno ubacene) odredbe o Haskom tribunalu, a sto se tzv. spoljnog zida sankcija tice, on apsolutno ne figurira u Dejtonskom sporazumu, vec je pod tim nazivom formulisan odgovarajuci politicki stav vlade SAD, koji je jos prilikom samog zakljucenja sporazuma u Dejtonu saopsten uce snicima i unet u americki rezime sadrzaja dejtonskog dokumenta, koji je izradio i cirkulisao Stejt dipartment istoga dana, 22. novembra 1995. Kasnije ce to biti uneto i u americke relevantne zakonoda vne akte. Pitanje nasih obaveza prema haskom Tribunalu na osnovu Dejtonskog sporazuma isuvise je ozbiljna stvar da bi se ovako proizvoljno i neozbiljno tretiralo!

Prema svemu recenom, razloga za zadovoljstvo dvogodisnjom primenom Dejtonskog sporazuma nema, ali utoliko vise ima potrebe da se uloze napori za njegovo znatno doslednije i efikasnije sprovodjenje u zivot.

Jugoslaviji ne sme biti svejedno kojim putem se krece dejtonska Bosna i Hercegovina - putem svog opstanka ili nestanka. Uz to, mora se smoci snage i reci istina i sebi i drugima da pravo resenje nije ni u samostalnoj Republici Srpskoj, ni u njenom pripajanju Jugoslaviji, vec u reintegrisanoj, vekovima zajednickoj Bosni i Hercegovini. Do toga je put nesumnjivo tezak i dug, ali jedini pravi.

Dejtonski sporazum je u stvari temeljni akt uspostavljanja mira i otvaranja procesa normalizacije odnosa i stabilizacije na prostoru bivse Jugoslavije i sire u regionu jugoistoka Evrope, te bi stoga on, u odredjenom smislu, morao da predstavlja polaznu osnovu spoljnopoliticke strategije SR Jugoslavije. Uspesna i njegovom osnovnom cilju dosledna realizacija Dejtonskog sporazuma od vitalnog je zna caja za Jugoslaviju. Njen prodor u svet kao i medjunarodni ugled i kredibilitet bitno zavise od njenog odnosa prema obavezama iz ovog sporazuma i doprinosa njegovoj realizaciji.