Pismo iz Beograda

Jesen se premece u zimu, pocinje sezona slavlja. Uobicajenim gradjansko-paganskim obredima dodata je nova porcija obletnica, kolektivnih secanja na proslu zimu, toplu zimu. Nije se jos okoncao ni kal endarski, ni prirodni ciklus, prvi je mraz tek ovlas poskropio asfalt, a vec je na delu rad nostalgije za lanjskim snegovima.

Jer: bilo je bolje, prosle smo godine u ovo vreme, bas ovih dana, ziveli odlicno, bas se secam, to jest, ne secam se, ja sam onda bio odsutan, ali su mi pricali, posle sam se i sam uverio, bas je bil o dobro, eh, kad bi opet. Opetovani "zal za mlados'" kao dnevna doza narkotika za zivot u perfektu, jer je uvek bolje ono sto bese, nego sto jeste, a sve u ime onog sto ce biti: zivelo juce, juce je bilo bolje, ne kao ovo danas, danas je sasvim bezveze. Historicizam je osedlao svog mustanga i tutnji teskim galopom tlom mutnog secanja na bolju proslost i srecni zivot.

"Bila mi je jedna topla zima/ Bila mi je sve sto srce ima/Bila mi je, ali vise nije/Prijatelju stari, pozdravi je" - tako se peva o jucerasnjici, makartnijevski, sejopiticevski, mitketovski, miroslav ilicevski, s verom u juce, jer juce sve nevolje behu daleko, a sada su ovde da ostanu - "oh, I believe in dzesterdadz".

Stoga, hajde da se slavi to juce, neka to postane tradicionalno, tradicionalna prva godisnjica, ustanovimo predanje, proizvedimo malo brze istorije, povest s nogu, povest sa pravog rostilja na ugalj, povest za poneti, kucna dostava povesti, stavite povest u mikrotalasnu pecnicu i eto lakog i brzog obroka, omot nemojte baciti, moze vam doneti nagradu. Ipak, ne treba zaboraviti svecarski karakter povesti, to nije historia, to je nasa povest, puna bola i prkosa, patnje i zrtve, ali nasa. Toliki poderani djonovi, tolike neprelezane kijavice, toliko toga, a vidi ovo sada, zar smo se zato smrzava li. Dostojanstveno i sa ukusom obelezimo te datume, svecano i radno u isti mah, setimo se samo kako je bilo lepo. Nije se taj plamicak ugasio, ne, ne padajte u defetizam, samo je energija promenila o blik, molim vas - nema mesta razocaranju, uostalom, znali ste da je to samo jedna faza, sada je druga, tako to mora, tako to ide, jos cemo se mi ogledati, nista nije gotovo. Vazno je samo dostojno pr oslaviti obletnicu, da se zna, da se ne zaboravi, jer to je ostavstina za buducnost, to je taj fundament na kojem se ima graditi buduca sreca, neka je slava i hvala, amen, dixi, vivat.

Tako smo eto ustanovili istoriju buducnosti: kretanje od jedne nostalgijske tacke do druge, zivot u proslosti sa obecanjem boljeg sutra. Jednostavan recept za vecitu mladost - izbegavanje svakog prez enta, jer sta je danas, kad danas jesi, sutra nisi, pusti danas, drzi se za juce, merkaj sutra, cuti i cekaj. Jednom ce se nesto desiti, sigurno hoce, nekad, nekome.