Intervju: Mira Banjac

Smeh je za mene vise od katarze, to je najvise ono zbog cega vredi stajati na sceni. Mislim da je publiku lako naterati da place, ali naterati nekoliko stotina ljudi da otvore svoju radost je majstor stvo. U komediji moras da uzivas, od nje se ne mozes distancirati kao od tragedije

Zaga Radovic

Mira Banjac je zamalo pedeset godina u pozoristu ako se za pocetak racuna uloga Dorine u "Tartifu" 1950. u Sremskoj Mitrovici. Ove sezone igra na cetiri scene, u "Korespodenciji" Ateljea 212, "Groblj anskoj" Zvezdara teatra, u predstavama "Maratonci trce pocasni krug" i "Opasne veze" Srpskog narodnog pozorista i u "Silama u vazduhu" Pozorista mladih u Novom Sadu.

U medjuvremenu, za ovih pedeset godina, "lepo nije postalo lepse ali je ruzno postalo ruznije". Mira Banjac se i dalje nicega ne boji sem onog sto se "iza brda valja". Poslednji put je bila srecna ne davno, kad je kupila prvi bicikl u zivotu.

Da li ste umorni?

- Nimalo. Pred svaku predstavu jos uvek osecam knedlu u grlu i tihu jezu u stomaku, ali kad skidam sminku sve cesce pomislim: sta ja radim sve ove godine?

Da li ste proverili Joneska? Da li je u pravu da je od svih mogucih svetova pozoriste jedino u kojem je sve dozvoljeno?

- Po meni je pozoriste suprotno od toga, svet nuznosti. Sloboda u tom svetu podrazumeva da se udje u tudji zivot, ali sopstveni zivot mora biti strogo disciplinovan. Ne znam, u stvari, da li je pozor iste sloboda ili stalno iskusavanje slobode. Zavodjenje i obmana istovremeno. Ja se u tom svetu, kako god ga nazvala, osecam kao vecni sluga. Sve vreme branis nekog drugog u sebi zbog koga si i sam u grozen. Tesko je sluziti pozoristu. Pozoriste je, valjda, jedina umetnost u kojoj se, kad si sve dao svoje, jos i klanjas na kraju.

Od kojih ste Vi glumaca? Mira Stupica kaze za Mariju Crnobori da je do kraja posvecena glumi, da nijedan post nije preskocila, nijednu molitvu propustila i da ona, Mira, nije od tih...

- Nisam ni ja. Nisam egzaktna kao Marija iz neke druge, zagrebacke skole, sa stalnom malo "podignutim" stilom glume. Mira je, ako je trebalo, bila boginja improvizacije. I ja sam se kitila raznim dji ndjuvama umesto bisera. Obozavam da smiram i uvek se pribojavam da ne posrnem u njoj do kraja.

Milivoj Zivanovic je govorio da je, od hiljadu likova koje je tumacio, odigrao jedva cetiri uloge. Kakva je Vasa unutrasnja algebra?

- Milivoj Zivanovic je od one vrste glumaca kod koje radi spiroheta. Ono za sta bi drugi glumac morao da sedne pa da misli i domisli, kod njega je uradila na cudesni nacin biologija. Spiroheta, djavo nek je nosi, obavi kod nekih to tacno i precizno, kao na kompjuteru. Kod mene nije ni to slucaj, zato sam igrala mnogo i svasta. I volim sto je tako. U stotinu mojih uloga postoje mozda samo dve sce ne koje su do daske moje. Jedna je Vitkacijeva "Majka" u reziji Mire Trailovic. Igram zenu koja je mimo svega sto je u mom iskustvu i mojim emocijama. Rec je o incestu. Prebroditi tu prazninu u svest i je bio veliki zadatak. Odigrala sam je iz materice takoreci. Druga "moja" scena je minijatura o kojoj je Vava Hristic - hvala mu - napisao panagirik. U pitanju je Bulgakov u jedinoj pozorisnoj rezi ji Aleksandra Sase Petrovica. Taj lik zivi na sceni samo tri, cetiri minuta. Udje u nju kao jedna i izadje iz nje kao druga licnost. Okruni se u njoj od jedrine do rusevine. A najteza uloga? Gluvone ma "Dzoni Belinda" davno u Banjaluci.

Ako se tragicno bavi nasim morama a komicno odbranom od njih, Vi ste se svih ovih godina, uglavnom, branili?

- Smeh je za mene vise od katarze, to je najvise ono zbog cega vredi stajati na sceni. Mislim da je publiku lako naterati da place, ali naterati nekoliko stotina ljudi da otvore svoju radost je majst orstvo. U komediji moras da uzivas, od nje se ne mozes distancirati kao od tragedije. Tragicni lik mozes da nosis na tacni. Volim sto komedija, za razliku od tragedije, ima aktuelnu kopcu sa vremenim a u kojima je smesna. Smeh, za razliku od tuge, moze da zamre. Kada sam prvi put gledala "Mrescenje sarana" Ace Popovica, grcala sam od smeha. U predstavi Egona Savina smeh je zadavljen, vreme ga izo blicilo, kao kad se siroki osmeh na licu suzi zbog kvarnih zuba i postane grimasa.

U kojoj se fazi uloge najbolje osecate? Da li dok "cekate spirohetu", trazite lik u sebi, kad izadjete na scenu ili kad odete s nje?

- Za mene je najlepse trazenje lika, otvaranje. Samo je to neponovljivo i samo dotle je uloga vasa. Posle je predajete drugima. Mene je moj profesor Rakitin naucio da je to najdragocenija faza glume i ja tu tajnu prenosim drugima. U toj fazi su dragocene i zablude. Dogodi mi se da dodjem do premijere i suocim se sa zidom pred koji sam dovedena. Jedno je ispunjavati rediteljev nalog, drugo je pom iriti lik u sebi. U mom slucaju, moja glava mora telefonirati mojim emocijama. Inace, gluma se sastoji od trenutka. Za mene je to trenutak kad sam na nebu.

Glumac guli sopstvenu kozu u ime tudjeg zivota. Koliko je u tome vazan partner, da li je "kolektivna igra" samo predrasuda kritike?

- Partner ume cesto vise da izneveri nego podrzi. Moze i da vas isprovocira za sjajnu igru i da vas unisti na sceni. Ali tu su izdaje i casti druge vrste. Moze ansambl da vas zavede na pogresan put i li ostavi na cedilu. Ja sam Zorana Radmilovica znala u dusu i intuitivno predvidjala njegove improvizacije. Nikada me nije neprijatno iznenadio. Bata Stojkovic, naprimer, koji je fantastican glumac, ume da iznenadi u tome i da bude veoma neprijatan i nepredvidiv partner, ali se daje do kraja i lepo je igrati s njim. Sto se reditelja tice, volela bih da radim sa Robertom Culijem. Gledala sam kako radi "Dekameron". Drzi probe i po osamnaest sati dnevno, na pauzama se za kratko legne na pod i ide dalje... To je dril na koji mi nismo navikli. Ne znam kako bi se nasa slovenska komotnost u to ukl opila.

Petar Stajn, pozorisni teoreticar i prakticar, tvrdi da je pozoriste od Eshila do nedavno bilo u sluzbi prosvecenosti a da je od nedavno teatar dvorska luda drustva. Oseca li se to?

- Da. Teatar je pobegao iz kutije i izlaskokm na ulicu je pobrkaok stvari. Istovremeno je politika postala pozoriste. maskiranje i pretvaranje je legitimnost svakodnevnice. Zivot se teatralizovao, sm ira se bez pardona,a pozoriste se opasno komercijalizovalo do poslednje pare.

U pozoristu ste od rane mladosti, skoro detinjstva...

- Od cetrnaeste godine...

... Od vremena proslog rata. Da li ste za vreme ovog rata imali dilemu igrati ili ne?

- Nisam. Kad su pozorista pocela da se unistavaju, nismo imali razlog za igranje a kada su poceli ulicni protesti, prosle jeseni, protestovali smo na nacin koji nam pripada, sa scene.

Povodom predstave "Turneja" o glumcima na ratistu, rekli ste da je to susret sa "presnim zivotom". Da li su "presni komadi" pozoriste za jednu sezonu. Da li umetnost mora podrazumevati i secanje?

- Presan zivot u pozoristu treba shvatiti kao puki size. Umetnost je vise od toga, stanje duha. Predstave iz neposredne stvarnosti, ratne ili bilo koje druge, su samo zasivanje rana.

Glumacki ste se rodili u Novom Sadu ali ste po zvezdane trenutke otisli u Beograd. Da li je vas povratak u Novi Sad podvlacenje crte? Je li tacna Balaseviceva opaska da onima koje voli, Novi Sad to n e ume da pokaze a onima koje ne voli, to ne ume da sakrije?

- Ja sve ove naknadne novosadske godine dozivljavam kao kaznu sto sam otisla. Osecam, kako mi se Novi Sad sveti iako ga sve ove godine nisam zaboravljala. Dvadeset i tri godine sam bila u Beogradu, d vadeset i jednu u Novom Sadu, ali sam najvece zivotno priznanje, dobila u Sarajevu. Novi Sad je oduvek imao vise dubinu no sirinu. Mozda su, jednostavno, nestali ljudi koji me znaju, dosli su oni koj i ne pamte moj novosadski miraz. U mom slucaju Novi Sad su pojeli skakavci. Ili su se pravi ljudi pritajili verujuci da se prave stvari dogadjaju u tisini. Ali, izjesce nas te samoce, uzece nam u tis ini sve. Rekla sam jednom vaznom pokrajinskom politicaru: ako ode odavde Pozorje ja cu se javno spaliti kod Mileticevog spomenika. I hocu.

Ukazali su Vam, ipak, poverenje ponudivsi Vam mesto upravnika SNP-a ili direktora Drame, da birate...

- Ne znam da li je to bio znak poverenja ili da se, brze bolje, zakrpi ta zjapeca rupa. Od kad je sve dnevna politika, nema pravih ljudi da vode pozoriste. Ja sam 47 godina na sceni i nikada nisam bi la u sukobu ni sa jednim kolegom. Zar sad da mi se to dogodi kao upravniku zbog toplog obroka, na primer? Nije vreme i nije situacija takva da ja tu orem i sejem, iako Srpsko narodno pozoriste ima sj ajne glumce.

Imali ste svojevremeno ambicije da ucite nove generacije "prokletstvu" glumackog zanata.

- Htela sam da spasem, na svoj nacin, te mlade duse i otvorila sam skolu glume. Htela sam da prenesem dalje svoju energiju, ali je to bila borba sa vetrenjacama u kojoj sam bila i Don Kihot i Sanco P ansa istovremeno. Zateklo me da zivim u svetu izdeljenom na bogate i siromasne. Jedne ne interesuje umetnost, drugi ne mogu da je plate. Ipak, dvadesetoro je polozilo lekciju kod mene i svi su nasli posao u pozoristima. Skola nije zatvorena vec ceka bolja vremena. Kao svi mi. A dotle? Gledamo kako dzambasi jasu lipicanere koje mi uzalud timarimo.