Izlozba "Tauromahija" u Galeriji SANU

U borbi s bikovima ima elemenata sporta, klanice, linca i baleta. Goja sve te elemente slika s podjednakim majstorstvom, otkrivajuci nam tako i estetiku ovog ubijanja, i surovost ovog baleta

Akademik Ljubomir Simovic

S nostalgijom se secamo onih godina kada su u beogradskim galerijama i muzejima, pre naseg izopstenja iz sveta, izlagana blaga iz Ermitaza, Prada i Luvra, iz praskih i drezdenskih zbirki, iz venecija nskih muzeja i crkava, iz zbirke Armanda Hamera, iz muzeja Lime i Sofije, Bagdada i Berlina, Plovdiva i Pekinga, Meksika i Tbilisija, Londona i Kremlja. Pre nekoliko meseci, kada su, posle godina sur ove izolacije, u Galeriji SANU izlozeni drvorezi Albrehta Direra, ucinilo nam se da smo malo izvirili iz rupe u koju smo zatvoreni, i da nam se ponovo ukazao delic onog vidika koji nam je tokom ovih godina bio uskracen. Kao deo tog velikog vidika, veceras u ovoj Galeriji, zahvaljujuci predusretljivosti Banco de Espana i licnom zalaganju spanskog ambasadora u Beogradu, njegove ekselencije gospodi na Hoakina Peresa Gomesa, mozemo da vidimo bakropise iz slavne Gojine "Tauromahije".

"Tauromahija", na neki nacin, pocinje kao istorija koride. Vrlo brzo, medjutim, ta istorija se pretvara u tragediju. Mnostvo dramaticnih situacija i odnosa, kojima obiluje borba s bikovima, pruzilo j e Goji mogucnost da svojom bakropisnom iglom naslika citav niz uzbudljivih i dramaticnih dogadjaja i likova. Pred nama promicu likovi najslavnijih toreadora Gojinog vremena, u njihovim najsjajnijim, ili najtragicnijim, trenucima. Medjutim, ne mozemo se oteti utisku da je centralna metafora svih ovih slika upravo bik, clija se uloga u scenariju ovih borbi neprekidno menja, stalno dobijajuci nove sadrzaje i znacenja. Bik nekad iz ovih borbi izlazi kao pobednik, a nekad ostaje da lezu u areni, kao zrtva. Nekad je izlozen ponizenjima, kao u prizorima seoskih korida, kada ga ostrvljena rulja bod e i razdrazuje, ili kao u onoj sceni kada ga matador, odlazeci na konju, prepusta coporu pasa. Nekad, opet, taj bik stoji u areni kao planinski masiv, kao neprikosnoveno i dostojanstveno bozanstvo, c ija lepota i snaga izazivaju strahopostovanje. A nekad se pretvara u razjarenu zver, koja preskace sve prepreke, i sve pred sobom gazi, bode, i podize i nosi na rogovima, kao na onom dramaticnom bakr opisu koji prikazuje pokolj u madridskoj areni i smrt gradonacelnika Torehona. Sudbina bika je nekad bozanska, a nekad zivotinjska. Nekad je ispunjena herojstvom, a nekad apsurdom. Zahvaljujuci toj s lozenosti, ali isto tako zahvaljujuci i snaznom likovnom izrazu te slozenosti, bik na ovim bakropisima izrasta u mnogoznacnu metaforu i dramatican simbol.

U borbi s bikovima ima elemenata sporta, klanice, linca i baleta. Goja sve te elemente slika s podjednakim majstorstvom, otkrivajuci nam tako i estetiku ovog ubijanja, i surovost ovog baleta. Dramati cnosti ovih slozenih prizora doprinosi obilje zivih, i zivo naslikanih, detalja. Ali tu dramaticnost posebno povecava dinamican odnos crnog, sivog i belog, senke, polusenke i bleska, koji se stalno m enja. S posebnom snagom nam se namece ono sugestivno sadejstvo crnog, sivog i belog, kojim je majstorski dramatizovan drugi u nizu ovih bakropisa, onaj na kome se, u prvom planu, dva mavarska borca u pinju da kopljima dotuku vec savladanog bika, dok se negde u trecem planu, kao dva svedoka, ukazuju svetao horizont i, na tom horizontu, jedno sivo i nejasno drvo. Slika je tako realisticna, i tako s ugestivna, da skoro osecamo ostar miris zivotinjske krvi, koji se mesa sa isto tako ostrim mirisom studenti, koja, opet, nije studen zime i snega, nego studen metafizicke jeze. Sve je na ovim bakropi sima realisticno i, u isto vreme, nerealno i tajanstveno. Sve se, sa surovom otvorenoscu, nudi nasim culima, ali, u isto vreme, nesto sustinsko nasim culima neprekidno izmice. To dvojstvo, jasnog i n ejasnog, ociglednog i tajanstvenog, svetlog i mracnog, brutalnog i gracioznog, daje ovim bakropisima neodoljivu zivost i dramaticnost.

Tu zivost i dramaticnost neprekidno pojacava i gustina ovih slika, koja se takodje stalno menja. Nekad na sceni, u naglasenoj i zastrasujucoj praznini, vidimo samo bika i matadora. Nekad se, u drugom ili trecem planu, pojavljuju neki tajanstveni posmatraci ili svedoci. Iza ograde arene nekad samo naziremo, jedva nagovestene, a nekad jasno vidimo, ostro izdiferencirane, gledaoce. Kako se blizimo kraju "Tauromahije", primecujemo kako se scena i arena sve vise pune, i kako postaju sve gusce i dramaticnije. U jednom trenutku, granica izmedju arene i gledalista nestaje, bilo da bik izlece na tri bine, bilo da gledaoci sa tribina ulecu u arenu. Toreador i bik vise nisu sami, izolovani u beloj, sivoj ili crnoj praznini, nego postaju deo gustih masovnih scena, u kojima se, kao da je arena posta la ceo svet, dramaticno mesaju ljudi, konji i bikovi, krv i prasina, sukno i meso, celik i meso, meso i mrak. Pred nama se odvija jedna drama cije razmere rastu, drama pred cijom tragicnoscu stojimo uzasnuti, i pred cijom lepotom ostajemo zadivljeni.

Zanimljivo je da smo crteze sa temom koride imali priliku da vidimo u Beogradu i pre ravno trideset godina, u Muzeju savremene umetnosti. Bila je to izlozba grafika jednog drugog spanskog slikara, Pa bla Pikasa. Pikaso je, ako se dobro secamo, za razliku od Goje, naglasak sa tragedije i smrti prenosio na lepotu i erotiku: vise nego sama borba, njega su privlacile lepe glave i kovrdzave brade tore adora, i raskosni aktovi njihovih zena.

Izlozba koja se otvara veceras budi nam secanje na jos jednog slikara: na nasu Kseniju Divjak, cije spanske pejzaze naziremo kako se plave ili bele negde u daljini iza ovih Gojinih arena. Tako se pre d nama ponovo uspostavljaju veze, koje su bile pokidane, i ponovo se uspostavlja jedan likovni univerzum, koji je bio razoren. Daj Boze da ova Gojina izlozba znaci da sve pocinje da dolazi tamo gde t reba: da se svet vraca u Beograd, i da se Beograd vraca na svoje mesto, u svet.

(Beseda na otvaranju izlozbe Franciska Goje "Tauromahija" u Galeriji SANU)