Izlozba Coraxovih karikatura u Cacku

Nemani samovolje, kao srzi autoritarnog, anticivilizacijskog misljenja i vladanja, Predrag Koraksic Corax objavio je rat cim nam se dogodio nacionalisticki sunovrat. Dok pokusava da nas otrezni i obo dri, on docarava poslednju odbranu od paralizujuce nemoci

Pise: Aleksandar Nenadovic

Poput mnogih gradjana Srbije, zeljnih zivota bez straha i bede, i ja sam se, tokom prosle zime, ukljuciovao u protestne "setnje". Jedne veceri, dok smo s dorcolske dunavske obale pristizali na Trg Re publike, zapala mi je za oko parola, rukom ispisana preko belog papira: "Koraksa za predsednika".

Pomislih: ugodna dosetka, verovatno studentska. Ali, opet: da li se mladost zeljna promene, okupljena oko te duhovite, protestne parole samo poigravala zarad boljeg raspolozenja? Nije li i to bio sim ptomatican znak budjenja, nagovestaj demokratskog sazrevanja u drami srpskog rascepa, uspona i posrtanja tokom vise od tri meseca? Dakle, ne samo zgodna, spontana sala medju setacima nego i ozbiljna opomena onima iznad, i izvan, njihovog vidokruga:

Najpre, dakako, rezimu koji je demonstrirao svoju samovolju okrecuci i do zuba naoruzanu policijsku silu na ucesnike mirnog gradjanskog protesta - i to bas kada je medju njima dobijala krila ideja o Srbiji zasnovanoj na idealima modernog, civilnog drustva.

S Koraksom kao simbolickim znakom raspoznavanja, slicna opomena u ime gradjanskog oslobodjenja, mogla je biti upucena i liderima glavnih opozicionih stranaka koje su uzivale podrsku demonstranata. U samovolji bez granica, oni su brzo posle uspesnog protesta zaboravili zavodljiva obecanja gradjanima, samoubilacki kidisuci jedan na drugoga.

Crtanje "suberzivnog duha"

Izrezao sam iz novina snimak te parole i okacio ga iznad pisaceg stola. Malo je izbledeo, ali ga jos nisam skinuo; setno ga, svakako malo, zagledam kad sednem za kompjuter. Ali ne samo radi podsecanj a na trenutke slatke nade, u vreme nezaboravne protestne "setnje". Sada vise razmisljam o sudbini svih nasih nadanja. O smislu, ili besmislu, suceljavanja izmedju zarobljenih umova vlastoljubaca i "s uberzivnog duha" gradjanske slobode koji je, gle cuda, pokusavao da se probije i preko ubojite Koraksove karikature.

Na eventualni prigovor da u sve to previse uvlacim neduznog Koraksa, koji, Bogu hvala, nije politicar nego karikaturista, mogao bih i ovako da uzvratim:

- Znam da se ne moze samo njemu pripisati, ako tako mogu reci, samostalni zivot mnogih karikatura koje on smislja i oblikuje. Ali niko nece osporavati da one, u politicki radoznalijoj javnosti Srbije , cesto, same od sebe, deluju i kao politicki dogadjaji prve vrste.

Takvo je nase stanje; Koraks tu nista ne moze, iako samo talenat kakav je njegov moze da izazove efekat koji, inace, po definiciji, pripada politickoj karikaturi. Otkad se zametnula na javnoj sceni - u vreme nemacke reformacije tokom 16. veka - politicka karikatura cenila se i po tome kako i koliko utice na politicke ideje i bitke. U zapadnim drustvima vrhunac je dostigla potkraj 19. veka. Najdu blji trag ostavila je u SAD.

Korupcionasko-mafijaski stab tadasnje americke vladajuce oligarhije, pod imenom njujorskog Tamani hola, iz temelja je potresen tokom izbora 1871. i 1873. godine; njen tadasnji poglavar, Bos Tvid, bio je cak uhapsen i oteran na robiju - a kljucnu ulogu u toj ofanzivi jos mlade americke demokratije odigrale su britke karikature slavnog Tomasa Nasta na stranicama, tada i sada, uglednog "Harpers vik lija".

Mi smo, naravno, daleko od Amerike, cak i od one s kraja 19. veka. Ali, ko zna - s Koraksom u formi koja ne jenjava i njegovim karikaturama koje, preko Interneta, pocinju da krstare sirom globusa - m ozda jos nije kasno da se prisetimo u kojem veku i svetu zivimo...

Rat samovolji i ubilackom ratu

Kasnije, kada sam ostao sam, osetio sam potrebu da se preslisam: nije li to radovanje bilo malo brzopleto, nepromisljeno? Necu, naravno, da kazem da sam se lazno predstavio kad sam rekao da sam se ob radovao. Bio sam iskreno polaskan pozivom koji za mene jeste cast, jos kako velika. Ali, da li je i zasluzena u prilici kao sto je ova? Sta ja zapravo mogu da govorim na smotri bilo cije karikature a pogotovo toliko osobene, Koraksove?

Nisam se ni sada sasvim oslobodio te nedoumice. Samo sam je malo potisnuo. Utoliko sto sam sebe cvrsto uverio da Koraks - u Srbiji koja je, nacelno nesporne, ciljeve demokratske emancipacije zamenila za agresivne nacionalisticke mitove - nije samo karikaturista. Ovde i sada, on je, sticajem prilika, ali i snagom svoga dara i svojih uverenja, postao jedinstvena pojava koja ce, verujem, ostati vrl o prepoznatljiva - i sutra. Kao sto su to juce bili (i u pamcenju ostali) njegovi znameniti prethodnici - Pjer Krizanic, Zuko Dzumhur, Ivo Kusanic i drugi...

O toj Koraksovoj osobenosti mozemo ponesto da govorimo svi. Pogotovu mi koji zivimo, ili smo ziveli, od pisane reci.

Pocecu, zato, od podsticajne istorijsko-literarne refleksije Iva Andrica, objavljene u knjizi "Znakovi pored puta":

- Cesto mi se cini da je od svih nasih ljudskih rdjavih osobina najteze podnositi samovolju. Lakse se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuracunljive cudljivosti, od osecajnog i m isaonog nereda sirovih i surovih ljudi. Svaki se rdjav nagon pre ili posle zadovolji i smiri a samovolja nas prati i goni stalno, susrece gde to ne ocekujemo, pogadja gde se ne nadamo, jer se ona ne zaustavlja ni pred cim...

Toj nemani, samovolji, kao srzi autoritarnog, anticivilizacijskog misljenja i vladanja, Predrag Korakaksic, nas i vas CORAX, objavio je rat cim nam se dogodio nacionalisticki sunovrat. Vodi ga, svoji m lucidnim umom i svojim krepkim crtackim darom, hrabro i nepokolebljivo, gotovo svakodnevno. Na svoj nacin, naravno. Jer, karikatura je, ne zaboravimo, i likovno delo - ako je uradjena valjano, prof esionalno. A medju stotinama iz radionice Predraga Koraksica, ne znam ni za jednu koja nije takva.

Ugledajte se na Coraxa

Na drugom mestu, u istoj knjizi ("Znakovi pored puta") on nudi jos jedan, za nas, u ovaj cas, mozda vise nego prigodan savet:

- Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje neizdrzljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje nece biti, jos manje pomisljajte na bezanje natrag, jer se od toga pobeci ne moze. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite dokraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek...

Tom savetu mogla bi da se doda jedna vrsta usputnog, licnog apela: ne posustajte, ugledajte se na Koraksa. Dok pokusava da nas otrezni i obodri, on docarava poslednju odbranu od paralizujuce nemoci. Vec i time sto su njegove karikature okrepljujuce: vracaju vam osmeh na lice i daju podsticaj da se zapitate: da li mozda, ipak, ima nade?

Lakse vam je, u svakom slucaju, da se mastom zagrejete i da poverujete: nikakvo zlo ne moze vecno da traje. Vlast institucionalizovane samovolje koja stiti poslusne i ne podnosi slobodoumne, pre ili kasnije, sece i vlastite korene.

Tu sustinu u nasem nadirucem beznadju Koraks pokazuje kao na dlanu, slikom bez reci koja ima dobre izglede da nadzivi sve sto recima moze da se kaze.

Rec izrecena na otvaranju izlozbe u Cacku, pocetkom novembra. (Oprema i naslovi redakcijski).