Cetiri laka komada

Lazar Dzamic

Nije malo sociologa i psihologa, a o lingvistima da i ne govorimo, koji bi se slozili sa stavom da specificnosti jedne kulturne sredine oblikuju i jezik njenih pripadnika. Uzmimo, na primer, nasu vis edecenijsku potopljenost u komunizam (sada "kripto-komunizam"), sa svojim suvoparnim i parolaskim verbalnim konstrukcijama, proizaslim iz mesavine ideolosko-propagandnog delovanja na bazi skripti iz kominternovskih edukativnih kruzoka i siromasnih alfabetskih navika njegovih promotera. U tom jeziku, birokratizovanom "do koske", nema mesta ni za kakvu sirinu, za boju i takt, za suptilnosti situac ije i svo obilje koje zivot nudi. Samo gola sema i mustra pravljena po principu sablona za farbanje asfaltne signalizacije. Polozi i spricaj! Ovaj jezik je depersonalizovan, skoro nehuman. Ako objasn jenje situacije prevazilazi velicinu rubrike u formularu koji sluzi za "vo|enje" doticnog slucaja, onda se ono mora svesti na odgovarajucu meru. Pa i po cenu sumanutih rezultata. Primer za pomenuto z abelezen je proteklih dana na jednoj od poslednjih sednica gradske vlade Beograda. Sa blagim ocajem u glasu, visoki predstavnik gradske uprave zamolio je reprezentante javnog komunalnog preduzeca da ubuduce u svojim izvestajima o radu pogrebne sluzbe, u rubrikama o broju prevezenih, sahranjenih i kremiranih Beogra|ana, ne koriste izraz "komada"! Iz pijeteta prema preminulim sugra|anima. Otu|eni birokratski mozak, u svojoj vecnoj opsednutosti trivijalnim formularnim korektnostima, svrsene ljudske sudbine i poslednje ostatke humanih bica, kojima se svuda u civilizovanom svetu pristupa sa ista knutom simbolickom svecanoscu, u slavu postovanja ljudskog zivota kao vrhunske vrednosti razvijene civilizacije, tretirao je na nacin na koji bi, na primer, genetski maratonci Topalovici vodili tefte r o svojim "musterijama". Ili, ako bi bas razvili tezu do kraja, bez namere da ikoga vre|amo, na isti nacin na koji su neki drugi birokrati, koji su se kasnije pred sudovima branili da su "samo radil i svoj posao", vodili evidenciju o umrlima na mestima znanim kao Ausvic, Mauthauzen ili Jasenovac. Samo gole brojke i "komadi". Kao da se radi o sledovanim vojnickim gacama ("komada dva"). Optuzite m e i za preteranost, ali moje je duboko uverenje da sve dok smo mi u brojnim knjigovodstvenim kartonima Drzave "komadi", postovani gra|anin pojedinac, licnost, zasticeni subjekat, predstavlja samo zel jenu prikazu. Sasvim u skladu sa opstim grobljem oko nas.

* * *

Da sam kojim slucajem vlasnik magazina u ovdasnjem podneblju, a znajuci sve zupcanike koji skripucu u glavama domace populacije, promociju prvog broja svog novog stampanog ceda uradio bih skoro na is ti nacin na koji su mladici i devojke okupljeni oko magazina "Izlaz" uradili za svoj. To znaci: plakatiranje grada, poklon svakom kupcu, provokativna naslovna strana i nekoliko skandala za podizanje neophodne pocetne prasine. Ovo poslednje je, izgleda, najbolje funkcionisalo posto se autor ovih redova ne seca da je neki ovdasnji medij, za samo nekoliko dana od pojavljivanja, vec bio citiran od s trane londonskog "Tajmsa", "Nase Borbe" i "Blica", uz otkup naslovne strane prvog broja za antologiju srpskih erotskih prica nezavisnog izdavaca! Mada se moze pomisliti da je u pitanju jos jedan izda nak srpske senzacionalisticke skole, "podvuceno zutim", magazin o kome je rec ipak ima ozbiljniju nameru i ga|a interesantnu ciljnu grupu. Prelomljen pomalo u maniru svetskih magazina za "rap" i "teh no" generaciju, a opet dovoljno citljiv i za duze pisane forme, "Izlaz" se obraca jednoj mladoj i obrazovanoj, pomalo alternativnoj urbanoj populaciji. Onima kojima ne predstavlja problem pracenje in teligentnog i angazovanog teksta, uz istovremeno smatranje sasvim legitimnim aktom poluinformativnog-poluumetnickog angazovanja preturanje po licnom |ubretu (bukvalno!) poznatih, pre svega politickih , licnosti. Za neke od tekstova u prvom broju bila je potrebna i licna hrabrost. Da li ce suptilni balans "ozbiljnog" i senzacionalistickog o(p)stati, ostaje da se vidi. Ono sto je sigurno, domaca porodica magazina dobila je prinovu koja je glasna, nestasna i obozava da ukucanima gura prst u oko!

* * *

Konacno je demistifikovana jos jedna od cudnih srpskih navika, procedura po kojoj smo tako|e specificni u svetu: da "neskafu" pravimo tako sto smesu prvo mutimo do besvesti, da bi je tek onda prelili vrucom vodom! Razlog za ovakvo neuobicajeno trosenje energije lezi, naravno, u pustom srpskom meraku na "kajmak", u peni na vrhu solje koja je svakom autenticnom kafopiji, pa cak i kada se odlucio z a modernu zamenu onog tesko mirisljavog turskog napitka, sa socom debljine jednog prsta (sto je ravno prelasku sa leskovackog rostilja na "Mek Donalds" hamburgere) jednaka samom razlogu da kafu uopst e i pije. Zaslugu za otkrice o stvarnom nacinu spremanja "neskafe", prve svetske instant kafe (1. sipati kasicicu "neskafe" u solju, 2. preliti vrucom vodom, 3. promesati, 4. piti - razocaravajuce jednostavno!) snosi jugoslovensko predstavnistvo kompanije "Nestle" i njihova zvanicna agencija "I&F MekKen-Erikson", prezentacijom ovog rituala na atraktivnom standu u Knez Mihajlovoj . Hoce li logika i racionalnost, samom svojom energetskom relaksiranoscu, makar ovoga puta pobediti naviku i tradiciju? Videcemo. A mozda to nije ni vazno. Sve dok prodaja ide...

* * *

Jedan od najsigurnijih znakova stvarnog formiranja jedne nove Evrope, sastavljene od "bivsih komunistickih zemalja", kao i osamostaljenih delova nekih od njih, predstavlja cinjenica da su ove teritor ije dobile svoj autohtoni advertajzing festival. Naravno, mislim na Portoroz. I, naravno, mislim da je on za nas veoma vazan. Bar negde da dominiramo. Proteklih godina, naime, Jugosloveni su na ovom festivalu zarili i palili i u Sloveniju odlazili s primetnim osecanjem nadmoci. Dobra vest je da je trend nastavljen i ove godine. Beogradski ogranak svetske agencije "Publicis", multinacionalke osno vane jos 1926. godine, u svoju putnu torbu spakovao je u povratku i statuu "Zlatna palica" (festival se, inace, zove "Zlatni bubanj"), kao pobednik u jednoj od kategorija. Uspeh je veliki, obzirom da je zlatnih "palica" dodeljeno samo tri, od ukupno 19 mogucih, koliko je i pojedinacnih kategorija na festivalu. Priznanje je zasluzeno TV spotom za knjigu Ivana Ivackovica "Roling Stones - Umetnost pobune", u kome glavnu ulogu ima Rasa \elmas, legendarni "dramer" YU grupe (me|u nekim bubnjarima poznat po komentaru "Drajf mu je prvak!", za svirku svog kolege na londonskom koncertu grupe "Boston" , pre dvadesetak godina). "Publicis" je, dakle, strateski pogodio: ko ce bolje funkcionisati na festivalu koji se zove "Zlatni bubanj", sa nagradom u vidu bubnjarskih palica, od jednog bubnjara! [alu na stranu, cinjenica je da su kreativni direktor "Publicisa" @aklina Nikolic i reditelj Igor Kusic uradili dobar posao. Trendovski, i kreativno i produkcijiski, u pitanju je svetski nivo. Kao, uosta lom, i ono sto su Novoj Evropi ponudili i drugi nagra|eni Jugosloveni (srebro) u vidu agencija "Saatchi&Saatchi" i "Focus". Go, Yugo!