Politicke z(m)urke

Srbija je demokratska drzava, u njoj nema osvetoljubivosti; zato mozete slobodno da birate buduceg predsednika izmedju Progonitelja Profesora, Doktora Lenjinizma i Pisca Govora; ni Jahac Popova ne od ustaje tako lako

Teofil Pancic

"Sta ste se skupili, jel' igra mecka?" - upitao je, onomad, radoznale novinare vickasti Milan Milutinovic, prilikom jednog od svojih diplomatskih podviga na planu normalizacije odnosa izmedju onih ko ji se proteklih godina bas i nisu mogli podiciti normalnoscu. Ovaj "rodjeni Cuburac", kako mu tepaju njegovi partijski drugovi, od kojih neki cak i znaju da Cubura nije selo u okolini Pozarevca, ovom uzgrednom opaskom nadmocno je demonstrirao svoj originalni prigradsko-mangupski stil javne komunikacije. Vredelo bi mu da ga cim prije patentira u nadleznom Zavodu, inace ce mu Milan Bozic odneti sv u slavu pred buducim pokolenjima. Ne znam da li na slican nacin razgovara i sa belosvetskim diplomatama koje periodicno posecuju Beograd da njegovom poslodavcu i nasem predsedniku zavrcu usi, ali jed no je sigurno - ministar i diplomata koji ovako zbori jeste covek posebnog kova.

Nerado javno priznajem da sam se gotovo radovao kada je ovaj - ako je dopusteno tako suditi - covek prilicno rastegljivih principa nasledio funkciju od notornog pesnika i diplomate Vladislava Jovanov ica (zvanog "Mister jok!") od cije nam ozloglasene "principijelnosti", odskolovane na najvisim dosezima umova Koste Mihajlovica i Smilje Avramov, i dan-danas bride usi. Naravno, treba biti jos naivni ji od mene da bi se ozbiljno poverovalo da je neko od njih dvojice zaista upravljao turobnim spoljnim poslovima ove drzave - radilo se samo o tome da je jedan upotrebljiviji za "oslobodilacko-ujedini teljsku" fazu srpskog sunovrata u nistavilo, dok je drugi pogodniji za "mirotvoracku" etapu naseg veselog propadanja.

"No, dosta o njemu, i previse je dobio paznje", sto bi rekao Vuk Draskovic na jednom ovdasnjem radiju. Prica o Milanu Milutinovicu, predsednickom kandidatu, ovde nas zanima iz drugih razloga. Vojisla v Seselj ovih dana uverava pucanstvo preko lokalnih radio i TV stanica kako je Zoran Lilic bio mnogo opasniji suparnik od Milutinovica, jer Lilicu niko od konkurenata nije uspeo da pronadje neku veli ku mrlju u karijeri, u vidu finansijske malverzacije, naprasnog bogacenja, ili politicko-dzelatskih grehova iz jednopartijskih vremena (za tog vakta Lilic je, naime, uglavnom pecao ribu oko Djerdapsk e klisure i klonio se politike). Sa Milutinovicem, starim kompartijskim kadrom, stvari stoje sasvim drugacije. Pored grehova tipicnih za postkomunisticko razdoblje u ovoj zemlji - sifra: "gde su pare ?" - Seselj se, kao i mnogi drugi, spominje razdoblja u karijeri Milana Milutinovica koje bi ovaj, verovatno, veoma rado zaboravio, samo kada bi tim zaboravom nekako mogao da zarazi i druge. Vrli ino ministar SRJ bio je, naime, istaknuti i beskrupulozni akter cuvene afere proterivanja osmoro profesora beogradskog Filozofskog fakulteta tokom "olovnih sedamdesetih". Ovi istaknuti "sezdesetosmasi" p ocinili su strasan greh neverovanja u savrsenstvo i besmrtnost brozovskog rezima, kardeljevskog sistema i drazamarkovicevske jagnjetine, te su zato imali biti prognani, da ne truju mlade duse suvisni m sumnjama u Nedodirljive. Milutinovicu - u to vreme tek jednoj od stotina poluanonimnih komitetskih prisipetlji - nije se gadilo da na svoju dusu preuzme pipav posao definitivnog izgona jeretika. Os tali su bez posla i hleba, neki od njih bukvalno na ulici. Nije primeceno da je Milutinovic zbog toga patio od nesanice.

Vojislav Seselj smatra da ovakav neprijatan "detalj" (a detalj po detalj - biografija!) moze veoma da iskompromituje njegovog najopasnijeg suparnika. Valja se nadati da je Seselj u pravu, ne za njeg ovo dobro, nego zato sto bi to znacilo da makar i bedni ostaci nekih visih principa ovde jos uvek nesto znace. Iako su njegovi motivi pragmaticni i dnevnopoliticki, Seselj je, hteo-ne hteo, otvorio j edno pitanje o kojem se u Srbiji i Crnoj Gori, za razliku od doslovno svih drugih istocnoevropskih drzava, gotovo i nije ozbiljno raspravljalo: gde je granica izmedju katarzicnog i "ociscujuceg" evid entiranja i naplacivanja brojnih grehova jednoparijskog totalitarnog rezima, i raspojasane antikomunisticke osvetoljubivosti. Naravno, nije tesko dokuciti razlog zbog kojeg se ovde nije odmaklo u, do slovnom i metaforicnom, otvaranju dosijea: na vlasti je rezim kontinuiteta sa jednopartijskim komunizmom, i njemu nikako nije u interesu da se bilo ko poziva na moralnu, a kamoli krivicnu, odgovornos t zbog proganjanja i ugnjetavanja ljudi. Uostalom, prva drugarica Srbije cvrkuce gde god stigne kako je tada bilo mnogo bolje, kad se znao red, a demokratija ljubomorno cuvala svoju klasnu sustinu...

U zemljama koje su odavno i ozbiljno zakoracile u tranziciju nije ni najmanje prijatno biti povezan sa gresima i nastranostima bivseg rezima, koji se uglavnom odrzavao zahvaljujuci redovnom dotoku go riva za crvenoarmejske tenkove. Ostrascena desnica - po principu ideoloskog klatna, koje se u jednom trenutku, logicno, zanjihalo odvec desno - umela je i debelo da preteruje u svom "cistunstvu" prem a "kadrovima" "napredne" epohe. To je, ipak, bilo manje zlo od onoga sto imamo ovde: jedno je, naime, histerija doktrinarnih desnicara koji bi da pohapse i(li) izopste sve sto je ikada posedovalo fam oznu crvenu knjizicu, a drugo ozbiljna potreba odgovornih ljudi da se u krhkoj postkomunistickoj demokratiji ne p(r)ovlace suvisni repovi prljavstina "starog rezima". Ono prvo se leci lako - pravilni m doziranjem bensedina; za ovo potonje potrebna je korenita drustvena promena, pocev od onog sto novosadski poeta B. B. Kebra zove "reforma u vasoj glavi".

U raznim "Ceskama i Poljskama" nije bilo mnogo slobode za neprijatelje slobode i milosti za nemilosrdne: ako ste, recimo, 14. februara 1976. godine oko 16.35 sati vidjeni u istom tramvaju kojim se sa mo dan ranije vozio covek koji je pasenog onog koji, preko zene, poznaje tipa za cijeg komsiju se pricalo da je dousnik KGB - jao si ga vama! Nece vas oprati ni Odra, ni Visla, ni Vltava! Zavucite se u misju rupu i nemojte ni da pomislite da se kandidujete za predsednika (kucnog saveta). Bivsi premijer Poljske je umalo nagrabusio zbog slicnog slucaja, zaguljeni Leh Valensa ga je naterao da se pr iseti (i da dokaze!) sta je sve rucao u zadnjih trideset godina, i gde, i s kim. Taj postupak se, u zemljama tranzicije, zove lustracija. Ovde lustracije nema, ali zato u frustracijama nikako ne osku devamo.

Demokratija je zapanjujuce jednostavna stvar: svakome je dozvoljeno da bude ono sto jeste, ali svako mora da plati dugove koje je, onomad, napravio. I svi placaju porez. Mi demokratije, vala, imamo i za izvoz: evo, mozemo i predsednika da biramo, i to izmedju vise kandidata! O jednom smo se vec dovoljno nadivanili, drugi je doktoratom overeni tata-mata za pitanja marksizma-lenjinizma i doktrinu naoruzanog naroda, a treci samozatajni autor nekih od najnadahnitijih govora druga Mike Spiljka. Treba jos samo da se razjasni da li je inace prijazni g. Micunovic zaista jahao onog popa, pa da svi p ocrkamo (od smeha). Kao ozbiljni ljudi u ozbiljnom svetu ionako smo vec mrtvi i pokopani.