Dr Jovica Trkulja o poraznim efektima dominacije autoritarne vlasti

U savremenoj Srbiji i SRJ deluju glomazne autoritarne strukture, zasnovane na ideoloskom i politickom monopolu, u odnosu na koje je covek sveden na beznacajan detalj. On je "sekundarna politicka siro vina", glina koja se ugradjuje u monumentalnu piramidu drzave, nacije, partije...

Mirjana Kalinic

Zasto je autoritarizam bas u Srbiji naisao na plodno tlo pri kraju XX veka i to u okolnostima kada su se gotovo sve istocnoevropske zemlje oslobodile jednopartijske diktature, o tome za NNB govori dr Jovica Trkulja profesor politickog sistema na Pravnom fakultetu u Beogradu.

- Licna vlast autoritarnog tipa u Srbiji ima dugu, skoro milenijsku tradiciju. U sirokom luku od Stefana Nemanje do Slobodana Milosevica ubedljivo su dominirali autoritarni oblici vladavine, u kojima nema razlike izmedju privatnog i javnog i u kojima se politika svodi na makijavelisticku tehniku vladanja, kaze nas sagovornik. - Rec je o politickim rezimima u kojima se vlast apsolutizuje i privat izuje, a stvarno su slobodni samo oni koji tu vlast ostvaruju. Otuda ne treba da iznenadjuje sto je u Srbiji uvek vise cenjen poredak od slobode, autoritarni rezim od demokratskog, i sto su njeni pod anici radije voleli da budu u cvrstim i pouzdanim rukama cezaristickog, po mogucnosti harizmatskog vodje. Danasnji politicki rezim u Srbiji duboko je utemeljen u toj autoritarnoj tradiciji. U njemu s u naglaseni elementi licne vlasti u formi parlamentarizma, uz plebiscitarnu podrsku masa. Taj rezim je beocug u dugom lancu autoritarne, nekonstitucionalne vladavine na ovom prostoru. Stoga i danas k ao opominjuci glas realnosti zvuce reci Stojana Novakovica, napisane 1908. godine, "da su srpske zemlje zakoniti naslednici rimskog autokratizma i imperijalizma" i da "pokraj svih zvucnih fraza moder nog liberalizma, jos uvek ima i u nasem narodu pristalica starinske devize 'Bog na nebu, a car na zemlji'. Diktatori i autokrati i u nas su se cesto javljali, a uvek ima ljudi koji bi ih zeleli, u im e spasavanja drzave ili opsteg reda, zakonitosti ili bezbednosti."

Dakle, u poslednjih hiljadu godina na ovom prostoru je bilo monarhistickih, osmanlijsko-despotskih, liberalnih, konzervativnih, demokratskih, republikanskih, i boljsevickih poredaka. Ali, ovi poreci, kao i ideologije koje su propovedali pokazali su se prolaznim. Stalna je bila licna, autoritarna vladavina.

Kako to objasnjavate, koji su razlozi po Vama sto je autoritarni sistem tako duboko kod nas ukorenjen?

- Razlozi ovog usuda autoritarizma duboko su ukorenjeni u bicu srpskog drustva koje je u biti patrijarhalno, predgradjansko i oni ce jos dugo odredjivati karakter vlasti. Prvi razlog je vezan za otud jujucu prirodu i nasrtljivost politicke moci, koja to zakonito postaje ukoliko se ne ogranici pravom i demokratskim institucijama. Drugi razlog proizilazi iz cinjenice da je tradicija srpskih zemalja zapravo tradicija istocnjackog despotizma i samodrzavlja. Dok je na Zapadu jos od XIII veka sa Velikom poveljom o slobodama otpoceo proces obuzdavanja politickog apsolutizma, Istok je isao drugim pu tem: tu je jaka drzava, a slabo i nerazvijeno gradjansko drustvo. Drzava ima potpunu kontrolu nad pojedincem-podloznikom, a politicka vlast se svodi na tehnologiju vladanja. Nosioci vlasti imaju boza nski ili harizmatski legitimitet, a njihove zelje snagu zakona. Treci razlog je boljsevicki politicki model koji se "nakalemio" na ovu tradiciju istocnjackog despotizma. To je model kadrovske, centra listicki organizovane partije profesionalnih revolucionara koja je srasla sa autoritarnom drzavom i stvorila novi Levijatan. Cetvrti razlog je sistemska sprega, kompromis koji se uspostavljao izmedju nosilaca vlasti i podanika. I peti razlog je politicki vodja koji je, bilo kao pobedilac, bilo kao izbavitelj, bilo kao uzurpator, u srpskoj istoriji uvek imao kljucnu ulogu u uspostavljanju autorit arnog poretka.

Istorija srpske drzave je, sa retkim izuzecima, istorija poraznih efekata dominacije autoritarne vlasti. Stoga je prioritetni zadatak Srbije danas izgradnja efikasnih mehanizama odbrane protiv autor itarne vladavine.

Cime se vlast Slobodana Milosevica razlikuje od ranijih oblika vlasti na nasim prostorima?

- U odgovoru na ovo pitanje neophodno je imati u vidu pored pravno-politickih i druge razloge: istorijske, socijalne, kulturno-psiholoske i sl. Pomenucu samo neke. To je pomenuta milenijska tradicija autoritarne vladavine u Srbiji, zatim, nacional-populizam koji je imao kljucnu ulogu u nastajanju u uzdizanju Milosevicevog rezima, koji je deklarativno okrenut liberalno-demokratskim vrednostima i evropskim integracijama, a stvarno duboko zaglibljen u predmodernu nacionalnu mitologiju i autarhiju. Postoji, dominacija partijsko-drzavnih i ideoloskih aparata cijim sinhronizovanim delovanjem je M ilosevicev rezim u Srbiji 1990-1992. godine doziveo svoje puno etabliranje, uz oreol demokratskog legitimiteta visestranackih izbora i, najzad, krunisan Ustavom od 1992. i cezaristickim ovlascenjima predsednika Republike. Tu je i podrska vojnog i sve mocnijeg policijskog kompleksa koji, razume se, teze represiji, totalitarizmu, pa i ratu kao svom prirodnom stanju. Potom, odsustvo primarnog konse nzusa, jer u poslednjoj deceniji nije postignut konsenzus o temeljnim vrednostima i nacelima Srbije kao zajednice. Licna vlast je olicena u predsedniku Republike, jer je Ustav utemeljio instituciju j akog predsednika kao faktora dodatne stabilnosti i jedinstva Srbije, te otuda njegova veoma siroka ovlascenja kakva se ne srecu ni u zemljama sa predsednickim sistemom vlasti. Koncentracijom vlasti u jednom centru (predsedniku Republike Srbije i premijeru SRJ), grubo je narusena ravnoteza vrhovnih vlasti u drzavi.

Kakva je sudbina coveka-pojedinca u uslovima takve autoritarne vladavine?

- Tragicna i duboko obespokojavajuca. Jer, on zivi u drustvu u kojem je na delu kolonizacija, invazija autoritarnog poretka na autonomiju i licnost pojedinca. Ta invazija se ostvaruje putem represivn ih i otudjujucih mehanizama: drzave, politickih partija i drugih politickih institucija, nacije, porodice, obrazovanja, nauke i tehnologije, masovnih medija, crkve. Rezultat delovanja ovih mehanizama represije i manipulacije jeste nezdravo drustvo u kojem je na delu bekstvo od slobode, serijalizovanje i jednodimenzioniranje ljudi, diktatora nad potrebama, industrija svesti i svojevrsno ribarenj e ljudskim dusama. Drugim recima, u savremenoj Srbiji i SRJ deluju glomazne autoritarne strukture, zasnovane na ideoloskom i politickom monopolu, u odnosu na koje je covek sveden na beznacajan detalj . On je "sekundarna politicka sirovina", glina koja se ugradjuje u monumentalnu piramidu drzave, nacije, partije. To je rezultiralo krutim pravnim i politickim sistemom koji je podrzavan partijsko-dr zavnom represijom, koji je ugusio inicijativu, lisio ljude motiva za rad, onemogucujuci da se raspolozivi materijalni i ljudski potencijali koriste i da se zivi u skladu sa mogucnostima koje pruza sa vremena tehnologija i moderna liberalno-demokratska organizacija drustva.

Da li su izbori put kojim se Milosevic u skorije vreme moze ukloniti s vlasti, ili ce ulica "uzeti stvar u svoje ruke"?

- Ukoliko imamo u vidu pomenute brojne uzroke autoritarne vladavine u Srbiji, jasno je da je put uklanjanja Milosevicevog rezima mnogo slozeniji i komplikovaniji nego sto se cini na prvi pogled. Pore d toga, ocito je da uklanjanje Milosevica samo po sebi ne znaci i uklanjanje autoritarne vladavine u Srbiji. Stavise, ne treba iskljuciti mogucnost da novouspostavljeni rezim bude jos rigidniji i aut oritarniji uprkos svojoj zavodljivoj demokratskoj frazeologiji. Na to su ozbiljno upozorili proslogodisnji savezni i lokalni izbori, kao i nedavni parlamentarni i predsednicki izbori u Srbiji. Naime, na tim izborima gradjani u vecini nisu birali, vec su jasno pokazali sta i koga nece. Njihova situacija, umnogome lici na situaciju nesrecne i ocajne supruge, koja je izgubila svaku nadu ziveci u ne srecnom braku sa muzem pijancem. Bezeci iz tog bracnog pakla ona se brze-bolje preuda za kockara i ubrzo se nadje u novom paklu.

Posledice Miloseviceve politike su katastrofalne. Ipak, ne sme se zaboraviti da je krug odgovornih za tragediju u kojoj se Srbija nasla mnogo siri?

- Da, posledica te politike su ocigledno katastrofalne. Posebno se godine 1991-1995. mogu slobodno nazvati godinama drzavne tragedije srpskog naroda. Posle vise od sedam decenija zivota u drzavi koju je smatrao svojom, srpski narod se nasao razdvojen u vise drzavnih tvorevina. U Hrvatskoj mu je prvo propisan status nacionalne manjine, da bi potom nakon cetvorogodisnjeg krvarenja u ratu doziveo e gzodus ponajveci u svojoj istoriji. U BiH, kojoj je medjunarodna zajednica priznala nezavisnost i medjunarodni subjektivitet, srpskom narodu je osporen status konstitutivnog naroda i na njega svaljen a odgovornost za jedan od najstrasnijih etnicko-verskih ratova koji je vodjen u XX veku. Ostatak njegove zajednicke drzave u vidu SRJ - nepriznat je od strane medjunarodne zajednice; stavise, ekskomu niciran i blokiran politicki, privredno, komunikacijski. Da ne pominjemo ogromne ljudske, moralne i materijalne zrtve srpskog naroda u matici i dijaspori, kao i satanizaciju koju je on doziveo u svet u. Odgovornost Slobodana Milosevica je u tome nesporna. Cak i oni koji su ga euforicno podrzavali 1987-92, i stavljali uz bok najvecih nacionalnih drzavnika (Karadjordja, Milosa Obrenovica, Nikole Pa sica), poslednjih godina ga proglasavaju za zlocinca koji je unesrecio i unazadio Srbiju i srpski narod. Pri tome, slazem se sa Vama da je krug odgovornih za nasu tragediju mnogo siri. Ne zaboravimo da su ideolosku artikulaciju i duhovnu potporu Milosevicevom rezimu izvrsili istaknuti kulturni stvaraoci, najuticajnije grupe u duhovno-kulturnim institucijama Srbije (SANU, SPC i dr.). Cak je i Beo gradski univerzitet organizovao manifestacije podrske ovom rezimu tokom 1987-88, i narocito januar-februara 1989. U taj krug odgovornih za srpsku golgotu ulazi svakako i politicka opozicija Srbije i Crne Gore sa svojim liderima, kao i politicko-vojna elita u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini, svi oni su se, nazalost, pokazali kao politicki pigmeji i mali glumci u velikim rolama. Najzad, ne sme se prevideti ni medjunarodni faktor koji je duboko involviran u jugoslovensku tragediju, da bi kasnije izrastao u kljucnog, ali ne i nepristrasnog aktera resavanja krize.

Kolika je odgovornost opozicionih lidera, koji zbog svojih licnih sujeta i ambicija nisu nista uradili na ujedinjavanju i pronalazenju jedne sveobuhvatne alternative Milosevicu?

- Velika je nesreca srpskog naroda sa dalekoseznim tragicnim posledicama, sto je u sudbonosnim zbivanjima 90-ih godina i tzv. tektonskim pomeranjima u svetu i na Balkanu, imao nesrecu da mu vodje bud u mali glumci u velikim rolama, koji su vukli poteze antipolitike, bez drzavnicke vizije i jasne strategije. Jer, njihova politika nije vestina zajednickog zivljenja ljudi u odredjenoj zajednici, nij e politika dijaloga kao pravog oblika politickog misljenja i opstenja vec politika sile, svrsenog cina, balkanskog utuka na utuk. Pri tome, lideri vladajuce partije i opozicije do bljutavosti i dodij alosti demonstriraju svoju politicku nedoraslost. Zapravo, ovi politicki pigmeji i barbarogeniji do sada su, gotovo bez izuzetka, jedino uspesno lecili svoje licne frustracije na javnoj, politickoj s ceni. U tom kontekstu, bojim se da oni u svojoj nedoraslosti i frustraciji ne posegnu za gusarskom vestinom oslobadjanja od napasti pacova. Naime, svoj koliko-toliko snosljiv zivot na brodu oni ostva ruju "izolovanjem" nekolicine pacova, koji bi zatim, izgladneli i podivljali, pusteni medju svoju sabracu, izbezumljeno kidisali i medjusobno se unistavali. Bio bi to vec vidjeni horor film sa scenam a strave i uzasa koji bi se sa velikog ekrana SFR Jugoslavije preneo na mali ekran Srbije i SRJ.

Sta danas srbijanska opozicija moze da ponudi gradjanima osim mrznje prema bracnom paru Milosevic-Markovic?

- Nedovoljno socijalno utemeljena, nesposobna za toleranciju i dijalog, nespremna za kompromise i koaliciono delovanje, bez jasne politicke vizije i strategije, usredsredjena na takticke poteze osvaj anja vlasti i lecenja licnih frustracija svojih lidera - srbijanska opozicija, doista, malo sta relevantno moze da ponudi gradjanima. Ona je u krizi nista manjoj od krize vladajuce partije. A, kao st o je poznato, ono sto je u krizi tesko moze da pronadje alternativu, izlaz iz krize, jos manje da bude subjekt prevazilazenja krize. U tako teskoj situaciji opterecenoj tenzijama i iracionalnoscu, ne nazire se izlaz iz sadasnje krize. Potezi koje vuku vlast i opozicija su pragmatsko-politickog karaktera bez sire drzavnicke vizije i politicke strategije, sracunati na zadrzavanje ili preuzimanje v lasti po svaku cenu. Pri tome se cesto, kao po zakonu spojenih sudova, na jednu gresku i glupost odgovara novom na sve visem nivou.

Ipak, ima li izlaza iz politicke krize, ima li kraja autoritarnoj vladavini u Srbiji?

- Presudan korak ka razresenju sadasnje politicke krize bio bi, svakako, uspostavljanje medju relevantnim politickim subjektima primarnog (bazicnog) konsenzusa o temeljnim vrednostima i nacelima Srbi je kao zajednice koji bi se normativno izrazio u Ustavu. Time bi se prvo, omogucio javni dijalog i stvaranje optimalnih uslova za predstojece predsednicke izbore; drugo, antiautoritarni potencijal ma sovnog protesta gradjana pretocio u antiautoritarnu konstituciju zajednice; i trece, na taj nacin, polazuci temelje moderne drzave, Srbija bi se napokon vratila svojim neapsolviranim zadacima moderne politicke istorije i sricanju prvih lekcija demokratije. Te lekcije su: oslobodjenje ekonomije od tutorstva politike, stvaranje gradjanskog drustva, ustanovljenje gradjanina, pravna drzava i vladavi na prava, sistemska kontrola nosilaca politicke vlasti, podela vlasti, parlamentarizam i politicki pluralizam, demokratski i slobodni izbori, institucionalizovana javnost i sloboda informisanja, demo kratski tip politicke kulture i civilno drustvo.

Pri tome je od presudnog znacaja da na predstojecim predsednickim izborima Srbija najzad dobije antiautoritarnog lidera visokog moralnog, profesionalnog i politickog ugleda koji bi uzivao podrsku rel evantnih politickih subjekata i demokratskih snaga Srbije. Nakon toga bi se obavili izbori i konstituisala ustavotvorna skupstina koja bi pristupila donosenju novog Ustava. Tom prilikom bi umesto mes ovitog parlamentarno-predsednickog trebalo uvesti parlamentarni sistem sa dosledno sprovedenom podelom vlasti i sa ravnotezom vrhovnih vlasti u drzavi. U toj uravnotezenoj ustavnoj vladavini senat bi bio u ustavnom sistemu onaj stubac na kome stoje drzavne terazije.

Kakve su mogucnosti da se bar neki od ovih ciljeva ostvare u doglednoj buducnosti?

- Nazalost, moram da konstatujem, poslednjih godina mi se vise udaljavamo nego sto se priblizavamo ovim ciljevima, tako da politicki sistem Srbije, odnosno SRJ predstavlja fakticko negiranje osnovnih postulata demokratskog poretka. Stoga je cuveno pesimisticko prorocanstvo Ralfa Derendorfa (po kojem je postkomunistickim drustvima za donosenje demokratskog ustava potrebno sest meseci, za demokrat sku institucionalizaciju sest godina, i za stvaranje slobodnog demokratskog drustva 60 godina) - za Srbiju nerealni optimizam. Otuda bi, po misljenju nasih pesimista ovu Darendorfovu formulu trebalo pomnoziti sa dva ili tri.