Sta se kao makroekonomska politika sprema za 1998.

Racunica pokazuje da ce dogodine, za nastavak ovogodisnje ekonomske politike, biti potrebno milijarda dolara iz inostranstva da bi se pokrila dva kljucna deficita - u spoljnoj trgovini i nesmanjenoj javnoj potrosnji. To je dovoljno da se pokrije stabilizaciona farsa. Ako ne bude inostranog kapitala za sakrivanje privredne trulezi, vlast ce opet prodati neku veliku, stratesku firmu

Pise: Bojana Jager

U 1998. ekonomska politika ce osigurati stabilnost cena i kursa, rast proizvodnje i izvoza, poboljsanje zivotnog standarda, nastavak reformi i povratak zemlje u svet - tvrde politicari. Svi kojima se cini da su to vec culi - potpuno su u pravu. Istovetna obecanja bila su zapisana i u ovogodisnje razvojne dokumente i jos uvek se papagajski ponavljaju iako je potpuno jasno da ce rast drustvenog pr oizvoda i izvoza biti upola manji od planiranog, da je stanovnistvo preguralo jos jednu sirotinjsku godinu, da nas svet i dalje drzi u finansijskoj izolaciji i da su se sve reforme svele na nedavno u svojeni zakon o privatizaciji, za koji niko ne zna sta ce od njega na kraju ispasti. Sve to je, kako je izjavio za kinesku javnost predsednik SRJ, rezultiralo dvostruko vecom stopom rasta od bilo koj e u Evropi. Kao u sansoni Djordja Balasevica - princip (opsenarski) je uvek isti, sve ostalo su nijanse.

Ekonomisti su izracunali da je u narednoj godini za nastavak ovakve ekonomske politike neophodan priliv kapitala sa strane od oko milijardu dolara, da bi se mogla pokriti dva kljucna tekuca deficita - u spoljnoj trgovini i nesmanjenoj javnoj potrosnji - a da se istovremeno odrzava privid da privreda nije trula, da je inflacija eliminisana i da je dinar stabilan novac, koji pati tek od povremenih laksih kijavica. (Rec je, dakle, samo o "dodatku" za finansiranje ponavljanja stabilizacione farse, a ne o kapitalu nasusno potrebnom za investicije u izraubovanu domacu privredu.)

U ovoj godini te rupe bile su pokrivene na tri nacina. Najpre, devizama ranije iznetim na inostrane racune preduzeca i banaka, pri cemu danas prakticno niko ne zna koliko jos u toj vreci ima. Zatim, neplacanjem obaveza kineskim i ruskim partnerima, sto preti deviznim rezervama zemlje vec na startu iduce godine. I najzad, markama od prodaje Telekoma, koje nisu ulozene ni u nove investicije, ni u nova radna mesta, vec u plate, penzije, razne deficite i jednokratno nadomescivanje obrtnih sredstava i pojedenog kapitala u preduzecima koja vec sutra nece moci da nastave normalno poslovanje. Drugi m recima, taj dodatni kapital pojela je ista netransformisana privredna struktura, isti netransformisani privredni i politicki sistem i isti potrosacki karakter drustva u kojem u medjuvremenu nije re sen nijedan goruci problem, pocev od velikog broja nezaposlenih, koji po zvanicnim podacima iznosi 25 odsto, a po nezvanicnim jos toliko. Sto se zaposlenih tice polovina njih radi u nelikvidnim, a tr ecina u preduzecima zrelim za stecaj. Po sluzbenim podacima Zavoda za obracun i placanja samo prispele, a neizmirene obaveze u preduzecima koja su u proteklih deset meseci stalno bila nelikvidna tren utno su vece od ukupne novcane mase u opticaju, i to za skoro milijardu dinara.

Samo zahvaljujuci tom dodatnom kapitalu, obezbedjenom za raspodelu i visak potrosnje u zemlji, nije se u ovoj godini videlo koliko smo "goli i bosi" i drzava je mogla da sprovodi najskuplju mogucu po litiku prigusivanja inflacije. Iza nje ce ostati ogromni gubici u preduzecima u kojima su kontrolisane i vestacki obuzdavane cene i jos veci gubici u kolektivima koji su izvrsavali patriotski zadatak povecanja izvoza. Najmanje za trecinu izvoznika - izvoz je nerentabilan, a ekonomisti prognoziraju da bi ispravljanje pariteta cena (do cega pre ili kasnije mora doci) odmah proizvelo dvocifrenu inf laciju. Devizne rezerve su taman tolike da se jos koji mesec moze braniti potpuno nerealan devizni kurs i nastavljati prica o devalvaciji za koju, kao i za sve ostalo, "jos nije pravi trenutak", nara vno dok se te rezerve ne istope. To moze biti i krajnja cena finansiranja ove godine kontinuiranih izbora i postizbornih stresova, u kojoj objektivno i nije bilo velikih sansi da zemlja zagazi u ozbi ljne ekonomske reforme.

U narednoj godini treba zapusiti oba ova deficita i, ako se zaista ozbiljno misli sa privatizacijom, osigurati sredstva za socijalni program, koji vise niko ni ne pominje. Cak i kada bi vlast priprem ala nesto sto mi ne znamo, pa nekim srecnim slucajem uspela da otkloni politicke barijere i eventualno da do sredine naredne godine uskladi odnose na kljucnim medjunarodnim finansijskim institucijama i nekim ino-poveriocima, dodatnog kapitala po tom osnovu u 1998. ipak nece biti. Moze ga biti (i na to se izgleda najvise racuna) kroz prodaju jos nekog dela imovine, a drzava kroz kontrolu privatiz acije, od posebnih programa do javnih preduzeca, dosta toga ima u rukama i na raspolaganju. Najgore bi, naravno, bilo da se i ta sredstva potrose na produzetak agonije i odlaganje pocetka neizbeznih reformi.

Ako bi ista trebalo da bude cilj ekonomske politike u 1998. to je da se mane podsticanja rasta problematicne proizvodnje i da raspusti sve koordinacione timove koji se u to ime bave raspodelom dinara , kredita, deviza, prava i zabrana, te da se posveti privatizaciji. Posto je 1997. bila "godina reformi" koje su izostale, naredna godina bi morala da bude godina privatizacije, koja ce se sprovesti.

Ukoliko ova birokratizovana i iskorumpirana drzava ne izblamira i ovaj proces i ne pretvori ga u veliki haos, jos vece mucke i nove pljacke, mogla bi da postigne barem dve bitne stvari. Prvo, da rask rsti sa iluzijama o tome koliko (ne) vrede drustvena preduzeca kakve stvarne deficite kriju njihove poslovne knjige, koliko toga je vec privatizovano i nalazi se u rukama domacih i inostranih poveril aca i kakve su sanse da deo tog privrednog tkiva odumre ili prezivi. I drugo, da "in vivo" testira stvarni interes stranih investitora da sa svojim kapitalom udju u ovaj privredni prostor. Ukoliko ta kvog interesa ima, drzava bi bila prinudjena da stvori pravni okvir koji nece terati potencijalne strane ulagace da biraju izmedju eventualnog profita i visokog rizika u zemlji u kojoj zakoni vrede m alo, ugovor cesto ne vredi nista, a sudovi ne stite poverioce vec duznike i politicke miljenike.

Od privatizacije zasigurno nece biti mnogo para, ali moze biti dugorocne koristi, jer raskid sa drustvenom svojinom predstavlja i raskid sa socijalistickom ekonomijom, pa makar se predsedniku SRJ kin eski put cinio mnogo simpaticnim.

Na jugoslovenskoj politickoj vetrometini postavlja se, medjutim, pitanje ko iza takvog programa moze da stane. Nije samo rec o generalnoj suprotstavljenosti dve federalne jedinice, u kojoj manja drzi lekcije vecoj, tvrdeci da ce Crna Gora kroz svoju opredeljenost za radikalne ekonomske reforme, demokratizaciju i privatizaciju podsticati pozitivne promene u Srbiji i pomoci ukljucivanju zemlje u m edjunarodnu zajednicu. Sve tri vlade su zapravo ili tikve bez korena ili se ne zna gde ce korenje pustiti.

U Srbiji, na primer, nije jasno ni ko ce doneti budzet za narednu godinu, jer se ne zna ni kada ce biti konstitutivna sednica novog republickog parlamenta. Podjednako se ne zna kakva manjinska vlada moze ispasti iz aktuelne trgovine leve koalicije, SPO i SRS, a kada bi se pokusao napraviti nekakav kompromis iz onoga sto celnici i predstavnici ovih stranaka govore o ekonomskoj buducnosti ne bi os talo ni R od reformi. Crna Gora formalno ima vladu, ali je ona duboko zaglibljena u politicke tenzije u republici. Ukoliko bi se prihvatilo predlozeno formiranje visestranacke prelazne vlade, ona bi se prvenstveno bavila pripremom prevremenih parlamentarnih izbora, koji ce se u Crnoj Gori odrzati najkasnije do maja naredne godine. Dakle, dok se svi rasporede i ucvrste najpre u svojoj kuci, pa te k onda pocnu da razmisljaju sta ce biti sa zajednickom, ode dobar deo poslovne godine u vetar i nepovrat. Savezna vlada, inace zvanicni potpisnik ekonomskih planova zemlje i njene medjunarodne politi ke, ionako je vec odavno faktor bez znacaja, prisutna tek kao sabirni centar republickih interesa i odnosa snaga u i medju njima. Doduse, Konticev kabinet je sada barem lokacijski blizu mesta na koje m predsednik SRJ radno razmislja o nasim sudbinama - ako to nesto znaci.

Kada se sve sabere, pred nama je zasigurno jos jedna sirotinjska godina, u kojoj je sve moguce i u kojoj ekonomska politika vise nego ikada ranije zavisi od politike i politickih turbulencija na doma cem terenu. Ne daj boze spektakala te vrste, jer bi jedini pravi spektakl bio da ova zemlja konacno zagazi u tranziciju.