POZORISNE PREMIJERE

Ronald Harvud: "Majstor", rezija Dimitrije Jovanovic, scenograf Jasna Dragovic, kostimi Ljiljana Dragovic, izbor muzike Petar Antonovic

Nijedna izvanredna, ali nijedna losa uloga: "Majstor" u reziji Dimitrija Joanovica

U drami Ronalda Harvuda "Majstor" premijerno izvedenoj na Maloj sceni Narodnog pozorista, rec je o ukrajinskom pripadniku dobrovoljackih jedinica koje su tokom tri avgustovska dana 1941. godine, u ne koliko mesta, ubile preko osam stotina Jevreja. Pomenuta dogadjanja u Ukrajini u vreme Drugog svetskog rata Harvud reinterpretira kroz prizmu najnovijih ratnih zbivanja na prostoru bivse Jugoslavije, kao i posledicama koje su ona izazvala u svetskom zakonodavstvu. Tako je pokretac radnje u ovoj drami Rezolucija Ujedinjenih nacija koja obavezuje drzave clanice da sude ratnim zlocincima ma gde da su ovi pocinili svoje gnusobe. Na taj nacin ce Romana Kozacenka, bivseg pripadnika ukrajinske milicije, Skotland Jard poremetiti iz njegovog pedesetogodisnjeg mira stecenog u okrilju jedne britanske porodice.

Harvudova drama u osnovi razmatra jednu istorijsku konstantu u nastajanju. Nije tesko zamisliti, naime, sa kakvim zaprepastenjem su vlasnici robova docekali ideju da se ta vrsta medjuljudskih odnosa ukine i proglasi nezakonitom. Sada smo, sva je prilika, u slicnoj poziciji; na pragu smo uspostavljanja nove vrste ljudske komunikacije, bilo da se ona zove Novi svetski poredak ili nekako drukcije, cije konture jos uvek nisu jasne. Ta dilema izmedju onoga sto znamo i necega sto neminovno dolazi je ipak bolna.

Zbog toga je Harvudova drama u stvari futuristicki komad o vremenu u kojem nece biti ne samo zlocina, vec ni rata. Kako tako nesto, naravnom, nikada nece biti moguce, njen zadatak je nesto "skromniji ". "Majstor" je drama koja na konkretnom primeru razmatra sustinska pitanja kraja naseg veka, kao sto su ona pod kojim uslovima ubistvo nije kaznjivo, da li je rat nezamenjiva vrsta ljudske komunkaci je, postoji li zlo po sebi i kakvu drustvenu ulogu ima kazna.

Razmatranje problema savesti drustva kao i njegovih konkretnih clanova Harvud vrsi u dve ravni. Jedna je sam istrazni postupak izveden tehnikom sudskog trilera (koji ce dokazivati Romanovu krivicu), dok ce druga, ona koja se bavi licemernoscu svakodnevice, biti osvarena uz pomoc prve. Roman Kozacenko je, naime, u kuci Fildovih vec pedeset godina i oni, narocito gospodja Fild, kojoj je Roman bio i ucitelj i dadilja i drugi otac, ne mogu poverovati da su ziveli sa monstruoznim ubicom.

Tu pricu o savesti, ljudskoj sklonosti ka zaboravljanju i potiskivanju, kao i sposobnosti ljudi uopste da svoje zablude podize na nivo principa, ansambl Narodnog pozorista realizuje sasvim lako. U pr edstavi "Majstor", ne racunajuci Branislava Jerinica, nije bilo izvanredne uloge. Ali nijedne lose. Videli smo jednu korektnu, znacenjski besprekornu i rediteljski cistu predstavu u kojoj je do punog izrazaja dosao timski rad. Gledano po "parovima" Boris Pingovic i narocito Natasa Ninkovic, u svakom trenutku dosledno ispunjavaju svoj zadatak realizacije malogradjanskog i pomalo frustriranog brac nog para, kome je najvazniji porodicni mir. Natasa Ninkovic je medjutim, u kljucnoj sceni - kraju predstave - efektno razotkrila svoje "drugo" antijevrejsko lice, ciji izvor nije u ideji vec u nemoci .

Drugi par, policajac-islednik, Boris Komnenic i Dragan Petar, nijednog trenutka nisu dopustili da posumnjamo u ispravnost njihove namere, dok je Danijela Mihailovic, usamljeni advokatski strelac, str pljivo dopunjavala jos jednu dimenziju svog neumoljivog poziva kao pokretaca radnje.

Ipak, Branislav Jerinic je glumackom transformacijom svog junaka, od mirnog gradjanina Engleske u ranjenog coveka krvavih ruku, potvrdio da je rec o nasem glumcu starije generacije bez premca.

Ono sto baca svojevrsnu, ne presudnu senku na najnoviji projekat Narodnog pozorista jeste nedostatak ambicije reditelja Dimitrija Jovanovica da pojedine odnose, Jevreji-katolici, na primer, ili manje poznata pravila svojstvena jednom drugom podneblju, prevede u drugi kod, radikalizuje svoj postupak i sliku ucini uverljivijom. Na taj nacin bi predstava dobila na intenzitetu i brzini, sto bi ovu " nasu" pricu, sasvim sigurno ucinilo snaznijom.

Jedina stvar koju i pored najbolje volje nismo razumeli jeste zvucna skripa zaduzena za "pokrivanje" mraka izmedju scena. Moguce je da je "muzika" bila takva zbog pokvarenog uredjaja za repodukciju, kojoj se, samo njemu znanom metodom, zdusno prikljucio "majstor" svetla.

Zeljko Jovanovic