KAD KOLA KRENU NIZBRDO

Ognjen Pribicevic

Kad kola krenu nizbrdo, veoma ih je tesko zaustaviti. Tako je i s Milosevicem. Njemu mora izgledati kao da se sve zaverilo protiv njega. Za samo mesec dana doziveo je tri poraza, a na putu je i cetvr ti. Prvo je njegova stranka izgubila parlamentarne izbore u Srbiji, zatim je na predsednickim izborima njegov pulen dobio manje glasova od Seselja i na kraju, Djukanovic je pobedio u Crnoj Gori.

Poput ocajnika koji srlja iz poraza u poraz, i Milosevic prosto zuri u svoj cetvrti uzastopni neuspeh. Jedino se time moze objasniti raspisivanje predsednickih izbora za 7. decembar. Umesto da se pop ut mudrog boksera koji je doziveo nekoliko nokdauna primiri i bar malo saceka, on kao da priziva novi neuspeh. Naime, ako se ima u vidu da je i do sada "slobodno" tumacio Ustav, on je ove izbor mogao prolongirati do proleca. S obzirom da je tesko poverovati da Milosevicu nisu dostupne strucne analize prema kojima skori izbori odgovaraju jedino Seselju jer mu prakticno sve ide u prilog - i pogors avanje socijalne situacije i pobednicki mentalitet stecen pobedom nad Lilicem i nejedinstvo opozicije - ostaje mogucnost da se Milosevic nesto dogovorio sa Seseljem. Cak i da je to tacno, odluka o ra spisivanju izbora je pogresna jer bez demokratske opozicije, koju danas pre svega cine DS, DSS, GSS, Milan Panic i brojne studentske organizacije, Milosevic rizikuje da izbori opet budu neuspesni.

Novi sok je izazvala njegova odluka da Milan Milutinovic bude kandidat SPS na predsednickim izborima. Ovaj, siroj javnosti relativno nepoznat politicar i covek s veoma losim imidzom u "krugu dvojke", gubitnik je i pre nego sto je trka pocela. Stoga i ne cudi sto je prva reakcija javnosti bilo pitanje: Zar Milosevic nema nekog drugog? Ipak, posle prvog iznenadjenja izazvanog ovim izborom, kao log ican se namece zakljucak da Milosevic zapravo i nije imao izbor. Njegov ubedljivo najjaci kandidat vec je izgubio (ozbiljna istrazivanja javnog mnjenja pokazala su da drugi potencijalni kandidati SPS po popularnosti znatno zaostaju za Lilicem), a samim tim postaje potpuno svejedno da li je sledeci Vucelic, Unkovic, Tomic ili Milutinovic. Tako se Milosevicu poput bumeranga vraca to sto je iz part ije izbacio i ono malo ljudi koji su imali neke ideje i sposobnosti da se u konkurenciji drugih ideja i ljudi ravnopravno bore za njih. On nije shvatio da nije isto voditi partiju u komunizmu i demo kratiji. U sistemu parlamentarne demokraktije partija mora imati vise uglednih i uticajnih ljudi, a ne samo svemocnog generalnog sekretara. U svakom slucaju, mnogo sta Milosevicu vise ne ide u prilog .

Po prvi put od 1987. od kada je dosao na vlast, Milosevic nije vise jedini gazda u svojoj kuci - u Srbiji ce morati da se dogovara sa Seseljem i Draskovicem, a u Jugoslaviji s Djukanovicem. To je, na ravno, sasvim nov ambijent i u njemu se on ne snalazi bas najbolje. Iako bi njegove pristalice rekle da on mudro cuti, cini se da on, u stvari, zapravo ne zna sta da radi. Navikao je da izdaje naredj enja koja njegovi saradnici bespogovorno sprovode - otud vise podseca na bivse istocnonemacke ili ceskoslovacke clanove politbiroa nego na moderne politicare postkomunisticke Istocne Evrope. On pripa da jednom proslom dobu i njegovo vreme neumitno prolazi.

Veliko je pitanje kako bi na predsednickim izborima prosao i sam Milosevic. Otuda i nije cudno sto on tako uporno izbegava ucesce u bilo kakvim raspravama sa svojim politickim konkurentima. Sa distan ce on je biracima izgledao kraljevski, ali s te distance svako, i bukvalno svako, moze izgledati nedodirljivo. Medjutim, vremena su se promenila. Dolaze novi, mladji politicari koji su obrazovaniji, koji brze misle i koji su, i zahvaljujuci ucestvovanju na tim raspravama i okruglim stolovima, dosta toga i naucili.

Bas zbog toga ce se SPS nakon Milosevicevog odlaska jednostanvo raspasti i prestati da postoji kao sto je bio slucaj s rumunskom ili ceskoslovackom komunistickom partijom. Socijalisti bi, naravno, vi se voleli da se nadju u drustvu sa madjarskim ili poljskim socijalistima, ali to nije moguce jer je unutar ovih partija, za razliku od SPS, jos u vreme komunizma postojala jaka reformska struja koja je na rusevinama stare napravila novu partiju socijaldemokratske orijentacije.

Cak i da sve ovo nije tako, da ekonomski i politicki rezultati Miloseviceve vladavine nisu tragicni i katastrofalni, on bi opet morao da ode. Jedna od dobrih strana parlamentarizma je to sto posle iz vesnog vremena tera ljude da promene politicare na vlasti. Cak i najbolji, posle desetak godina, postaju dosadni. Ljudi zele da vide nova lica, da probaju nesto drugo. To se nedavno dogodilo u Veliko j Britaniji. Uprkos tome sto rezultati konzervativne vlade nisu bili losi, nakon 12 godina vladavine M. Tacer i sest godina Mejdzorove vladavine, Britanci su jednostavno zeleli promene. Do promene bi sigurno doslo i znatno ranije da se Laburisticka partija pre modernizovala i smenila svog tadasnjeg, isuvise krutog sefa Kinoka i na celo dovela ljude poput Brauna i kasnije Blera. Znaci, potrebno j e da se formira kakva-takva alternativa da bi ljudi za nju glasali. U Srbiji u ovom trenutku, ako u takvu alternativu ne ubrojimo Seselja, ona ne postoji. Ako Draskovicev odlazak s cela srpske demokr aktske opozicije uporedimo sa odlaskom Nila Kinoka, ostaje pitanje - ko je ovde Bler? Demokratska grupacija koja bojkotuje ove izbore ima jos najvise godinu dana da pokusa da nesto uradi, bilo zajedn o, bilo odvojeno - da napravi nekakvu koaliciju, savez, pokret ili bilo sta drugo sto bi gradjanima Srbije izgledalo kao ubedljiva alternativa postojecem. U suprotnom, dogadjaji ce ici svojim tokom n e pitajuci "bojkotare" za misljenje, kao sto vise ne pitaju Draskovica.

Naravno, Srbija nije Britanija i ovde stvari mogu krenuti i drugacijim tokom. Jedino je sigurno: urusavanje Milosevicevog rezima vise se ne moze zaustaviti. Djukanoviceva pobeda uci da se ovde vlast najlakse osvaja kad je vec imas, sto je nemoguce objasniti nekom strancu, ili prevesti na neki strani jezik. Medjutim, u Srbiji nema reformskog krila u vladajucoj partiji. Cekati da se ono formira iz redova ratnih profitera i raznih ministara za privatizaciju predugo bi trajalo. Promene ce doci, sasvim sigurno, mnogo brze. Pitanje je samo: kakve?

(Autor je naucni saradnik Instituta drustvenih nauka u Beogradu)