O ETNICKOM IDENTITETU KAO VESTACKOJ KONSTRUKCIJI

Aleksandar Boskovic

Srpsko drustvo po mnogo cemu predstavlja netipican primer postkomunistickih drustava. Dok su sva druga slicna drustva u Evropi krenula, pre ili kasnije, i uz manje ili vise teskoca, putem demokratiza cije i reformi, u Srbiji to nije sucaj. Osnovne razloge za to, po mom misljenju, treba traziti u nekritickoj percepciji pojmova koji definistu (kako simbolicki, tako i stvarno) i utemeljuju (simbolic ki) srpsku naciju i identitet, odredjujuci i zbivanja na srpskoj politickoj sceni.

Pojam etnickog identiteta je nesto sto se u svakodnevnim diskursima (pre svega u politickoj sferi) "podrazumeva", odnosno, kao kad Hampti Dampti objasnjava Alisi, oni koji ga upotrebljavaju smatraju da taj pojam znaci iskljucivo ono sto oni misle da znaci - "ni manje, ni vise". Etnicki identitet je u stvari konstrukcija, i kao takav potpuno vestacki i arbitraran. On se konstruise nasuprot i u od nosu na neke druge (zamisljene) etnicke identitete, kao njihova suprotnost i kao simbolicko odredjenje jedne zajednice u odnosu na druge. Sta ovo prakticno znaci na danasnjoj srpskoj politickoj sceni ? Pre svega to, da akteri ove scene operisu sa izmisljenim (odnosno imaginarnim) pojmovima, a pri tom se ponasaju (i veruju) da je njihovo ponasanje zasnovano na necem "stvarnom". Etnicki identitet k onstituise ono sto se podrazumeva pod "srpskom nacijom", a sto se temlji na visevekovnoj tradiciji. Ovo ne uzima u obzir odredjene istorijske i antropoloske cinjenice, kao na primer to da nacije i na cionalne drzave na Balkanu nastaju tek od XIX veka (u slucajvima Albanaca i Makedonaca, tek od pocetak XX veka). Svaki govor o srpskoj (ili grckoj, bugarskoj, hrvatskoj, svejedno) naciji (ili naciona lnoj drzavi) pre XIX veka je potpuno besmislen.

Ovakvi stavovi uzrokuju veliki stepen nerazumevanja izmedju predstavnika "medjunarodne zajednice" i ovlascenih zastupnika srpskog naroda. Pre svega, koncept etnickog identiteta, sa kojima se u Srbiji operise kao sa necim "stvarnim" danas se u svetu posmatra kao konstrukcija. Ono sto se utemeljuje u Srbiji kao proizvod "krvi i tla", u svetu se posmatra kao proizvod cinjenice da ljudi zive na odre djenom podrucju i postuju zakone i norme ponasanja odredjene zajednice. Na primer, danas se u antropologiji na pojam "nacije" gleda kao na pojam "rase", odnosno, to je nesto sa cime se operise u teor iji, ali to nije nesto utemeljeno u stvarnosti. (Ovo, naravno, ne znaci da se ljudi cesto ne ponasaju u skladu sa ovakvim konceptima, i da posledice njihovog ponasanja nisu i te kako stvarne). S obzi rom da ovlasceni pregovaraci sa ovih prostora zaista veruju da predstavljaju narod sa velikom (najvecom?) slobodarskom tradicijom, koja predstavlja osnovu njihovog vekovnog etnickog identiteta, vrlo je tesko ubediti ih da oni operisu samo sa konstrukcijama.

Tradicija je jos jedna konstrukcija. Pojam "tradicije", mada se odnosi na proslost, u stvari se nikad ne koristi za objasnjavanje necega sto se dogodilo u proslosti, vec iskljucivo za opravdavanje ne cega sto se desava u sadasnjosti, ili za opravdanje nekog projektovanog cilja u buducnosti. Ovaj pojam se koristi da bi se razlicite etnicke grupe na osnovu "tradicije" razlikovale od drugih, srodnih etnickih grupa, sa kojima su vekovima zivele u miru i slozi. (Na primer, svakom dobrom etnologu, ili makar pazljivom posmatracu sa strane, jasno je da su Srbi iz Hrvatske po semu - osim religije - d aleko slicniji Hrvatima, nego Srbima iz Srbije). Posebno su problematicne konstrukcije koje kombinuju tradiciju i (nacionalnu) istoriju, jer se u tako zamisljenoj istoriji uvek govori selektivno o ne kim dogadjajima iz proslosti koji govore u prilog "nase stvari".

Zanimljivo je da se pojam "tradicionalne kulture" upotrebljava da bi se "nasa" kultura prikazala kao samostalna i razlicita od svih drugih. Problem je, medjutim, u tome sto je, na primer, vrlo tesko govoriti o "tradicionalnoj" srpskoj (ili bilo kojoj balkanskoj) kulturi bez uzimanja u obzir tradicija Otomanskog carstva. Sam srpski jezik sa svim turcizmima najbolji je pokazatelj potpune besmislen osti pokusaja nacionalnih cistunaca.

Jos jedna moguca upotreba "tradicije" u vezi je sa odnosom prema drugim "tradicijama", gde se "nasa" uvek ispostavlje kao najstarija, najbolja i najautenticnija. Ovo je povezano i sa shvatanjem vazno sti sopstvene tradicije i kulture, sto je opet u neskladu sa nacinom razmisljanja ljudi izvan prostora jugoistocne Evrope. Naime, danas su za kulturne procese u svetu mnogo znacajnija kretanja svetsk og kapitala i ponasanje multinacionalnih kompanija, nego bilo kakvi procesi unutar samih kultura.

Naravno, osnovni problem sa konstrukcijama nije u njima samima, vec u posledicama koje proizvode. Mada ciste" nacionalne teritorije i "cisti" tnicki identiteti ne postoje (niti su ikada postojali), p a ni na Balkanu, teznja da se negira svo nasledje koje se ne percipira kao "svoje" i (sto je jos gore) da se negiraju i unistavaju ljudi za koje se smatra da "kvare" ovo nasledje, ostavila je izuzetn o teske posledice na Balkanu. Poseban problem srpske politicke scene je sto se o ovim posledicama ne moze i ne sme razgovarati. Naime, svest o "izabranosti" naroda i njegovoj nepogresivosti, kao i sv est o intelektualcima i politicarima kao "slugama" svog naroda, doprinela je kreiranju situacije u kojoj je zabranjeno govoriti o ratu (u kome, po zvanicnoj verziji, Srbija nije ucestvovala) i odgovo rnosti za isti, o odgovornosti za ratne zlocine, o drzavnom teroru na Kosovu, itd.

S druge strane, mozda bi se moglo govoriti i o specificnoj nezrelosti srpske opozicije, koja je zarobljena senkom sadasnjeg predsednika SRJ. Ne samo da je sadasnji predsednik SRJ jos uvek superioran u odnosu na svoje opozicione takmace, vec se kod njih radi i o zanimljivoj adolescentnoj fiksaciji ocem i autoritetom. Naime, opozicija koja u Srbiji voli da se naziva "demokratskom", toliko je fasci nirana g. Milosevicem, da je mrznja koju prema njemu osecaju u stvari njihov jedini program. Zato je i opstajanje na vlasti g. Milosevica u isto vreme i uslov njegovog opstanka. Njegovim nestankom sa politicke scene, srpska opozicija bi se urusila sama od sebe, s obzirom da nema odgovore na najvaznija pitanja koja pred Srbiju postavlja medjunarodna zajednica (pre svega, problem Kosova, saradnja sa sudom u Hagu, raspodela imovine pokojne SFRJ). U stvarnosti, radi se o osecaju strahovite nesigurnosti. U slucaju srpskih opozicionih prvaka, to je nesigurnost koja delimicno potice iz sredine iz koje dolaze.

Naime, nacionalizam, koji je vec desetak godina apsolutna dominanta ovdasnje politicke scene, bazira svoju mrznju prema Drugima i strah od Drugih na osecaju nesigurnosti. Samo ljudi koji su izrazito nesigurni u sebe i u sopstvene sposobnosti pocece da mrze Druge, pre svega iz straha da (u dodiru sa Drugima) njihova nesposobnost ne postane svima ocigledna. Mrznja prema Drugima je izraz nesposobno sti i nesigurnosti u sopstvene snage. Samo ljudi koji su duboko uvereni u sopstvenu bezvrednost ce veselo bombardovati opkoljeno Sarajevo, na primer. (A o eventualnom osecaju samoprezira onih koji su sa njima okretali volove na raznju i sve vreme ih podrzavali, ne treba trositi reci). Eliminisanjem Drugih, eliminisu se potencijalni kriticari "nas samih", oni koji nas najbolje poznaju, jer su god inama (ili vekovima) ziveli sa nama. Kao takav, nacionalizam je oblik rasizma, te je (za raliku od tvrdnji nekih opozicionih lidera) potpuno apsurdno govoriti o "dobrom" nacionalizmu, ili pak o "demo kratskom" nacionalizmu, ili bilo kakvom spoju nacionalizma i demokratije (ovo poslednje je, inace, jedan od specijaliteta ovdasnjih intelektualaca). Jednostavno receno, kako se koncept kojim se oprav dava uzdizanje "svoje" etnicke pripadnosti u odnosu na sve druge, moze pomiriti sa jednakim pravima za sve? Jer, to bi onda ukljucilo i pripadnike drugih etnickih grupa, vera, ili rasa, sto bi ucinil o pojam "nacije" potpuno izlisnim. Problem sa ljudima koji sebe dozivljavaju i definisu iskljucivo kao pripadnike odredjene etnicke grupe ("nacije") jeste u tome sto bi u ovom slucaju oni potpuno izg ubili svoj identitet. Simbolicki posmatrano, oni bi prestali da postoje.

Teza koja se u Srbiji stalno istice, teza da bi svaki znacajniji opozicioni prvak koji bi nesto rekao (ili rekla) o odgovornosti za rat (koja se ipak ne moze deliti!) i problemima koji danas pritiska ju Srbiju, i sebe i svoju partiju osudio (ili osudila) na propast, nedokaziva je, jer to jos nijedan relevantan politicki faktor ovde nije ni pokusao. Cak i kad bi ova teza bila tacna, mora se imati u vidu cinjenica da je medjunarodna zajednica i dalje zainteresovana za sredjivanje prilika i normalizaciju stanja u Srbiji. Ovo ne zbog toga sto je Srbija posebno znacajan medjunarodni faktor, vec jednostavno zbog toga sto ona poseduje izuzetan destruktivan potencijal po sve svoje susede, a time i po stabilnost u celom regionu. Iako ne mnogo utesna, ova cinjenica barem otvara neke mogucnosti o kojima vredi razmisliti.

Sve dok do toga ne dodje, problemi sa identitetom i problemi oko definisanja i konstruisanja istog, i dalje ce ostati dominantni na srpskoj politickoj sceni.

(Autor je antropolog iz Beograda i jedan od urednika medjunarodnog casopisa "Beogradski krug").