"BERLINCI" SE JUCE UKLJUCILI U BEOGRADSKI SAOBRACAJNI METEZ

"U Nemackoj su izdrzali 15 godina kod nas nece ni 15 dana", "I mikrofon imas, mozes jos i da pevas", "Ovo su kreveti brate, nije ovo za nas", samo su neki od putnika

Omanja grupa ljudi zagleda u cudu zuti "berlinac" na pocetnoj stanici autubusa 302 koji vozi ka Grockoj do Begaljice. Jedan ga kucka, opipava i sumnjicavo mu uzima meru. Stariji cicica mrko posmatra i komentarise "Ala smo mi zloban narod, kuckas da otpadne nesto. Nije niko lud da nam pokloni nov autobus". Vozac proverava komande, ovo mu je prva voznja. Najvise muke zadaju mu srednja, ulazna vrat a koja senzorski reaguju na stampedo putnika.U autobusu je ekipa GSP koja pomaze kolegi da savlada nemacke finese.

Tek kada je doslo vreme za polazak, putnici koji su dotada dobro odmeravali mesto na stajalistu sa kojeg ce se najbolje torpedovati do sedista pocese da oklevaju. Em nije crven a i prilicno je otmen. Ulaze polako, osvrcuci se na rozikasta tapacirana sedista. "Ovo su kreveti brate nije ovo za nas" dobacuje prvi. Prikljucuju mu se zena sa punim zembiljom. "Tamo u Nemackoj su izdrzali 15 godina ovd e nece ni 15 dana. Kad pocne da ulazi 'gamad', nije mu dug vek".

Svako je zauzeo svoju busiju, gnjezdeci se na mekanim sedistima. U polupraznom autobusu greje ko u vojnim stanovima, do maksimuma. Vozac, Mileta Pavlovic krece Bulevarom revolucije ka odredistu udalj enom 28 kilometara.Kao da je medjunarodni cirkus "Adrija" stigao u seoski gradic, prolaznici ga u hodu zagledaju a vozaci putnickih automobila zmigavcem ga pozdravljaju.

"Pregledan je i bezbedan. Kako ce biti u povratku kada su guzve velike videcemo. Ima samo dvoja vrata, nasi ljudi nisu na to navikli, zure, jure. Stanu na vrata ili legnu na njih a tada nema polaska. Samo da je vise vozila, ovako bice dosta optereceno. Da vidite ove nase autobuse, iako su u upotrebi samo tri godine u gorem su stanju nego ovi", kaze vozac na liniji 302.

Suvi kolovoz i retka vozila "daju krila" berlincu koji nastavlja da klizi smederevskim putem. Predeo presvucen snegom celom autobuskom ugodjaju daje neke vanbalkanske nijanse. Nemacka uljudnost vlad a u autobusu. I oni najsumnjicaviji se otkravljuju. "Jel mogucno da to i kod nas bidne", uzvikuje seljanka koja je usla na sledecoj stanici, pre Grocke.

Niko i ne sanja da ce evropsku idilu uskoro oboriti onih predvidjenih 37 nemackih "zictplace i 76 stojecih putnika. Nailazi Grocka, pijacni je dan, nahrupljuju okolni seljaci sa kofama i korpama od p luca, djaci i ostali koji zure da stignu u Beograd na posao. Vozilo ima samo dvoja vrata, ulazna senzorski podesena ni makac. Neko je nogom nalegao na precizni nemacki instrument ne znajuci da "berli nac" nije programiran za balkansku prebukiranost. I na svakoj sledecoj stanici ista prica. Guranje i cekanje. Nalazi se i domaci recept, ulogu mikrofona kojim vozac jos nije ovladao preuzima Dobrica iz Begaljice. Ostavlja svoju kesu pasulja i jabuka kod vozaca i trckara do ulaznih vrata da obuci balkance da ne leze nego stoje.

Mozda bi ih stalo i vise u ionako prepunom autobusu da prednja vrata nisu na duplim komandama. Tako je vozac bar brisanim prostorom zasticen od dahtanja za vratom, psovki bacenim u lice ili sugestija ma poput "ja bih bolje vozio ovaj krs". U pravi cas nailazi i vozac sa linije 16. "Osetljiv je i ovaj na rupe. Moj, pritiskom na dugme vraca ga na stranu. Od kada vozim novi niskopodni autobus "Ikarb usa" odmorio sam se, glasno razmislja vozac.

Ulazi i kolega mehanicar sa novobeogradskog GSP pogona. Tece vruca prica oko najavljenog strajka. "Ranije se znalo, svi strajkujemo, sada sa devet sindikata ne zna se ni koji pogon zatvara kapije ni koje ce vozilo tog dana izaci na ulicu. Pominje se i plata, onako uzgred ali i velelepno zdanje direkcije preduzeca koje je bivsi direktor Glavicic opremio ko velelepnu zgradu becke opere

Kako vreme odmice i guzva se usijava "berlinac" kao da posustaje. Sa 180 konjskih snaga ne mozes da prestignes ni traktor, dobacuje vozacu postariji gospodin. Sa brzinom od 40 do 50 kilometara i vrat ima koja nemacki pedatno odoljevaju nasem "o ruk" sloganu vraca se ona stara, prisna domaca atmosfera. Masne upadice, prati otreznjenje tipa "nije ovo za nas, ovo je za djacke eskurzije i obilazak gr ada". Ima i onih trezvenijih koji savetuju da samo cekicem treba srediti senzor pa da vrata budu po naski, mehanicka. I mikrofon imas, mozes jos i da pevas, pljuste saveti Mileti Prodanovicu. Ne treb a njima mikrofon, ako im preko zvucnika javis da se sklone sa vrata ci se zbune pa ne zanaju sta je, bolje ovako da se dovikujes, savetuje dobronamerni Begaljicanin.

Nailaze i oni stara crvena vozila gradskog prevoznika tik iza "berlinca" ali narod i pored guzve oce bas u ovaj novi, da ga isproba. Kako se priblizavaju kule Beograda temperatura u autobusu raste. T reba stici na posao a gazda ne mari "berlince" samo marke.

Voznja od Ustanicke do Begaljice i natrag uzela je dobrih dva i po sata. Vozac sa olaksanjem skrece ka okretnici, zakljucujuci da je vozilo proslo test ali treba staviti mehanicka vrata. Narod je nau cio da se ljudski gura.

Putnicka glogota se time ne zavrsava, ceka ih guzva na tramvajskoj stanici petice. Dupke puna vuce se ka Vuku. Nastaje potraga za linijskim taksijem koji ce ih za marku i po ko nemacku gospodu odvest i do cilja.

Z. Mihajlovic