INICIJATIVA ZA ODGOVORNO IZJASNJAVANJE O DALJOJ SUDBINI KOSOVA I METOHIJE

Bodin Rakic

Poslednji izbori u Srbiji ne samo sto potvrdjuju krizu njenog razvoja u savremenu drzavu utemeljenu na nacelima evropske civilizacije, nego ukazuju i na neophodnost hitnog preispitivanja samih strate skih nacela demokratskog politickog pokreta u nas. Bavljenje takvom problematikom moze, razume se, sa stanovista kratkovidog partijskog oportunizma nekih (nestrpljivih da se domognu drzavnog kormila) nasih stranackih celnika, da se ucini beskorisnim pa cak i stetnim, medjutim takva racunica u osnovi je pogresna, jer - da li je to uopste potrebno napominjati - bez ozbiljnog uvida u stvarne sadrza je demokratskih nacela nemoguca je njihova primena vec i u samom pristupu razradjivanja taktike vodjenja bilo koje uistinu izgledne politicke (pa i predizborne) kampanje.

U tom smislu neminovno se otvara razgovor o jednom od, bez svake sumnje, najvaznijih strategijskih koloseka na kojima se, hteli mi to ili ne, nalazi nasa zemlja. Rec je o daljoj sudbini Kosova i Meto hije. Ova, barem sa stanovista javnog studioznog razmatranja jos valjano nenaceta tema, do sada je jedino bila u opticaju preodevena u varljivo ruho retorike nabujalih emocija i providne stranacke de magogije. A nije tesko uvideti da je takva zloupotreba problema od vitalnog nacionalnog interesa pretezno isla u prilog vladajucoj partiji, ali i racundzijskom mentalitetu nekih opozicionih politicar a. Upravo tako zamagljen problem Kosova i Metohije bio je i ostao je najjaci adut u rukama iskompromitovanog ali spretnog politickog manipulanta kakav je sadasnji predsednik Jugoslavije i on ga je be skrupulozno koristio i koristi u igri sa svim ucesnicima u krojenju istorijske karte ovog dela Evrope.

Kako se osnovno nacelo demokratskog uredjenja i odgovarajuceg politickog cinjenja moze svesti na priklanjanje volji naroda, odnosno birackog tela, sa stanovista stremljenja u savremeno organizovanom drustvu (koga se gotovo niko barem javno, ne odrice) nezamislivo je pretendovati na vodecu ulogu u drzavnom zivotu a ne biti obavesten o narodnim zeljama, pogotovo onim koje se odnose na materiju sve obuhvatnog i dalekoseznog znacaja za citav nacionalni korpus, kao sto je to problem buducnosti Kosova i Metohije. Rec je, ocigledno, o problemu koji probija, povezuje i sazima sve vazne ravni ispolja vanja naseg narodnog bica, pocev od one bioloske i emocionalne, pa preko socijalne i ekonomske, do kulturne i duhovne. Ali, na zalost, velika vecina naseg sveta svoj stav prema ovoj veoma kompleksnoj tvorevini prelama iskljucivo kroz ravan uzarenih emocija i pri tom iz tog procesa kao zavrsnu mudrost izvlaci retoricki argument istorijske nostalgije, koji je sa stanovista zrelog politickog promis ljanja u najmanju ruku nedovoljan, a sa stanovista pragmaticnog ponasanja glavnih aktera na trzistu medjunarodnih odnosa cak i kompromitujuci, tim pre sto je lako prijemciv za negativan epitet nacion alistickog.

Sve to, uz napomenu da je bez ikakvog dokazivanja vec na prvi pogled nelogican redosled - prvo dospeti na celo drzave, pa iza narodnih ledja resavati njegova vitalna pitanja (kao sto to radi sadasnja vlast) ili, u najboljem slucaju, tek tada izjasnjavati se o njima, umesto - prvo se odgovorno izjasniti o strateskim pitanjima (kao sta je to ono o daljoj sudbini Kosova i Metohije) i tome prilagodi ti partijske programe, pa se tek onda upustiti u politicku utakmicu. Luksuz zamene razloznog redosleda poteza nerazloznim sebi moze da dopusti povlascena vlast u nedemokratskom sistemu, ili pak neki politicar-partijski-kalkulant, ali niposto ne sme demokratska opozicija. U protivnom, izlaze se riziku poricanja vlastitog nacela o postovanju narodne volje.

Ali zar u svojim programima gotovo sve nase stranke nisu iznele svoje stavove o problemu Kosova i Metohije? Samo veoma povrsno, jer kada se radi o tako vaznom pitanju, njegova obrada u partijskim dok umentima krajnje je uopstena i manje-vise posmatrana kroz prizmu partijskog oportunizma i pomenute emocionalne vizure na cijem horizontu se uporno pojavljuje onaj, u sadasnjem obliku skoro neupotrebl jivi retoricki argument istorijske nostalgije, koji, uzgred receno, takodje zasluzuje da bude ozbiljno razmotren, ali i prepakovan u savremenu politicku opremu.

Uzimajuci u obzir receno, sama od sebe namece se ideja o pokretanju inicijative za odgovorno izjasnjavanje o daljoj sudbini Kosova i Metohije kao jednom od najvaznijih strateskih problema zemlje.

Takvom izjasnjavanju bila bi preduslov dokumentovana strucna analiza uticaja sadasnjeg kao i prognoziranog stanja u ovoj pokrajini na pojave barem u sferama ekonomskog, budzetskog, socijalnog, demogr afskog i politickog arhipelaga drzavnog zivota, a pod uslovima: ili zadrzavanja sadasnjeg statusa pokrajine, ili menjanja njenog polozaja pocev od prosirenja autonomije, pa sve do eventualne preventi vne amputacije ove pokrajine od drzavnog tela.

Sledeci korak sastojao bi se u obnarodovanju strucnih saznanja i javnoj diskusiji o njima. Tako bi buduci glasac stekao ozbiljan uvid u mogucnosti razvoja svoje zemlje u perspektivi razlicitih resenj a jednog od fundamentalnih drzavnih problema, te bi mogao doci i do redosleda svojih prioriteta, uzimajuci u obzir realna saznanja o svim relevantnim ciniocima, pocev od onih istorijskih, pa preko em ocionalnih, demografskih, ekonomskih, socijalnih, do kulturnih i duhovnih. To vaganje moze biti tesko i puno iskusenja, ali je nezaobilazna etapa, podjednako u sazrevanju birackog tela kao i svih kol ektivnih i pojedinacnih pretendenata na upravljanje zemljom.

Poslednja faza iziskivala bi odrzavanje referenduma na kome ne bi moglo da ucestvuje albansko stanovnistvo, ali bi zato nealbansko biracko telo prethodno bilo objektivno obavesteno i o zeljama albans kog zivlja.

Na takav nacin ponevsi teret odgovornosti u resavanju problema Kosova i Metohije na svojim ledjima, narod bi dobio ozbiljnu priliku i da preuzme suverenitet iz ruku autokratski raspolozenih politicar a, a politicke stranke koje u svoje programe ne bi mogle da uklope narodnu volju zasnovanu na suocavanju sa istinom o jednom od kljucnih nacionalnih problema, morale bi da se povuku sa politicke pozo rnice, dok bi one preostale (znaci i spremne na postovanje makar osnovnog demokratskog nacela), krenule nosene savremenijim politickim maticama.

Promisljeno i dobro organizovano javno pokretanje ove problematike otvorilo bi citavu lepezu ne samo politicki nacelno i prakticno vaznih pitanja, nego i mnogih drugih. Dobro razradjeno i mudro usmer avano, ono bi, (to javno pokretanje), pored ostalog, u predizbornoj kampanji moglo da posluzi i kao kljucni stozer osporavanja demokratske legitimacije ne samo izbornim kandidatima sadasnje vlasti, n ego i svim opozicionim pretendentima na drzavno kormilo, koji se, izlazeci na izbore, oglusuju o princip postovanja narodne volje, vec i samim tim sto tu narodnu volju o strategijski presudnom pitanj u zemlje (sudbini Kosova i Metohije) nisu prethodno ispitali. (Autor je lekar koji zivi i radi u Ensedeu, Holandija).